Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima - prenosim Politiku

   

U fokusu

Miroslav Lazanski

ISPRIKE I IZVINjENjA

Sa isprikama i izvinjenjima je kao sa lustracijom. Od kojeg datuma započeti?

Svake godine 4. jula na Dan borca otac i ja išli smo u Jasenovac da položimo venac i cveće njegovom ocu i bratu, odnosno mom dedi i stricu. Ubijeni su u logoru Jasenovac kao Slovenci antifašisti. Ubijeni su u specijalnom logoru 3C za političke zatvorenike. Logoru unutar logora Jasenovac, gde su ljudi spavali na goloj zemlji, jer za njih nije bilo baraka. I leti i zimi.

Sećam se da smo svakog tog 4. jula gazili travurinu i korov logora Jasenovac, obilazili gomile šuta i cigli srušenih Picilijevih peći, odlazili do obale Save i gledali šta je ostalo od skele. Da je tu nekada bio logor kojeg su se čak užasavali i Nemci, jer je po načinu ubijanja bio najmonstruoznija fabrika smrti u istoriji čovečanstva, dakle na to je podsećala samo jedna obična tabla poput seoskog saobraćajnog znaka. Na tabli je pisalo da ju je postavio mesni antifašistički odbor Jasenovca u znak pomena na oko 700.000 ubijenih ljudi. Slikao sam se ispod table sedeći na gomili šuta. I danas imam tu fotografiju.

Godine su prolazile, ledinu jasenovačkog stratišta smrti sve više su prekrivali korov i visoka trava. Jednog 4. jula moj je otac, tadašnji potpukovnik JNA, otišao kod predsednika opštine Jasenovac da ga upita što ne srede to područje, zašto se sve to prepušta travi i zaboravu? Predsednik opštine je bio zbunjen i odgovorio je u stilu „da drugovi iz Zagreba razmišljaju da na tom mestu podignu tvornicu, pa da se zbog toga teren još ne raščišćava”. Moj je otac bio ogorčen, napisao je vrlo oštro pismo Maršalatu sa porukom, koja, naravno, nije originalna „da narod koji ne poštuje svoju istoriju obično doživi da mu se ona ponovi”. Pismo je stiglo u Maršalat, ali je i moj otac penzionisan godinu dana posle. U 43. godini života. No, to i nije važno, možda se isplatilo. Jer, godinu dana kasnije Bogdan Bogdanović je dobio porudžbinu da napravi spomenik žrtvama Jasenovca.

Umesto tvornice koju su planirali drugovi u Zagrebu, sada je tamo kameni cvet.

Nikada nisam razmišljao o tome da li je trebalo neko da se ispriča, ili izvini porodicama žrtava jasenovačke fabrike smrti. Bilo je to vreme bratstva i jedinstva. Ko je uopšte i smeo da pokrene tu temu? O tome se ćutalo. Čak mi ni moja majka, sve do pre nekoliko godina, nije rekla da su ona i cela njena porodica bili tri meseca u ustaškom logoru Slavonska Požega da bi kao Srbi iz Bosne poslednjim transportom bili proterani u Srbiju. Niko im se nikada zbog toga nije izvinio.

Pa, ipak, imam veliko razumevanje za potez predsednika Srbije Borisa Tadića koji se u jednoj emisiji hrvatske televizije izvinio hrvatskom narodu za sve ono loše što su mu neki učinili u ime srpskog naroda. Mislim da je tako nekako glasila predsednikova formulacija i mislim da je bila prilično dobro izgovorena. Sličnu formulaciju upotrebio je i predsednik Hrvatske Stipe Mesić prilikom svog dolaska u Beograd i sve te isprike i izvinjenja za mene nisu sporni. Štaviše to su gestovi koje treba pozdraviti.

Dakle, gledao sam taj televizijski nastup predsednika Tadića i utisci su da mu svakako nije bilo lako. Prvo, intervju je objavljen dan pre nacionalnog praznika Hrvatske, Dana državnosti, što je veliki poklon predsednika Tadića zvaničnom Zagrebu. Drugo, nisam siguran da su savetnici za medije predsednika Srbije dobro pripremili svog šefa za razgovor sa novinarom kakav je voditelj emisije „Nedeljom u dva”. Predsednik je dozvolio da ga se doslovno „izrešeta” u njegovom kabinetu. Pri tome je, naravno, bio kulturan, nasmešen i vrlo pozitivan, stalno dokazujući, čak i porodičnim prilikama, da nije srpski nacionalista. A to je upravo još više ljutilo voditelja, koji je insistirao na temi „srpska agresija na Hrvatsku”. Tu se predsednik Tadić dobro snašao rekavši da je tu bilo svega i svačega, od građanskog rata, pa nadalje... Nekoliko godina ranije u istoj emisiji, istog voditelja na isto pitanje, tadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović je odgovorio „da je Hrvatska svesno ušla u rizik sukoba sa tada vojno jačim protivnikom”.

Naravno, predsednik Tadić je bio šarmantan u svojim sećanjima na Korčulu i Badiju, na Supeka i Korčulansku školu. To mi se svidelo, jer se toga sećam i ja. Ali, šta da radimo kada se toga ne sećaju i oni drugi?

Uglavnom, ono što je meni bilo malo čudno u svemu tome jeste ta dugogodišnja fascinacija kosmopolitskog Beograda malograđanskim duhom Zagreba. Kao da još žive uspomene na šoping vozove za Trst, pečeno pile u vozu i trčanje po vodu dok voz stoji na kolodvoru u Zagrebu. Ta kulturološka inferiornost nekih u Beogradu u odnosu na Zagreb , koji je eto na Zapadu, kao da je potvrda one Krležine „sačuvaj me Bože hrvatske kulture i srpskog junaštva”.

A što se tiče isprika i izvinjenja, to vam je kao sa lustracijom. Od kojeg datuma započeti?

Kralj Aleksandar ujedinitelj, to je rešio vojnički. Na paradi srpske vojske u tek oslobođenom Beogradu nije dozvolio da konjica pređe preko jedne austrougarske vojne zastave neke hrvatske domobranske pukovnije, bačene na tlo pred pobednicima u Prvom svetskom ratu. Videvši šahovnicu, kralj je zaustavio paradu, podigao zastavu rekavši:

„Ne, to ne treba da se gazi, to su naša braća Hrvati”...


[objavljeno: 30.06.2007.]

 

 
 
Copyright by NSPM