Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

   

 

Vilijam Montgomeri

Rusija i Srbi su precenili svoje karte

Za razliku od Irana, gde su loše strane unilateralnih zapadnih akcija više nego obeshrabrujuće - komparativni rizik na Balkanu je, u najmanju ruku, veoma mali. Ako Zapad želi da se suprotstavi Rusiji, ovaj region je verovatno mesto gde će se to dogoditi

Tokom poslednjih nekoliko godina, ruski predsednik Vladimir Putin konsolidovao je i ojačao svoju kontrolu nad Rusijom i preokrenuo deceniju dugačak proces demokratske tranzicije. Njemu je koristilo ogromno povećanje cena nafte, gasa i drugih prirodnih resursa kojih Rusija ima u izobilju. Posledica toga je da je Rusija gotovo preko noći od zemlje s ozbiljnim ekonomskim problemima postala velika sila u energetici.

Ova ekonomska sloboda i snaga omogućili su Putinu da zauzme sve izrazitiji neprijateljski stav prema Zapadu. Taj stav je velikim delom posledica zapadnih akcija preduzetih u periodu neposredno nakon pada komunizma i raspada Sovjetskog Saveza. Uprkos žestokom protivljenju, Rusija je bila preslaba da spreči svog neprijatelja iz hladnog rata, NATO, da se proširi ne samo u zemlje bivšeg Varšavskog pakta već i u baltičke države. Bespomoćno je posmatrala kako druge zemlje u njenom "bliskom inostranstvu" razvijaju nezavisne odnose sa Zapadom. Teško je preceniti negativni uticaj koji je ova " nemoć " imala na Vladimira Putina, dugogodišnjeg člana KGB , koji je svoju karijeru posvetio hladnom ratu i opoziciji prema Zapadu i njegovoj vojnoj komponenti, NATO. Mi sada ubiramo plodove tih akcija. Rusija se vratila i želi da uzme - a ne da joj se da - njeno mesto na svetskoj pozornici. Ona traži da ponovo uspostavi uticaj u svom "bliskom inostranstvu" i nije oklevala da upotrebi sve neophodne pritiske da ostvari svoje ciljeve. To uključuje i presecanje isporuka nafte i gasa, embargo na proizvode iz nekooperativnih država i nastavak ohrabrivanja separatističkih pokreta u Gruziji i Moldaviji.

Zapadna reakcija na sve agresivnije korake i izjave Putina već nekoliko godina bila je svesno prigušivana. Mi smo se fokusirali na neke oblasti gde je postojala saradnja i nadali se da se na tom polju može nešto izgraditi. Takođe nas je brinulo da bi reakcije nalik Putinovim akcijama samo pogoršale stvari.
U isto vreme, međutim, mi smo nastavili da preduzimamo korake koji su dodatno udaljili Rusiju - kao što je podržavanje i ohrabrivanje "Narandžaste revolucije" u Ukrajini, najavljivanje plana za antiprojektilsku odbranu koji je uključivao baze u Češkoj Republici i Poljskoj i podrška "demokratskim" snagama s drugim zemljama "bliskog inostranstva" Rusije. Rezultat toga bio je da smo verovali da se ozbiljno trudimo da budemo pomirljivi prema ruskim akcijama i izjavama, a da je Putin to video kao produženi obrazac zapadne "agresije" u zemljama koje su tradicionalno pod ruskim uticajem ili dominacijom . Drugim rečima, obe strane smatrale su jedna drugu nepotrebno provokativnim.

Rezultat svih ovih radikalno različitih percepcija jeste da je jaz između Rusije i Zapada sada najveći u najmanje 16 poslednjih godina. Retorika sve više liči na parodiju hladnog rata. Najnoviji primeri su Putinova pretnja da će preusmeriti nuklearne projektile na Zapadnu Evropu ako SAD izgrade svoj antiraketni odbrambeni štit; američka odlučnost da nastavi to što je započela; ruska suspenzija primene Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi; i Putinovo nedavno poređenje američkih akcija u izgradnji baza za projektilsku odbranu s kubanskom raketnom krizom. Putin je manje nego ikad ranije sklon da se prihvati ili podrži zapadne zabrinutosti širom sveta.

