Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Vreme

   

 

Milan Milošević

Nova vlada: Veština jedino mogućeg

Pošto su se protekle nedelje približili tački svoje najveće udaljenosti, DS DSS-NS i G17 plus su došli do tačke slaganja najvećeg posle 7. oktobra 2000, do saglasnosti oko pet ključnih programskih pincipa vladine politike

Pošto je izglasavanjem Zakona o ministarstvima rezultatom 131:106 u utorak 15. maja posle šesnaest časova potvrđena vladina većina, Vojislav Koštunica je u 45 minuta dugom ekspozeu saopšto da su članice vladajuće koalicije DS, DSS-NS i G17 plus postigle punu saglasnost oko pet ključnih programskih principa vladine politike – u vezi sa Kosovom i Metohijom, evropskim integracijama, saradnjom sa Tribunalom u Hagu, socijalnom i ekonomskom politikom i borbom protiv kriminala i korupcije.

Ostalo je da 25 članova Koštuničinog kabineta – premijer, potpredsednik, 22 ministra s resorima i jedan ministar bez portfelja prođu kroz prvu šibu raznobojne kritike opozicije (SRS, LDP, LSV – "više od opozicije manje od bloka" – Čanak), njeno podsećanje na ranije međusobne optužbe (SRS i SPS), pa da pre isteka ustavnog roka polože zakletvu pred najstarijim potpredsednikom Skupštine Milutinom Mrkonjićem iz SPS-a, kako je sarkastično primetio bivši predsednik radikal Nikolić, da položi zakletvu pred jednim autentičnim predstavnikom starog režima.

Novouspostavljena vladina većina više nije imala vremena da izabere svog predsednika skupštine, G17 plus nije imao više prostora za protestno napuštanje skupštine koju vodi stari režim, nije bilo više luksuza za ideološke konfronacije bivših i budućih saradnika i prešlo se na unekoliko skraćenu raspravu o vladi uz asistenciju Mrkonjićeve poslovične efikasnosti poznate po izreci iz vremena izgradnje porušenih mostova "Pre roka!"

POTENCIJALNO DUG VEK: Dve partije koje čine okosnicu nove srpske vlade, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, prošle su za proteklih nedelju dana kroz dve veoma udaljene kritične tačke – bile su na ivici najveće međusobne zategnutosti, mada ne veće od one u martu 2003, i došle su na tačku međusobne saradnje na kakvoj nisu bile od 7. oktobra 2000. godine. Kohabitacija predsednika Tadića i premijera Koštunice, započeta u drugom krugu predsedničkih izbora 2004, posle mnogo obrta prerasla je u koaliciju koja bi mogla potrajati duže nego što se to prethodnih nedelja moglo zaključiti po procenama Nikolićevog SRS-a i Jovanovićevog LDP-a ili u poslednje vreme po pisanju desetak komentatora i stotinak blogera koji ipak stvaraju jednu virtuelnu sliku političkih odnosa u Srbiji koja ne odslikava izborno raspoloženje u Srbiji. Ta vlada će potrajati ako se glavni akteri uzdrže od međusobnog potkopavanja i ako je ne budu mnogo minirali međunarodni faktori.

U tom kontekstu je uočljivo da je Kosovo prva tačka Koštuničinog ekspozea da će vlada smatrati ništavnim svako jednostrano proglašenje i priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, a da države koje se odluče na eventualno priznavanje nezavisnosti Kosova moraju računati s tim da to neće ostati bez posledica po međusobne odnose, u skladu s normama diplomatskog komuniciranja.

Srbima s Kosova jednostrano priznanje je manje od nule, i ne sme ih uplašiti i naterati da napuste svoje kuće i našu pokrajinu. To je formulacija s kojom je DSS zaopočeo pregovore sa DS-om pre tri meseca. Za govornicom su je osporavali Nikolić (SRS) kao nedovoljnu i Jovanović (LDP) kao nerealnu.

