Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Marinko M. Vučinić

DANAS I NJEGOVA OBJEKTIVNOST

Bilo je potrebno da prođe gotovo nedelju dana da dnevni list Danas, koji se inače neprestano poziva na građanske vrednosti, odbranu ljudskih i manjinskih prava, objektivno i pravovremeno informisanje i neophodnost stalnog i bespoštednog suočavanja sa prošlošću i zločinima učinjenim u naše ime, prenese odjeke nacističkih incidenata sa koncerta Marka Perkovića Tompsona. Relevantni izveštači tvrde da je ovaj koncert bio velika proustaška manifestacija, a sudeći po ocenama hrvatskih medija, pretvorio se u masovnu demonstraciju fašizma.

Koncertu su – što je posebno mučno i zabrinjavajuće – prisustvovali u velikom broju veoma mladi ljudi, ali i mnoge poznate ličnosti hrvatskog javnog života i neki predstavnici zvaničnih državnih organa Hrvatske. Za našu javnu, medijsku i političku scenu posebno je važno zašto je bilo potrebno da prođe nekoliko dana da bi u rubrici „Region“ u liberalnom listu Danas bio objavljen tekst o odjecima o ovoj manifestaciji ustaštva u Zagrebu. U Danasu se, inače, veoma prilježno beleži i komentariše svaki nacionalistički i rasistički incident u Srbiji i zato posebno začuđuje što je ovog puta izostao komentar. Verovatno događaj nije od posebnog značaja za kolumniste i komentatore ovog lista.

Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da Danas u uređivačkoj politici primenjuje različite standarde i pristupe analizi najaktuelnijih društvenih pojava. Napad na predsednika hrvatsko-bunjevačko-šokačke stranke Blaška Tomanovića zabeležen je na prvoj stranici lista, dok su odjeci sa proustaškog koncerta štampani na četrnaestoj. Oni verovatno ne zaslužuju da se nađu na udarnoj stranici jer su samo zakasneli odjeci sa koncerta na kome su se desile neke sporadične neprijatne stvari. Interesantno je napomenuti da se o ovoj užasnoj i zastrašujućoj proustaškoj manifestaciji nisu oglasile naše dežurne i istaknute nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i kulturnom dekontaminacijom i denacifikacijom Srbije. Kao mnogo puta do sada, ostale su neme, što ne iznenađuje jer su opredeljene da se bore protiv srpskog nacionalizma i rasizma, pri čemu je sve što se dešava u Hrvatskoj van njihovog atara i tiče se tamošnjih nevladinih organizacija. Svako treba da čisti ispred svog praga – moto je agilnih dekontaminatora i boraca za suočavanje sa prošlošću.

U ovakav kontekst objektivnog izveštavanja lista Danas može se svrstati i tekst Bojana Tončića o ratnom gradonačelniku Tuzle Selimu Bešlagiću koji je pre nekoliko dana priveden i saslušan u odeljenju za ratne zločine suda Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Tončić navodi da je reč o ratnom zločinu poznatom kao “Tuzlanska kolona“ kada je, prema podacima Crvenog krsta, poginulo 120 vojnika. Ovaj novinar ističe da Teritorijalna odbrana Tuzle tvrdi da su rezervisti JNA u pijanom stanju šenlučili i da je ona samo uzvratila vatru. Zvanično tumačenje Jugoslovenske narodne armije je da je sukob izazvan prilikom mirnog povlačenja jedinica iz kasarne „Husinski rudari“. Tončić ukazuje na dva suprotstavljena viđenja dešavanja pri napadu na vojnu kolonu i tu se iscrpljuje njegova tzv. novinarska objektivnost.

U portretisanju ratnog gradonačelnika Tuzle, koga Oslobođenje ocenjuje kao časnog čoveka i jedinu svetlu tačku na crnoj mapi BiH, on posebno mesto daje svedočenju Selima Bešlagića. A samo svedočenje predstavlja vrhunac licemerstva, neodgovornosti, bezočnosti i specifične morbidnosti. “Navodno je TO sa dve hiljade pripadnika Zelenih beretki nekonvencionalnim oružjem napala nenaoružanu kolonu vojnika u kojoj je bilo pijanih vojnika i koja je izmakla kontroli. Odgovornost za tragediju snosi komanda koja je izvodila tu formaciju. Bilo je samo šest aktivnih pripadnika JNA, ostalo su bili rezervisti i dobrovoljci sa Ozrena.“ On naglašava da je policija morala da se brani. Sudeći po ovom časnom i objektivnom svedočenju, nekontrolisani i pijani vojnici i rezervisti izazvali su sukob u kome su slabo naoružane i nepripremljene jedinice policije Teritorijalne odbrane Tuzle ubile 120 vojnika jer je policija bila prinuđena da se brani. Tako ovaj časni čovek, koji sada slobodno vreme provodi uglavnom radeći u bašti, govori o pogibiji i brutalnoj likvidaciji 120 vojnika koju je sasvim spontano prenosila lokalna televizija.

U svedočenju se ne pominje stravična tortura kojoj su bili izloženi zarobljeni vojnici, koji su u stvari sami izazvali i skrivili odbrambenu reakciju nepripremljenih jedinica policije i TO. Kako su onda te tako nepripremljene i iznenađene jedinice uspele da likvidiraju 120 vojnika? To ne zanima ratnog gradonačelnika Tuzle budući da svu odgovornost za napad na vojničku kolonu prebacuje na pijane vojnike i komandu koja je izvodila tu formaciju iz pomenute kasarne, a pri tome ne kaže kako je bilo moguće da policija, koja je morala da se brani, bude tako efikasna i u iznudici ubije 120 vojnika (još se ne zna koliko je stvarno žrtava bilo, neki podaci govore i o više od 200 poginulih vojnika i starešina).

U svedočenjima onih koji su preživeli ovaj masakr u Tuzli mogu se čuti suprotni stavovi u odnosu na Bešlagićevo svedočenje. On je bio i garant dogovora da će vojnom konvoju, nakon jednomesečne blokade, biti dopušteno da se mirno evakuiše iz grada. U tekstu “Živi spaljeni u TV prenosu“ možemo pročitati sledeće: “Naivni potpukovnik Dubajić je poverovao da ima iskrene sagovornike i nije imao pojma da je reč o zamci. Organizovana je kolona od 200 motornih vozila u kojima je bilo oko 600 pripadnika JNA. Oko 20 časova počela je evakuacija. Nekoliko minuta kasnije, u naselje Brčanska mahala, tačnije u Skojevskoj ulici, usledio je napad iz svih oruđa. Iz zaklona i okolnih zgrada pripadnici TO BiH i Patriotske lige tukli su po mladićima kao po glinenim golubovima. Celu akciju je snimala lokalna televizija i emitovala u direktnom prenosu. Užasno je bilo gledati kako iz zapaljenih vozila istrčavaju vojnici i umiru trčeći kao žive buktinje. Ko nije stradao, pokušao je da se preda, ali je to bila greška jer je na desetine zarobljenika likvidirano. Svedoci tvrde da je čak 17 ranjenika ubijeno i to tako što su dokrajčeni udarcima čekićem u glavu. Uprkos desetinama izjava, obimnom video-materijalu, za Haški tribunal ovo nije bio dovoljno važan slučaj da bi se protiv počinilaca i nalogodavaca podigla optužnica. Na spisku najodgovornijih, pored gradonačelnika Bešlagića, nalaze se komandant TO Enver Delibegović, policijski komandant Mehmed Bajrić, vođa paravojske Muhamed Brkić.“

Ovakva svedočenja ne zanimaju ni objektivnog novinara i komentatora Danasa Bojana Tončića. Njemu je važno da u portretu ratnog gradonačelnika Tuzle demonstrira svoje viđenje suočavanja sa prošlošću, u kome ima mesta samo za ocene o mirnom čoveku i ljubitelju cveća Selimu Bešlagiću koji nam je ispričao svoju licemernu i morbidnu priču o pijanim rezervistima, ne pokazujući pri tome ni trunku saosećanja prema brutalno likvidiranim vojnicima JNA, kojima je dao garancije za bezbednu evakuaciju iz tuzlanske kasarne. I sada nam se – petnaest godina posle masakra u Tuzli za koji niko nije odgovarao – na stranicama lista Danas nudi priča o časnom ratnom gradonačelniku Tuzle kao jedinoj svetloj figuri u mračnom bosanskom karakazanu.

Ovakav neobjektivan i jednostran način pisanja i izveštavanja, koji predstavlja izraz samoproglašenih građanskih i liberalnih političkih grupacija u Srbiji, ne može na pravi i objektivan način otvoriti pitanje suočavanja sa prošlošću koje podrazumeva da se naše društvo suoči sa celovitim, nepristrasnim i ideološki neopterećenim sagledavanjem događaja koji su doveli do raspada jugoslovenske države.

 

22. jun 2007. godine

 

 
 
Copyright by NSPM