Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO

   

 

Aleksandar Pavić

NATO kao kolateralna šteta

Verovatno je da su u pravu oni koji tvrde da je iznenadna anti-natovska retorika koja je počela da izbija iz jednog dela Vlade bar delimično političko oruđe upereno protiv trenutno najjačeg člana koalicije, Demokratske stranke, koja je i najglasniji zagovornik ''evro-atlantskih integracija'' na političkoj pozornici Srbije. Neki tvrde da je to u cilju "iritiranja" i "tvrđenja pazara" zarad drugih, relativno prizemnih ciljeva. Drugi, pak, poput Dušana Pavlovića nedavno u Politici, tvrde da je stvar mnogo ozbiljnija i dublja. Naime, po Dušanu Pavloviću se radi o sledećem: "Izjave o NATO-u predstavljaju samo deo strategije obezvređivanja politike koja se u zemlji vodi od pada Miloševića, a preko toga i političkih snaga koje se vezuju za tu politiku."

Po svoj prilici, to je veoma blizu istine. I stoga je ovde umesno postaviti pitanje da li je ta politika zaslužila išta bolje?

To pitanje se ovde ne postavlja u vrednosnom smislu same te, nazovimo je ''pro-zapadne'' politike (bar na retoričkom nivou), tj. da li je ona ispravna ili ne, već zbog načina na koji je ona nametnuta preko stranaka koje je vode i medija koji su im naklonjeni u vremenu posle 5. oktobra 2000. Jer, ako je iko naneo štete, možda nepopravljive, ''pro-zapadnoj'' ideji, to su upravo gore-pomenuti faktori, među kojima je i Demokratska stranka (što ne izuzima i ostatak nekadašnjeg DOS-a). Jer, ono što se nudilo kao u najmanju ruku legitiman pravac kojeg treba prilagoditi domaćim prilikama, vremenu i trenutku u kojem se država i narod nalaze, pretvoreno je u "politiku koja nema alternative", naličje upravo onakvog vođenja politike kakvog je Srbija na ulicama 5. oktobra htela da se ratosilja za sva vremena. Umesto jeftinih parola koje služe kao paravani za postizanje ličnih, klanovskih pa čak i ideoloških interesa, umesto jedne krute nefleksibilnosti koja se ne osvrće na fluidnu dinamiku domaćeg i međunarodnog političkog i društvenog života, većina običnih građana/petooktobarskih heroja htela je samo povratak u normalnost. I realnost. I pravdu. I istinu. Htela je, po prvi put posle bar šezdesetak godina, istinsku slobodu izbora, i pravo da učestvuju u kreiranju sopstvene sudbine.

I upravo je to ono što ulični heroji 5. oktobra nisu dobili od dela petooktobarske elite koji je, većinom samo rečima, propagirao i propagira "evroatlantske vrednosti", koje su, na prvom mestu, zasnovane na suverenitetu pojedinačnog građanina, birača.

Umesto otvaranja istinske debate o tome u kom pravcu zemlja treba da krene, dobili smo "EU/Nato koji nemaju alternativu". Umesto otvaranja socijalnog dijaloga i ravnog terena za uspostavljanje preduslova za istinsku privrednu konkurenciju i zaštitu prava zaposlenih, dobili smo netransparentnu, divlju, korumpiranu privatizaciju (pod geslom "modernog kapitalizma", "tranzicije", "modernih ekonomskih tokova", itd.).

Umesto obećanih izbora u roku od najviše 18 meseci po obaranju starog režima, dobili smo grčevitu borbu za ostanak na vlasti koja se završila ubistvom premijera koji je to svoje obećanje zaboravio.

Počelo je "priblližavanje EU" bez prethodne široke provere – ako ne putem referenduma ona bar putem široke javne debate preko novih "javnih servisa" - da li je to taj pravac kojim većinska Srbija istinski želi da krene (jednom kada u potpunosti sazna šta taj krajnji cilj stvarno donosi, sa svim dobrim i lošim stranama) i, ako je odgovor pozitivan, na koji način. Počela je "reforma vojske" i "uklapanje u evro-atlantske integracije" bez širokog javnog, stručnog pretresa da li je to taj, najbolji put kojim naše bezbednosne strukture treba da krenu, čak i bez ikakvog zakonskog utemeljenja, tj skupštinskog usvajanja novo-predložene «strategije odbrane». Referendum se pominje tek kao nešto što treba da se desi na kraju procesa ''integracije'' (tj. politike svršenog čina), umesto da se na osnovu referenduma, ako ne zakona, temelji pravac vojnih reformi.

Dakle, od samog početka su sa strane reformističkih dobročinitelja nedostajale dve ključne komponente: dobra volja i poštene namere. ''Prosvećena elita'' nije ni tražila, a kamo li dobila ono što je Idiot Dostojevskog shvatio da je najvažnije od svega - blagoslov. Blagoslov onih bez kojih na vlast nikad ne bi mogli da dođu. A da je toga samo bilo, možda bi se ka željenim euro- (ako ne i atlantskim) integracijama odmaklo mnogo dalje nego što je to dosad učinjeno. Možda bi međunarodni ugled zemlje koja ceni svoje građanstvo bio mnogo veći. Možda bi nova privreda zasnovana na istinskoj konkurenciji, jasnim i jednostavnim pravilima, transparentnosti i odsustvu korupcije privukla daleko više tog toliko željenog stranog kapitala nego što je to dosad učinjeno. I možda bi taj kapital bio čistiji od ovog sadašnjeg.

Možda bi se opipljivim delima većinski deo biračkog tela mnogo čvršće i trajnije vezao za ono što se bar nekad podrazumevalo pod "demokratizacijom" i "evropskim vrednostima" nego pukom retorikom koja neprestano odudara od realnosti korumpirane i pokradene "tranzicione" Srbije.

Najveći problem post-petooktobarske "euro-reformističke" elite leži u tome što je ona, na krilima "ispravne", ''politički korektne'' retorike nastavila da gradi na temeljima nepravdi prethodnog režima - i to ne samo Miloševićevog. Ratni profiteri nagrađeni su novim (ekstra) profitom, a otimači imovine iz 1945. opravdani.

Handke je tražio i traži "pravdu za Srbiju", misleći uglavnom na spoljni svet. Ali pravda Srbiji je prvobitno uskraćena od domaćih činilaca koji neprestano govore u ime tog spoljnog sveta, koji i nije toliko loš koliko ga oni svojim ponašanjem ovde (većinom lažno) predstavljaju. U tom svetu ''privatizacije'' poput SARTID-a i Nacionalne Štedionice bile bi nezamislive, kao i ''tenderisanje'' otetom imovinom.

Dakle, takva politika i treba da doživi poraz, da bi se otvorila mogućnost da se ponovo razmotre sve opcije koje se Srbiji sada nude, u svetu u kojem Zapad nije onaj isti iz 1980-ih i 1990-ih, kao što nije ni Istok, kao što, na kraju, nije ni Nato pakt.

Nije garantovano - a šta u životu jeste? - da bi nakon poraza politike koja ''nema (evro-atlantsku) alternativu'' žiteljima Srbije njihova politička elita pristupila pošteno i otvoreno. Ali bi se reklo da je garantovano da neće ako do konačnog poraza politike koja je uzurpirala 5. oktobar konačno ne dođe. Povod je Kosovo. A kolateralna šteta ovog puta može da bude i sam Nato. To jest, Nato na način na koji ga ''evro-atlantisti'' nude – kao politiku koja ''nema alternative''. I tek ćemo onda moći da kažemo da je politika 1990-ih (i prethodnih pola veka) istinski poražena. A verujemo da nam demokratski Zapad neće zameriti pokretanje javnih debata o najvažnijim državnim pitanjima, pa i o Nato-u i EU. A ne bi trebalo da se toga plaše ni domaći ''ekskluzivni zastupnici'' tog istog Zapada. Štaviše, imamo pravo da očekujemo i aplauze za taj pomak ka većoj društvenoj transparentnosti. Što ne znači da na njih treba i da računamo.

13.09.2007.g.

 

 

 
 
Copyright by NSPM