Saša Obradović

KRAJ SPORA

Posle svedočenja vojnog eksperta Ričarda Danata, koga je pred Sud izvela bosanska strana, shvatio sam da ćemo uspeti da se oslobodimo od najteže optužbe u našoj istoriji

Tužbom iz 1993. godine, vlada BiH zahtevala je da Međunarodni sud pravde utvrdi da je Srbija međunarodno odgovorna za izvršenje genocida u Bosni i Hercegovini, pa i van nje (mislilo se na Sandžak), „preko svojih organa i entiteta pod svojom kontrolom”. Da bi ispitao ima li odgovornosti Srbije (tadašnje SRJ), Sud je najpre morao da utvrdi da li je u BiH izvršen genocid. Našao je da se uprkos masovnim ubistvima bosanskih Muslimana ne može zaključiti da je srpska strana u sukobu imala nameru da izvrši genocid širom BiH, već da se postojanje takve namere može pouzdano utvrditi jedino u slučaju masovnog streljanja muškog dela stanovništva Srebrenice, u julu 1995. godine.

Time je Sud praktično prihvatio dosadašnje pravne stavove Krivičnog tribunala u Hagu. Za Republiku Srpsku je izuzetno važno da je Sud zaključio da njeni strateški ciljevi, formulisani pre početka sukoba, nisu sadržali plan za izvršenje genocida, a da je plan za uništenje dela Muslimana iz Srebrenice nastao neposredno pre izvršenja tog jezivog zločina.

Tako je Sud nadalje utvrđivao odgovornost naše države samo u odnosu na srebrenički masakr, čime je ostvaren prvi važan cilj naše odbrane u ovom sporu. Do ostvarenja tog cilja, naš pravni tim je stigao časno, jer nije negirao da su zločini izvršeni. Umesto toga, insistirali smo na njihovoj pravilnoj kvalifikaciji i gde god smo to mogli ukazivali smo Sudu na očigledna preterivanja u navodima tužioca, na neistine i nepouzdane dokaze. Za razliku od tužilaca koji su politički kontekst rata prikazali crno-belo (Srbi čine genocid, Muslimani su žrtve, a Hrvati kao da nisu ni prisutni u sukobu), naš zastupnik Stojanović je izneo objektivnu sliku sukoba, ne štedeći pri tom nijednu stranu. Pokušali smo, na primeren način, da osporimo i pravne zaključke koje je tribunal izveo u predmetu „Krstić”. Bezuspešno.

Da li su izvršioci genocida u Srebrenici bili organi SRJ, de jure ili de facto? Sud za to nije našao dokaze, uprkos suludim postupcima naše tadašnje vojne birokratije koja je oficirima VRS delila plate i stanove. Oficir pripada onoj vojsci koja mu komanduje, a to nije bila Perišićeva VJ. A da je famozni 30. kadrovski centar bio samo administrativna služba, koja nije komandovala onima koji su u njoj evidentirani, potvrdio je čak i savetnik BiH M. Torkildsen, nekadašnji ekspert tribunala.

U takvoj situaciji, preostalo je da Sud ispita da li su izvršioci zločina, iako nisu organi SRJ, bili pod tzv. efektivnom kontrolom Beograda. Odgovor je ponovo morao da bude negativan. Za to smo imali snažne dokaze: izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, izveštaj CIA, svedočenje pred tribunalom lorda Dejvida Ovena i oficira holandskog bataljona iz Srebrenice, kao i svedočenje generala Majkla Rouza, dato neposredno u sudnici. Ipak, čini mi se da je prelomni trenutak suđenja bilo svedočenje vojnog eksperta Ričarda Danata, koga je pred Sud izvela bosanska strana. Iskusni general, danas drugi čovek britanske armije, izjavio je da svoj iskaz daje na osnovu uvida u enorman broj dokumenata, a na direktno pitanje sudije Tomke iz Slovačke da li je video bilo koju naredbu koju je Beograd izdao organima RS, nije mogao da odgovori potvrdno. Tada sam shvatio da ćemo uspeti da se oslobodimo od najteže optužbe u našoj istoriji.