JEDNAČINA: Koštunica je dobio drugi premijerski mandat po prilično sofisticiranoj raspodeli moći i uz fiksiranje nekoliko važnih političkih ciljeva, tako da ne bi trebalo očekivati da će on razvrgnuti koaliciju do koje se nije došlo lako. Dobio je premijersko mesto, zadržao pod kontrolom mesto šefa policije, demonstrirao izvesnu nezavisnost od želja međunarodnih faktora, obezbedio kontrolu u važnoj ekonomskoj oblasti. Konsolidovanjem odnosa sa šefom države on dobija šansu da okonča sprovođenje Ustava kome u ekspozeu posvećuje značajan prostor, najavljujući da će vlada inicirati donošenja zakona o spoljnim poslovima, o vojsci, o predsedniku Republike i lokalnoj samoupravi.

Takođe, ne bi trebalo očekivati ni da će demokrate težiti da bez nekog velikog razloga razvrgnu koaliciju koja je pravljena tri meseca. Demokrate bi mogle da budu zainteresovane da potraje vlada za čije su formiranje pružili simbolički važan ustupak – odustali od pretenzija na premijersko mesto. Prvo, ta partija se zalagala da vlada bude dugovečnija, drugo, demokrate preuzimaju značajan deo najvažnijih ingerencija u novoj vladi, (12 portfelja u koje spadaju vojska, spoljni poslovi i finansije); mogu očekivati da dobiju još uticaja u okviru sprovođenja ustavnog zakona, što porazumeva seriju izbora od Ustavnog suda do guvernera, ombudsmana i državnog revizora; imaju šta da čuvaju u saradnji sa Demokratskom strankom Srbije (vlast u Beogradu); i imaju čemu da se nadaju (podršci vladajuće koalicije na predsedničkim izborima koji moraju da se održe najkasnije do kraja 2007).

Time što je Demokratska stranka dobila nadležnost nad Ministarstvom spoljnih poslova, pa i činjenicom da je za ministra spoljnih poslova izabran mladi Tadićev savetnik Vuk Jeremić, predsednik Republike je u ovoj oblasti unekoliko ojačao svoju ulogu, a uz to treba dodati i Đelićevo potpredsedničko mesto za evropske integracije čime DS preuzima nadležnost u oblastima koje je Tadić stavio na vrh liste svojih političkih ciljeva. Ta pitanja su u Koštuničinom ekspozeu zauzela mesto odmah iza Kosova – naglašava se jasan i nesporan stav u korist pridruživanja EU-u, najavljuje se da bi prvi koraci koji bi trebalo da uslede u narednim danima – parafiranje sporazuma o viznim olakšicama za građane Srbije, a odmah zatim i nastavak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Naglašava se nastavak zakonodavne aktivnosti i prilagođavanje zakonodavnom ustrojstvu EU-a. Naglašava se da ni u kom slučaju ne može biti kompenzacija za bilo kakve ustupke, kada je reč o teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije. Za razliku od demokrata koji evrointegracije ne dovode ničim u pitanje, neki članovi Koštuničine stranke, kao Aligrudić, svoju proevropsku opredeljenost ipak su povezivali s ponašanjem Evropljana prema celovitosti Srbije.

Ingerencije predsednika Republike su potencijalno ojačane i formiranjem Saveta za nacionalnu bezbednost kojim on predsedava, a sa kog mesta ima izvesne šanse da na njih utiče. Koštunica u ekspozeu kaže da će Srbija preduzeti sve mere kako bi se u najkraćem roku uspešno i celovito okončala saradnja sa Haškim tribunalom i da je zato, prema njegovim rečima, postignut dogovor o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost, koji će koordinirati rad čitavog sektora bezbednosti. Radikali (Vučić) su dramatizovali finiš rasprave vestima o navodnoj akciji hapšenja generala Mladića u Beogradu.

I obrnuto, zadržavanjem kontrole nad policijom i u prvoj fazi preovlađujućim uticajem u civilnoj službi bezbednosti, Koštunica je zadržao odgovornost i za rezultat u oblasti koja je glavni prioritet Tadićeve stranke, to su evrointegracije za koje posebne ingerencije ima Božidar Đelić.

Moguće je da međunarodni faktori nastave da ispostavljaju zahteve koji u Beogradu ne mogu da se ispune i da dođe do ponavljanja političke krize kakvu smo gledali ranije u kojoj "evropska kancelarija" kuka na policiju.

Izvesno obezbeđenje od ponavljanja tog lošeg scenarija predstavlja to što predsednik Tadić sada dobija izvesnu odgovornost za službe bezbednosti, i što u drugoj polovini mandata dobija direktne ingerencije nad službom bezbednosti, G17 plus, treći partner u vladi navijao je da do sporazuma o vladi dođe između ostalog i zbog toga što ovoj partiji verovatno ne bi odgovarali ponovljeni "giljotina izbori". Oni su u prethodnom sazivu imali važne funkcije, a verbalno su se prikazivali kao opoziciona stranka. Na osnovu njihovog odloženog izlaska iz Koštuničine vlade posle prekida pregovora sa Evropskom unijom, pa i na osnovu obaranja prethodne Živkovićeve vlade, može se ponešto zaključiti i o njihovim verolomnim sklonostima. Međutim, oni ne izlaze lako iz vlasti dok na to nisu primorani (smena Dinkića s mesta guvernera NBS-a 2003) ili dok se njima ne ukaže neka šansa (ostavka Labusa u maju 2006, izlazak Dinkića iz vlade u oktobru 2006), a i tada ne izlaze baš sasvim (iz Koštuničine bivše vlade povukli su visoke državne funkcionere tek tokom prošlonedeljnog prekida pregovora na liniji DS-DSS).

UTICAJ SPOLJA: Međunarodni faktori? S jedne strane pozivali su demokratske snage u Beogradu da formiraju vladu, neki od političara i ambasadora su neuobičajeno aktivno učestvovali u izbornoj kampanji, a s druge strane su povlačili cinične poteze za koje se lako moglo pretpostaviti da će izazvati reakcije i komplikacije u Beogradu. U to svakako spada plasiranje Ahtisarijevog predloga neposrdno posle izbora koje je verovatno usporilo proces formiranja vlade, prvo – zbog toga što je neko vreme potrošeno na odgovor Ahtisariju i na poslednju rundu pregovora u Beču, drugo – zbog toga što je atmosfera nametanja takvog, po Srbiju nepovoljnog rešenja moralo da proizvede izvesno sporenje o mogućem odgovoru i novo međusobno sumnjičenje. Ono je prošle nedelje kulminiralo kada je šef poslaničke grupe DSS-a Aligrudić prigovorio Tadićevoj partiji da postupa po instrukcijama iz Brisela, i dobio odgovor demokrata da Koštunica vodi Srbiju u izolaciju.

Ishod dešavanja oko Kosova biće važan test za opstanak vlade, kao što je ta tema određivala i tok pregovora o njenom formiranju. To opet govori da će kosovska tema diktirati domaćim akterima da održe na snazi postojeću saglasnost. Opredeljenost najjačih zapadnih država za nezavisnost Kosova potencijalno ugrožava proevropsko opredeljenje.

Mnogi od zapadnih političara agresivno su osporavali celovitost zemlje i navodili vladajuće faktore da agresivno pogaze sopstveni ustav što nijedna zemlja ne voli da čuje. Pozitivna stvar za vlast u Beogradu je što su međunarodni faktori oko Kosova zapali u komplikovanije kontroverze od onih koje postoje među akterima u Beogradu.

Pojedini evropski funkcioneri davali su netaktične izjave o poželjnim kadrovskim rešenjima u Beogradu, što je bio povod za varničenja protekle nedelje. Međunarodni pritisak, pre svega oko izručenja haških begunaca proizveo je krizu sve tri postoktobarske vlade: Đinđićeve, Živkovićeve i Koštuničine, i još ne znači da će međunarodni faktori u skoroj budućnosti svoje poteze odmeravati na osnovu procene posledica u političkom tkivu Srbije.

