Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Danas

 

 

Vilijam Montgomeri

Tokom februara Albanci će započeti proglašenje nezavisnosti

Mada srpski politički lideri to nikad neće priznati, svi oni shvataju da će tokom februara vlada kosovskih Albanaca započeti proces jednostranog proglašenja nezavisnosti (UDI - Unilateral Declaration of Independence). Ona će imati podršku Sjedinjenih Država i više od 20 zemalja članica Evropske unije. Uprkos svim naporima i punoj podršci Rusije, srpski lideri nisu uspeli da to spreče. Oni su, međutim, blokirali akciju u Savetu bezbednosti UN, umanjili legitimitet zahteva za nezavisnost, otvorili vrata za neku vrstu de fakto podele, ali i učinili izvesnim da će između Kosova i Srbije u doglednoj budućnosti postojati neprijateljski odnosi.

Uz izvesna ograničenja, prilično je lako predvideti akcije kosovskih Albanaca i međunarodne zajednice tokom ovog procesa u mesecima koji dolaze. Ono što je u velikoj meri nepoznato jeste reakcija srpskog političkog rukovodstva. Može se reći da je Srbija sada na presudnoj tački u svojoj istoriji i da će sledećih šest meseci odrediti njenu blisku i nešto dalju budućnost. Potencijalni scenariji su radikalno različiti.

Mada je krizu izazvalo Kosovo, predviđanje o tome šta će se dogoditi teško je zato što ona uključuje i dugotrajnu bitku između Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Borisa Tadića. To će izbiti u prvi plan u nedeljama koje dolaze oko pitanja predstojećih predsedničkih izbora u Srbiji, ali će se nastaviti i posle toga kako se kosovski proces bude razvijao. Ova dva pitanja (Kosovo i domaća politika) isprepletana su i neodvojiva. U stvari, svako od njih u velikoj meri otežava rešavanje onog drugog.

Ako bi se stvari dalje analizirale, strategija i taktika DS i predsednika Tadića takođe su prilično jasne. Oni su insistirali na održavanju predsedničkih izbora u januaru očekujući da će to poboljšati šanse za reizbor predsednika Tadića. Partija će nastaviti da u punoj meri podržava čvrst stav kad se radi o Kosovu, uključujući preduzimanje različitih mera koje treba kristalno jasno da pokažu da Srbija ni na koji način ne prihvata jednostrano proglašenje nezavisnosti. Ali, istovremeno, partija i Tadić su više puta javno naglasili da je drugi stub njihove politike obezbeđivanje i promovisanje evropske budućnosti Srbije unutar EU. Ova će obaveza verovatno učiniti da konfrontaciju sa DSS bude neizbežna.

Ključna pitanja za Srbiju i njenu budućnost su u rukama premijera Vojislava Koštunice. Ona uključuju:

a) Hoće li on izazvati krizu u koaliciji pokušajem da ukloni predsednika parlamenta, odloži ili znatno promeni datum izbora ili donošenjem rezoluciju koja će usloviti potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom u zavisnosti od akcija koje će preduzeti EU i zemlje članice na Kosovu? Svaka od ove tri stvari će gotovo izvesno oboriti sadašnju koalicionu vladu ako G17 Plus i DS budu insistirali na svojim javno postavljenim ciljevima i principima.
b) Da li je Koštuničin cilj da Boris Tadić bude poražen na predsedničkim izborima i time budu oslabljeni i on i DS? Njegove dosadašnje akcije u odlaganju predsedničkih izbora i njihovo vezivanje za događaje na Kosovu svakako čine da to tako izgleda. To može značiti da će DSS otvoreno bojkotovati izbore ili jednostavno dati tihu direktivu preko partijskih kanala da se to učini.
c) Kao delimična varijacija toga, želi li on da neki radikal bude izabran za predsednika manje-više da bi pokazao Zapadu šta je uradio podržavajući jednostrano proglašenje nezavisnosti?
d) Da li je njegova namera nakon što jednostrano proglašenje nezavisnosti postane realnost i zemlje počnu da priznaju Kosovo da okrene leđa Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama i definitivno usmeri Srbiju prema Rusiji? Hoće li on zaključiti da je njihova akcija priznanja Kosova toliko suprotna vitalnim nacionalnim interesima Srbije da ne postoji način za saradnju s njima u budućnosti? Koliko daleko će on ići u tom demonstriranju snižavanja odnosa i, s tim u vezi, unapređenja odnosa s Rusijom?
e) Da li on planira da posle jednostranog proglašenja nezavisnosti pozove na stvaranje "vlade nacionalnog jedinstva", uključujući sve partije u parlamentu (nešto što DS i G17 Plus ne bi mogle prihvatiti) i tako prihvati koaliciju s radikalima i socijalistima?
f) Ili će, kao jednu varijantu te teme, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti iznuditi nove izbore, verujući da će to oslabiti DS i da će zbog snažnih akcija koje će on preduzeti korist izvući njegova stranka?
g) Evropska unija poslala je snažne signale da očekuje i da će tolerisati "meku" podelu Kosova na "privremenoj" osnovi. Hoće li premijer namerno izazvati krizu time što će podelu učiniti suviše "tvrdom", tako što će dopustiti ili ohrabriti kosovske Srbe i "dobrovoljce" iz same Srbije da otvoreno uspostave alternativne naoružane snage bezbednosti?
Budućnost Srbije veoma mnogo zavisi od odgovora na ova pitanja. Deo suštinske veštine premijera kao političara jeste upravo to što je nemoguće biti siguran u njegove stvarne namere. On je "dobar igrač pokera", koji - kako mi to kažemo u Sjedinjenim Državama - "svoje karte drži uz grudi".

Pretpostavljam da su Sjedinjene Države i EU razmišljale o svim pomenutim pitanjima. Plašim se, međutim, da one odgovaraju na njih iz sopstvenog viđenja čitavog kosovskog pitanja, a nimalo sa srpske tačke gledišta. Osim toga, one verovatno ne računaju na faktor domaće političke dinamike. Mislim da veruju da su u biti premijer i većina Srba dovoljno odlučni da se pokrenu prema svojoj evropskoj budućnosti i da zato neće preći "crvene linije" protiveći se procesu jednostranog proglašenja nezavisnosti. Veruju da ponuda Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju pomaže da to osigura. U isto vreme - a to je veoma važno primetiti - one gube strpljenje zbog onog što doživljavaju kao ruski i srpski opstrukcionizam. One Srbiju ne vide kao pretnju regionu, već samo pretnju samoj sebi. Tako će, konačno, ako se dogodi najgori scenario, glavni gubitnici (po viđenju SAD i EU) biti sami Srbi.

Za razliku od ovog optimističkog scenarija, verujem da će premijer i njegove pristalice biti toliko razgnevljeni zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti i da im DS smeta toliko da će odgovori na mnoga od pomenutih pitanja voditi većoj konfrontaciji nego što bi to iko od nas želeo. Ali to će se dogoditi i imati svoj impuls. Anticipirajući možda sve to, Rusija na jednoj strani i Sjedinjene Države i EU na drugoj strani već ukazuju na ličnosti koje su odgovorne za ono što će se dogoditi posle jednostranog proglašenja nezavisnosti. Konačno, sve ovo još jednom otkriva koliko su UN nesposobne da se bave bezmalo bilo kojom mogućom krizom. Osnovni razlog za to je što je Savet bezbednosti bio osnovan da zadovolji pobedničke sile u Drugom svetskom ratu i nijedna od njih (Rusija, Kina, SAD , UK i Francuska) neće da se odrekne svog prava na veto. Sve dok one to ne urade, i dok Savet bezbednosti ne postane dovoljno fleksibilan da odrazi današnji svet a ne svet u 1945, nema nade za Ujedinjene nacije. To je veoma žalosno pošto ulazimo u jednu novu eru u svetu gde će se sve više regionalnih sila boriti za resurse i moć. Potencijal za sukobe uvećava se iz dana u dan, a mi nemamo dobar mehanizam da se time bavimo.

 

 

 
 
Copyright by NSPM