Zašto smo odgovorni

Sud kaže da se obaveza sprečavanja genocida ostvaruje preduzimanjem razumnih i raspoloživih mera, u granicama mogućnosti države

Ovde bi trebalo skrenuti pažnju na još jedno izuzetno značajno pravno pitanje. Zar nije SRJ pružanjem vojne i finansijske pomoći svojim sunarodnicima s druge strane Drine doprinela izvršenju zločina u Srebrenici? Po međunarodnom pravu to nije dovoljno za odgovornost države, zaključio je Međunarodni sud pravde, pozivajući se na stavove Komisije UN za međunarodno pravo, kao i na svoju nekadašnju praksu u slučaju Nikaragva protiv SAD. Time je Međunarodni sud pravde odbacio nalaze prve meritorne presude tribunala (slučaj Tadić) iz 1997. godine, koja je utvrđivanjem odgovornosti SRJ za zločine izvršene u BiH značajno uticala na percepciju celog sukoba od strane međunarodne zajednice. Zbog toga su danas mnogi u Bosni, baš kao i u Beogradu, šokirani ishodom spora. Međutim, ovo je bio pravni spor, visoke složenosti; nikako prilika za istorijsku satisfakciju ili političku osudu jedne države, čemu su se neupućeni nadali.

Sledeći istu logiku zaključivanja, Sud je našao da, pored nedostatka dokaza da je Srbija odgovorna za direktno izvršenje genocida u Srebrenici (13 glasova za i dva protiv), nema dokaza ni za njeno saučesništvo (11:4), kao ni za podsticanje na genocid (13:2).

* * *

Konvencijom o genocidu od 1948. godine, države članice ovog međunarodnog ugovora preuzele su obavezu da genocid spreče i kazne. Za dokazivanje ovih propusta, Sud je u presudi postavio nešto niže dokazne kriterijume, saglasno težini samih navoda („visok stepen uverenja” za razliku od prethodno izraženog standarda „potpunog uverenja” koji je neophodan za dokazivanje odgovornosti za genocid). Sud kaže da se obaveza sprečavanja genocida ostvaruje preduzimanjem razumnih i raspoloživih mera, u granicama mogućnosti države, bez obaveze da te mere moraju biti i uspešne. U tom smislu, zaključeno je da vlada Slobodana Miloševića nije preduzela baš ništa da pokuša da spreči zločin u Srebrenici. Pri tom je Sud imao u vidu tri činjenice: da je SRJ u julu 1995. još uvek imala veći politički, vojni i finansijski uticaj na RS od bilo koje druge države, iako je taj uticaj bio nešto slabiji nego u prethodnom periodu; da je sa dve naredbe Suda iz 1993. godine SRJ jasno opomenuta na obavezu da, između ostalog, osigura da jedinice, organizacije ili lica pod njenim uticajem ne izvrše genocidne akte, usled čega je morala postupati sa većim stepenom pažnje, kao i da je teško zamisliti da vlast u Beogradu nije bila svesna da će zauzimanjem Srebrenice od strane VRS doći do visokog rizika za izvršenje genocida. Tako je Sud zaključio da je SRJ „trebalo da preduzme najbolje u okviru svoje moći kako bi pokušala da spreči tragične događaje koji su tada dobijali fizionomiju, a čije su razmere, ako već nisu mogle da se predvide sa sigurnošću, mogle bar da se pretpostave”. Za ovu odluku je glasalo 12 sudija, dok je tri bilo protiv.

A u pogledu obaveze kažnjavanja izvršilaca genocida, Sud je usvojio zahtev BiH, nalazeći da je u dovoljnoj meri utvrđeno da tužena država nije ispunila obavezu pune saradnje s tribunalom time što nije uhapsila Ratka Mladića. Tako je Srbija oslobođena odgovornosti da je izvršila zločin genocida, ali je oglašena odgovornom za neispunjenje obaveza koje je preuzela međunarodnim ugovorom.

