Vilijam Montgomeri

Tokom protekle godine među mogućim rešenjima koja su se pominjala za Kosovo bili su nezavisnost, podela i "zamrznuti sukob". Na prvi pogled, izgleda da se ove tri stvari radikalno razlikuju i, u suštini, uzajamno isključuju. Sada se, međutim, ispostavlja da najbolji scenario za sledeću godinu uključuje sve tri.

Uprkos snažnom protivljenju Srba (ohrabrenih i podržavanih od Rusije), sada je izvesno da će kosovski Albanci, pod vođstvom Hašima Tačija i uz veoma bliske konsultacije sa Sjedinjenim Državama i ključnim igračima u Evropskoj uniji, tokom naredna dva meseca započeti proces jednostranog proglašenja nezavisnosti. Tačan tajming zavisiće od toga hoće li tokom naredne nedelje biti određen neki određeni datum u januaru za održavanje srpskih predsedničkih izbora. Ako se to dogodi, proces će biti odložen dok se izbori ne završe. Ako toga ne bude, proces će početi ranije.

Kažem proces pošto je on svesno zamišljen da ne bude jedan specifičan događaj, već serija mera i akcija koje će se događati tokom nekoliko meseci. Jedan od razloga za to jeste da se umanji neprijateljska reakcija iz Srbije. Drugi je da se omogući primena elemenata Ahtisarijevog plana kako bi se pokazala privrženost vlade kosovskih Albanaca svim elementima tog plana.

Srbi neće ni sekunda verovati u iskrenost ovih obećanja i to će više nego jasno staviti do znanja, ali kosovski Albanci veoma dobro znaju da su konzistentni znaci dobre volje o ovom pitanju važan deo cene za pridobijanje većine zemalja Evropske unije da pristanu da priznaju buduću jednostranu deklaraciju o nezavisnosti Kosova. Baš kao što je bilo i odlaganje unilateralnih akcija i prolaženje kroz nedavni proces pregovora Trojke, za koji su svi od početka znali da će biti bez rezultata.

Kosovskim Albancima stalno se govori da ne smeju načiniti nijedan pogrešan korak dok se ovaj proces odvija i da se moraju odupreti da odgovore na bilo kakvu provokaciju. Može se biti siguran da će doslovno svaka izjava i čin, koje nova kosovska vlada bude preduzela nakon svog formiranja, uključivati pomirljivi jezik prema Srbima i drugim manjinama. Mada u okviru EU sada postoji "koalicija voljnih" da se krene ovim putem, ona je krhka.

Uprkos suprotnoj retorici, srpske vlasti veoma dobro znaju da proces nezavisnosti dolazi. Siguran korak koji će one preduzeti jeste da ni srpska vlada ni kosovski Srbi neće prihvatiti deklaraciju o nezavisnosti. I jedni i drugi će odmah preduzeti korake da naglase svoj stav da Kosovo jeste i uvek će biti deo Srbije. Ono što ovo sigurno znači jeste da će, slično kao u Hrvatskoj i Bosni 1990-91, kosovski Srbi odbaciti vlast vlade Kosova nad ovim oblastima. Za razliku od situacija u Hrvatskoj i Bosni, međutim, oni neće uspostaviti nezavisnu vladu, već će značajno ojačati svoje veze sa centralnom Srbijom. Drugim rečima, tu vidimo oblik... podele.

Bojkotovanjem nedavnih izbora na Kosovu, Srbi su izgubili kontrolu nad pet opština u kojima su većina. Svojom nespremnošću da primene rezultate takvog izbora, Unmik, Kfor i OEBS pokazali su da žele da izbegnu konfrontaciju s kosovskim Srbima. To je jedan važan signal kako će biti spremni da reaguju na podelu.

"Najbolji scenario" Sjedinjenih Država i Evropske unije posle nezavisnosti jeste da način na koji će Srbi uspostaviti svoje enklave ne bude suviše provokativan i agresivan da bi time morali odmah da se pozabave bilo međunarodna zajednica, bilo nova vlada na Kosovu. Drugim rečima, oni očekuju varijaciju ... zamrznutog sukoba. Po ovom scenariju, odvojene oblasti će vremenom postepeno iščileti, što očiglednije budu postojale koristi od pripadanja Kosovu koje će se približavati EU. Mada to može biti veoma teško, biće to jedan od glavnih zadataka novog međunarodnog predstavnika koga će imenovati EU. Uobičajeno uslovljavanje i "meka moć" EU koristiće se i u centralnoj Srbiji i u odvojenim enklavama.

Postoji jedan veliki problem s ovim scenarijem, međutim, a to je verovatna srpska reakcija. Ako neko želi da shvati kako mnogi Srbi, uključujući premijera Koštunicu, vide Kosovo, pomislite kako bi se neka majka ili otac osećali ako bi im vlasti rekle da će im neko od njihove dece biti oduzeto. Gledano u toj svetlosti, postaje lakše shvatiti zašto apeli na razum, pragmatizam i ponude različitih "šargarepa" nisu bili uspešni, i čak bili kontraproduktivni. To takođe objašnjava zašto će reakcija na nezavisnost biti izuzetno snažna, čak i ako konačna cena tih akcija za Srbiju i kosovske Srbe bude veoma visoka.

Ovo znači da je veoma malo verovatno da će strategija dozvoljavanja ove vrste "zamrznutog konflikta" u suštini biti uspešna. Pre svega, nikad ne treba zaboraviti veliku mogućnost potpuno nasumičnih, neplaniranih akata nasilja pojedinaca ili malih grupa bilo kojeg etniciteta. Ovi akti mogu započeti sopstveni život. Nemiri u martu 2004, na primer, započeli su ubistvom jednog kosovskog Srbina iz kola u prolazu i potonjom smrću davljenjem trojice dečaka kosovskih Albanaca u istoj oblasti.

Drugo, premijer i mnogi drugi Srbi zaista neće želeti da "najbolji scenario" funkcioniše, pošto će to značiti da su "izgubili" Kosovo. Zato mi izgleda neizbežno da će, umesto "meke podele", kakvu bi želela međunarodna zajednica, Srbi napraviti zaista veoma "tvrdu"... i stalnu podelu. Izazov će tada biti kako će reagovati Kfor, međunarodna zajednica i kosovski Albanci.
Istovremeno, srpska vlada će nesumnjivo preduzeti i druge korake koje će otežati svakodnevni život na Kosovu, čak i ako to znači i povećanje teškoća za bar neke od kosovskih Srba. Klasični primer je dosadašnje blokiranje godišnjeg obnavljanja misije OEBS na Kosovu od strane Srbije. Verovatno najvažniji zadatak koji će imati OEBS na Kosovu jeste da nadgleda stepen decentralizacije i tretman manjina. Njihovo prisustvo, zato, ima ogromnu važnost za kosovske Srbe. Blokiranje tog prisustva je samoranjavanje ne samo zbog uticaja na Kosovo, već i zbog impresije koju to ostavlja na većinu drugih zemalja članica OEBS.

Konačno, teško je videti kako se čak i ovaj najbolji scenario može odvijati a da istovremeno potpuno ne destabilizuje srpsku političku scenu. Imajući u vidu suprotstavljene ciljeve i interese vladajuće koalicije, teško je videti kako ona može preživeti neizbežni pritisak da preduzme izuzetno snažne mere odmazde. Velika je greška takođe potceniti snagu srpskog "inata". Oni mogu veoma dobro znati da će nekom od svojih akcija povrediti sebe više od bilo koga drugog, ali to ne znači da ih neće preduzeti.