Izvesna ispoljavanja zabrinutosti zbog mogućnosti da u Beogradu na vlast dođu radikali, dovela su do najave nastavka evropskih pregovora. Specijalni tužilac za ratne zločine nagoveštava da potraga za Mladićem nije prekidana i da su već poslati izvesni pozitivni signali i da promena garda Evropljana (nagoveštaj nastavka pregovora o asocijaciji i pridruživanju) nije pala s neba.

To će nametati potrebu za usaglašenijim delovanjem svih političkih faktora u Srbiji, a naročito onih koji kontrolišu sistem.

Međusobno iznurivanje je ušlo u naviku sadašnjih partnera u vladi tokom proteklih sedam godina, tokom kojih su kontrolisali različite grane vlasti (predsednik SRJ, vlada Srbije 2000–2003, vlada Srbije 2004–2007, predsednik Srbije). Izvestan stepen zategnutosti različitih grana vlasti je poželjan i institucionalno očekivan, jer to je uslov za međusobnu kontrolu, ali postaje kontraproduktivan kad se pretvori u maliciozno spinovanje. Ograničenost takve političke tehnologije je očita. Opozicija (radikali i socijalisti) se zabavlja citiranjem ranijih njihovih međusobnih odnosa, a i najavljuje (Vesna Pešić) da neće prihvatati uobičajen izgovor, pa to su Tadićevi, "pa to su Koštuničini".

Paradoksalno, sklapanje tog sporazuma pomogli su radikali – Koštunici u pregovorima s Tadićem; Tadiću da unutar Demokratske stranke ukazivanjem na rastuću opasnost smanji uticaj protivnika sporazuma s Koštunicom; jače su naglasili svoju prorusku orijentaciju, ali su otvorenije iskazali i svoju antievropsku poziciju, čime su zapravo rasvetlili značajne programske razlike između sebe i Koštuničine koalicije, a i verovatno su dodatno alarmirali evropske faktore.

Izgleda da je sporazum između Tadića i Koštunice, koji je verifikovan na kraju prošle nedelje, bio na vidiku i pre poslednjeg taktičkog manevra i ekslozije svađe od čijih su se posledica mnogi uplašili. U javnosti je zbog dugog trajanja tih pregovora počeo da preovlađuje revolt protiv političara koji ne mogu da se dogovore o vladi ni u trenutku kada državni interes nalaže da se država konsoliduje pre nego što nastupi prelomni momenat.

Važno je i da oni koji su prihvatili najvažnije državne funkcije ne dozvole da njihovo ponašanje proizvodi krizu. Trebalo bi da imaju na umu i to da su prihvatanjem mesta predsednika skupštine radikali svom biračkom telu poslali više poruka: pred svojim biračima su se predstavili kao državno odgovorni jer deblokiraju važnu instituciju koju potencijalna većina drži zatvorenom, a tu poruku su pojačali kada je u utorak 15. maja u 16 časova Nikolić konstatovao da bi SRS mogao opstrukcijom da produži raspravu o amandmanima i da onemogući izbor vlade, ali da to neće činiti, te da su u raspravi koja se mnogima nije svidela radili na defamaciji političkih protivnika ukazivanjem na korupciju.

Treba primetiti i da su se odnosi dve partije koje slave istu slavu i drže sliku istog rodonačelnika Ljube Davidovića, komplikovali i zbog unutrašnjih partijskih tenzija koje su verovatno bile veće unutar Demokratske stranke koja se odrekla dva svoja proklamovana cilja – da ima premijera i da kontroliše policiju i ekonomiju, ili to samo tako izgleda po ponašanju pojedinih aktera i kandidata (Šutanovac, pa i Đelić), pa i po listi onih koji su pominjani kao kandidati za ministre, a u konačnom izboru ih nije bilo na konačnoj listi ministara. Lista ministara iz DS-a je unekoliko različita od one koju su u izborima predstavljali, ali ona očito sadrži i pristalice sporazuma i njegove kritičare i možda nagoveštava da ovog puta neće vladati pravilo da nema izbora bez rascepa u Demokratskoj stranci.