* * *

Pošto propusti naše države nisu u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa izvršenim zločinom u Srebrenici, Sud je odbio zahtev BiH za naknadu celokupne materijalne i nematerijalne štete pričinjene tokom sukoba od 1992. do 1995. godine. Prema najavama iz Sarajeva, smatramo da bi zahtevana naknada iznosila stotine milijardi dolara. Kako bi to Srbija mogla da plati? Koliko bi joj za to bilo potrebno vremena i kakvi bi naši odnosi sa zapadnim susedom bili u tom slučaju? Pitam se da li su javni govornici iz Srbije koji su se zalagali za osudu svoje zemlje svesni da bi tu štetu verovatno plaćali i njihovi potomci? I ako zaista tako misle, koliko su novca do sada prikupili i predali porodicama žrtava?

Srbiji, dakle, nije naloženo plaćanje kompenzacije. Jedina obaveza po ovoj presudi jeste ostvarenje pune saradnje s tribunalom u Hagu.

* * *

Posle bitke svi su generali, a ubrzanje vremena u kome živimo dovelo je do pojave da su se „generali” u našem slučaju javili i pre okončanja boja. Nalazim da bi na ovom mestu bilo prikladno odgovoriti na neke od izrečenih javnih kritika rada pravnog tima Srbije (i Crne Gore), koji svakako nije bio bez greške.

Da isticanje prigovora nenadležnosti nije bila „lakomislena odbrana”, pokazala je i najveća podeljenost glasova sudskog veća (10:5), a da taj prigovor nismo istakli, sada bi nas sigurno napadali što to nismo učinili, na isti način kako su to uradile i države NATO-a koje je Miloševićeva vlada 2000. godine tužila zbog bombardovanja.

Povlačenje protivtužbe definitivno je pojačalo našu moralnu poziciju u ovom teškom sporu. Ne mogu da zamislim da neko ozbiljan još uvek veruje da bi bilo moguće dokazati da Srbi nisu izvršili genocid nad Muslimanima u Srebrenici, a da Muslimani jesu nad Srbima. Gde? S druge strane, mi nismo odustali od činjeničnih navoda o teškim zločinima koji su za vreme sukoba izvršeni prema srpskom narodu u BiH. Odustajanjem od protivtužbe, tim koji je tada predvodio profesor Varadi, pokazao je da je naša nova demokratska vlada spremna na pomirenje. Kako bismo uostalom argumentovali da Sud nema nadležnost da nam sudi, kad sami protivtužbom zahtevamo sudsku odluku?

Dilema – građanski rat ili agresija, koju postavljaju pravnici željni publiciteta, bespredmetna je. Pitanje agresije nikada nije bilo predmet ovog sudskog postupka. Za to nismo ni tuženi.

Najzad, da li se još neko seća javno izrečene kritike jednog profesora Pravnog fakulteta zbog toga što nismo tražili izuzeće sudije iz Maroka, a što je, po njegovom uverenju, bio odlučujući faktor zbog koga će Srbija da izgubi spor. Umesto da se trudi da stekne što veći ugled u svetskoj nauci, naš profesor je napao uvaženog sudiju UN, koji je na kraju, po najvažnijoj tački tužbenog zahteva, glasao za Srbiju. Ali ne zanosim se da ću ljubitelje teorije zavere uspeti da ubedim da taj glas nije dat upravo zato što je časni sudija bio prozvan u našoj dnevnoj štampi.

U pravosuđu važi pravilo da ne treba kritikovati presudu ili postupanje u nekom postupku, bez prethodnog poznavanja predmeta. To je minimalni standard ozbiljnosti u struci. Da bi se neko upoznao sa ovim predmetom, trebalo bi mu šest meseci intenzivnog rada. Ne mogu da se izjasnim koliko hiljada strana ima ovaj predmet, tek – njegova širina je, kad se svi spisi postave na police, oko sedam metara. Naš tim je na njemu radio duže od četiri godine.

Spor dug 14 godina je presuđen. To samo po sebi ne može da izleči ratne rane, ali se iskreno nadam da će ova presuda dovesti do predaje poslednjih begunaca tribunalu i utrti put za trajno pomirenje naroda u BiH. Žrtve se ne smeju zaboraviti; optuženi se moraju goniti, a odgovorni kažnjavati.

Autor je kozastupnik Srbije u sporu sa BiH

[objavljeno: 01. i 02. 03.2007.]