Vilijam Montgomeri

Krećemo se prema udesu voza za koji svi vide da predstoji, ali niko ne izgleda sposoban da to spreči

Kad u Sjedinjenim Državama treba da se prikaže neki novi film, često se mogu videti bilbordi s potpisom "Dolazi u bioskop u vašoj blizini". Pa, biću prvi koji će reći da će "Komonvelt za demokratiju i prava nacija" doći na neku lokaciju u vašoj blizini.

Nemojte da vam bude neprijatno što nikad niste čuli za to. Nisam ni ja sve do pre nekoliko dana. Ispostavlja se da je Komonvelt za demokratiju i prava nacija organizacija koju je stvorila, koju finansira i podržava Rusija. Stvorena je da bi pružila opravdanje, okvir i organizacionu podršku Rusima koji žive u državama formiranim nakon rastakanja Sovjetskog Saveza, a koji žele da ostanu povezani - de fakto a konačno i de jure - za Majku Rusiju. Osnovali su je 14. juna 2006. u Suhumiju lideri odvojenih regiona Abhazije i Južne Osetije (delovi Gruzije) i Pridnjestrovlja (deo Moldavije). Ključni elementi dva dokumenta nastalih na tom sastanku bili su izrazi podrške i poštovanja za produženo prisustvo ruskih trupa na njihovoj teritoriji (nasuprot čvrstim željama vlada tih zemalja i nasuprot obavezi Rusije prema Ugovoru o konvencionalnim snagama u Evropi) i prioritet dat postizanju međunarodnog priznanja nezavisnosti sva tri odvojena regiona. Kasnije tokom prošle godine, spikeri "parlamenata" odvojenih regiona sastali su se i formirali Interparlamentarnu skupštinu. Oni aktivno traže nove "članove". Ako sve ovo liči na regione koje su osnovali Srbi u Bosni i Hrvatskoj nakon deklaracija o nezavisnosti te dve zemlje, pa... i treba.

Šesnaestog juna ove godine, "Komonvelt" je izdao još jednu deklaraciju, koja je bila još zanimljivija. Pre svega, nju su potpisala tri "ministra inostranih poslova", kao i savetnik "predsednika" Nagorno Karabaha (odbeglog dela Azerbejdžana). U njoj se takođe određeno pominju situacija na Kosovu i nezavisnost koju je stekla Crna Gora, kao faktori koji treba da dovedu do međunarodnog priznavanja i ove četiri oblasti.

Tajming deklaracije od 16. juna nije bio slučajan. Njoj su prethodile izjave predsednika Buša u Tirani 10. juna, i Sofiji 11. juna, da Kosovo "mora da bude nezavisno" i da on ne podržava "beskrajni dijalog" o budućem statusu Kosova. Ove izjave su bile odgovor na jasan nedostatak napretka na sastanku samita G-8 u rešavanju budućeg statusa Kosova. Taj zastoj doveo je do značajnih nemira u okviru zajednice kosovskih Albanaca. Cilj predsednikovih primedbi bio je da uveri tu zajednicu da će njihovo produženo strpljenje biti nagrađeno. U tom smislu, on je bio uspešan. I premijer Čeku i predsednik Sejdiu bili su oduševljeni, a drugi je 10. jun nazvao istorijskim danom za Kosovo.

Cena (privremenog) umirivanja uzburkanih voda kosovske albanske politike bila je, međutim, visoka, pošto javno obavezivanje predsednika Buša u odnosu na nezavisnost znatno ograničava fleksibilnost SAD u predstojećim razgovorima s ruskim predsednikom Putinom u Kenebankportu, kao i buduće pregovore u UN. Teško je videti kako predsednik može povući svoje reči.

Moje viđenje situacije je da su SAD uvidele da su na samitu G-8 bile blokirane po kosovskom pitanju i da su usvojile sledeću politiku:
- One će dopustiti odlaganje od nekoliko meseci u rešavanju statusa kao što je sugerirao francuski predsednik Sarkozi. To je bilo neophodno, pošto jednostavno nije bilo podrške da se odmah ide napred.
- Zapadnoevropskim saveznicima će nedvosmisleno biti rečeno da ujednače svoje delovanje, da neodlučne članice EU dovedu na liniju pune podrške Ahtisarijevim preporukama, budu pripremljene da deluju nakon maksimuma od šest meseci i da, ako Rusi blokiraju akciju Saveta bezbednosti UN, budu spremne da zemljama članicama EU dopuste da pojedinačno odluče hoće li priznati Kosovo.

- Putinu će u Kenebankportu biti rečeno da smo mu dali nekoliko meseci da pokuša da dve strane postignu obostrano prihvatljiv kompromis, ali da će potom doći vreme da se deluje i da mi od njega očekujemo da podrži rezoluciju Saveta bezbednosti UN u skladu s preporukama Ahtisarija. Mi ćemo tu stvar, ako bude potrebno, gurati sve do veta i reći mu da će on snositi posledice.

- Ako sve gore pomenuto ne bude delovalo i Rusija produži da blokira suštinsku rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja podržava preporuke Ahtisarija, mi nećemo stati na put prema referendumu i deklaraciji nezavisnosti kosovskih Albanaca. I mi ćemo biti prvi koji će priznati novu državu. Sve ovo će se dogoditi ove godine.

Deklaracija "Komonvelta" od 16. juna bila je Putinov podsetnik Sjedinjenim Državama i drugima da dve strane mogu - i hoće - da igraju istu igru. Mada sve izjave EU i SAD konzistentno insistiraju da je situacija na Kosovu "sui generis" i da nije presedan za bilo koji drugi region , to nije gledište predsednika Putina i drugih. U najmanju ruku, to znači da će problemi u sva četiri odvojena regiona postati još teži u danima koji predstoje. Svaka akcija Sjedinjenih Država da priznaju nezavisno Kosovo van odluke Saveta bezbednosti UN odmah će dovesti do toga da Rusija počne da preduzima slične akcije u ove četiri oblasti.

Ali, takođe izgleda očigledno da će svaki unilateralni napor da se proglasi nezavisnost bez odobrenja Saveta bezbednosti UN neizbežno dovesti do otpora kosovskih Srba. A mi smo već gledali taj film... Mogu zamisliti blokirane puteve, blokirana naselja, "dobrovoljce" iz Srbije i, konačno, deklaraciju nezavisnosti za srpske regione na Kosovu. Ovo nas, naravno, dovodi do Komonvelta za demokratiju i prava nacija. Kosovska Srpska Republika biće jak kandidat!

Daleko od toga da gore pomenuto predstavlja nekakvu maštovitu fantaziju sudnjeg dana; na osnovu nedavnih događaja i potonjih izjava predsednika Putina i Buša iskreno verujem da je gore pomenuti scenario najverovatniji. Krećemo se prema udesu voza za koji svi vide da predstoji, ali niko ne izgleda sposoban da to spreči. Biće mnogo žrtava. Neizbežno, odnosi Rusije sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom postaće još zategnutiji nego što su sada. Drugo, sve gore pomenuto mora da znači eskalaciju nasilja nepoznatih proporcija na Kosovu, a možda i u mnogim od odbeglih regiona. Pitanja kao što su tretman ruskih manjina u drugim zemljama, poput baltičkih, ponovo će postati još ozbiljnija. To takođe znači kraj Ahtisarijevog plana i mnogih pozitivnih sigurnosnih mera koje bi on omogućio za manjine na Kosovu. Izvesno, jedan broj kosovskih Srba naći će se "iza neprijateljskih linija", što će značiti velike izazove. Odnosi Srbije sa Sjedinjenim Državama i velikim delom Evropske unije ponovo će se oštro pogoršati.

U međuvremenu, u toku je posao da se sastavi rezolucija Saveta bezbednosti koja, u najmanju ruku, ovlašćuje EU da na Kosovu zameni UNMIK. Ovo je važno, pošto je nekoliko članica EU glatko odbilo da učestvuje u bilo kakvoj misiji EUMIK bez određenog ovlašćenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U međuvremenu, UNMIK je organizacija koja je doslovno spakovala svoje kofere pre više meseci i nije sposobna da omogući vođstvo i upravljanje na Kosovu. Izazovi za svaku takvu rezoluciju su, međutim, ogromni, pošto Rusija zna koliko je to važno za EU i insistiraće na jeziku koji će biti neprihvatljiv za SAD i mnoge zemlje EU kao što je Velika Britanija. Ako na kraju ne bude nikakve rezolucije, biće povećana verovatnoća da pojedine zemlje ranije a ne kasnije preduzmu korake izvan UN.