Koštuničin DSS je u više navrata pokazivao težnju da izbriše crvenu liniju prema socijalistima i radikalima, a svaki od tih pokušaja imao je različit rezultat. Odbijanje Koštunice da se 2000. prikloni atmosferi kriznih štabova, solunaštvu ili partizanštini oktobarskih pobednika i brzoj amputaciji vojnih i bezbednosnih struktura, te sklapanje saveza sa crnogorskim NSP-om radi produžetka veka SRJ rezultirali su pojačanjem tenzija u nekadašnjem DOS-u i uz druge uzroke doprineli njegovom brzom raspadu, ali su pak omogućili da na osnovu poluosvojene pobede DOS preuzme vlast nad važnim tadašnjim saveznim insitucijama u koje spadaju vojska i diplomatija. Podrška socijalista Koštunici 2004–2007. je obezbedila jedan vladin mandat, a viševalentni sporazum DS-DSS-NS-SPO-SPS-SRS je 2006. omogućio donošenje novog ustava. Sprovođenje u delo tog novog ustava nije završeno i Koštuničina koalicija će imati interes da taj posao dovede do kraja.

Sličan ili istovetan širok sporazum je na snazi i oko Kosova (rezolucije, podrška pregovaračkom timu).

Mimo tog okvira Koštunica nije imao prostora za dalje približavanje radikalima. Isplivale su na površinu bitne programske razlike između radikala i narodnjaka (proevropska uz oslonac na Rusuju, antievropska uz zbližavanje s Rusijom).

Demokrate očito imaju jači uticaj u medijima. Mnogim komentarima licitirano je koliko će Koštunica platiti zbog podrške za izbor radikalskog predsednika Skupštine. Kad je taj manevar završen, radikali su otpočeli napad na Koštunicu zbog izneveravanja navodnog dogovora i odustajanja od stava da Nikolić zbog Kosova ne treba da podnosi ostavku čak i ako demokrate to budu tražile u slučaju da se uspostavi vladina većina. Onda je počelo da se računa koliko će Koštunica izgubiti okretanjem leđa radikalima. Dosadašnja sociološka merenja pokazuju da je većina glasača DSS-a sklona koaliciji sa DS-om. Izgleda da je u narodnjačkoj koaliciji bilo izvesne nelagodnosti zbog glasanja s radikalima, koje neki od glasača DSS-a verovatno smatraju previše agresivnim i prostim. Po nekim zapažanjima, u trenutku kada je pregovarački sukob kulminirao, u redovima samih narodnjaka bilo je procena da im se isplati da idu u novu izbornu konfrontaciju čak i ako bi rezultat smanjili za jednu trećinu glasova.

Nijedna od demokratskih stranaka zapravo nije našla formulu za radikale – ni demokratska stranka svojim ideološkim pomeranjem ulevo, niti Koštunica svojim narodnjačkom koalicijom i formulom trećeg puta. Oni koji se jako uzbuđuju zbog "povratka radikala" treba pre svega da razmisle o činjenici da su oni socijalno fundirana partija među gubitnicima tranzicije. O tom odnosu odlučivaće to koliko će biti uspešna vladina ekonomska i socijalna politika ("Ključni ciljevi vlade su smanjenje nezaposlenosti i siromaštva, poboljšanje životnog stanarda građana, nastavak velikih strateških investicija kao što su izgradnja auto puteva i gasovoda"), kao i antikorupciona politika ("svaku pojavu kriminala u državnim službama treba najstrože kažnjavati"). Tokom krize o vladi postojala su dva izlaza, ili da se strasti smire, što usred partijske svađe nije izgledalo baš verovatno, ali se desilo, ili da se ide na nove izbore, što se nije desilo. Nekoliko partija je za ovo drugo strasno navijalo, ali glavni akteri su verovatno lako uočili da su male mogućnosti da se u dogledno vreme dobije neki bitno drugačiji izborni rezultat i da se srljanjem u nove izbore može dobiti nešto gore od izbornog poraza – izbori u haosu vakuuma državne i institucionalne krize.

 

 

 
 
Copyright by NSPM