U isto vreme, postoji rastući konsenzus na Zapadu da je politika prilagođavanja ruskom "lošem ponašanju" i ignorisanja Putinovih agresivnih izjava i akcija bila kontraproduktivna. Prema ovom mišljenju, Putin je nepostojanje zapadnog odgovora protumačio kao slabost i to ga je ohrabrilo da preduzme još radikalnije mere. Pored toga, rapidno nestaje zapadno "strpljenje" u vezi s nekoliko ključnih pitanja gde je Rusija ometala akciju. Konačni rezultat biće jedan konfrontacijama skloniji prilaz ruskim akcijama i verovatnoća da će odnosi s Rusijom postati gori, možda i daleko gori, pre nego što postanu bolji.

Sukob volja trenutno se odvija u Iranu i na Balkanu. U oba slučaja mi smo dopustili Rusiji da blokira akcije u Savetu bezbednosti UN, ali sve više tražimo načine da zaobiđemo ono što vidimo kao "ruski opstrukcionizam". To će postići dva cilja. Pre svega, omogućiće nam da krenemo napred, kad se radi o pitanjima koja smatramo važnim. Drugo, to će biti opomena Rusiji.

Izazovi i posledice daleko su veći kad je u pitanju Iran. Uprkos tome što su uključeni ogromni rizici, Zapad ponovo razmatra niz vojnih opcija. One uključuju ne samo udare protiv iranskih nuklearnih kapaciteta, već alternativno izabrane napade na Iransku revolucionarnu gardu. Iza ovoga stajao bi razlog da su ti napadi odgovor na činjenicu da Revolucionarna garda snabdeva sofisticiranom vojnom opremom, uključujući isporuku "improvizovanih eksplozivnih uređaja" (IED), šiitske ekstremiste u Iraku za upotrebu protiv naših snaga. Ali to bi takođe bio način da se Iranu pokaže da nikakve mere, uključujući vojne, nisu isključene kad se radi o njihovom nuklearnom programu. Američko imenovanje Iranske revolucionarne garde i banaka koje ona koristi za podršku terorizmu važan je korak u tom pravcu.

Sasvim je moguće da je sve ovo jednostavno "zveckanje sabljama" u nadi da će to podstaći Iran da uspori ili zaustavi svoje akcije koje mi vidimo kao pretnju našoj bezbednosti. Ali uprkos svih nedostataka koje ima svaka vojna akcija, bilo bi glupo kad bi ih ova administracija potpuno odbacila.

Konačno, i najvažnije za ovaj region, ruska podrška poziciji Srbije o Kosovu i sada ciljevima bosanskih Srba prema akcijama što ih je preduzeo Visoki predstavnik da bi ojačao centralne institucije u Bosni, može se lako pokazati kao kontraproduktivna za Srbe. Moj osećaj je da postoji rastuće osećanje u zapadnim prestonicama da su i Rusija i Srbi "precenili svoje karte". Drugim rečima, ističe strpljenje ključnih zemalja na Zapadu kad se radi o pitanjima Bosne i Kosova. Postoji snažno uverenje da je ruska uloga otvrdla srpske stavove o oba ova pitanja. Zato dok Zapad razmatra svoje akcije u oba slučaja, on ne gleda samo na ta pitanja već i na to da Rusiji pokaže da postoje granice koliko daleko može da nas gura. Pored toga - za razliku od Irana, gde su loše strane unilateralnih zapadnih akcija više nego obeshrabrujuće - komparativni rizik na Balkanu je, u najmanju ruku, veoma mali. Ako Zapad želi da se suprotstavi Rusiji, ovaj region je verovatno mesto gde će se to dogoditi.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM