Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Zora Latinović

Šaka sena i krvav nož

Berlin podržava Ahtisarijev plan, ali ne bi želeo da se Srbija posle odluke o konačnom statusu Kosova “oseća poniženom i uvređenom ”

Nekoliko meseci pred smrt, u poslednjem intervjuu koji je dao nemačkom “Špiglu”, Zoran Đinđić je rekao: “Iznenađuje me cinizam zapadnih zemalja.” Ovih dana, u kosovskoj završnici, nekako ga svi citiraju, i oni koji su ga za života razumeli i oni koji nisu. Mada, četiri godine posle premijerove pogibije cinizam Zapada nikome više nije iznenađujući. Iritantan – jeste. Na granici izdržljivosti.

Predavanje Danijela Frida, pomoćnika američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja, u Skupštini grada (5. mart) i ono što je kazao Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, na proputovanju kroz Srbiju, od Beograda, preko Niša, do Prištine, u najmanju ruku bilo je cinično. I može se svesti na dve rečenice: mi vas volimo, baš nam nedostajete, i vi i vaša milenijumska istorija, čekamo vas, ali – bez Kosova. A posle ćemo se svi zajedno boriti protiv terorizma u svetu, trgovine kokainom i globalnih epidemija.

Srpskom premijeru je, tako, poručio da Sjedinjene Države očekuju da Srbija, i u narednoj (po najavi Martija Ahtisarija – poslednjoj) rundi pregovora, 10. marta u Beču – “bude konstruktivna”.

Šta uopšte znači “konstruktivnost u pregovorima” u Fridovom poimanju te reči? Čemu služe, na kraju, sami pregovori, kad izgleda da je već sve odlučeno? Kada već isti Frid, koji nam prenosi očekivanja Stejt dipartmenta, vrlo nedvosmisleno podvlači da je 1999. u ratu sa NATO-om “Milošević izgubio, i šta je za ime boga mislio?”, da je od tada Kosovo pod administracijom UN, kao i da rešenje za status neće biti “presedan” koji će moći da se primeni drugde (ni u slučaju Republike Srpske, Abhazije, Južne Osetije, ili Čečenije), nego je “jedinstveni slučaj”. Da li “konstruktivnost” znači da Srbija treba da prihvati sva rešenja koja nameće međunarodna zajednica na čelu sa Sjedinjenim Državama? Hoće li svaki potez Srbije koji se ne bude podudarao sa zahtevima Vašingtona i Brisela biti onaj koji “ne ide u prilog mirnom rešenju Kosova”?

Na stranu ovde ubeđivanja da nijedan zakon, pa ni međunarodno pravo, ne poznaje princip “jedinstvenog slučaja”. Na stranu i to što pojam pregovaranja podrazumeva, valjda, da se dve strane dogovore oko nečega a ne da se bilo koja od te dve strane ucenjuje. Ovde je razumljivo da diplomatski jezik sa Srbijom ne može biti kakav je bio u vreme Dejtona, Rambujea ili Kumanova. Danas, valjda, nije moguće po principu sasvim ogoljenog diktata razgovarati s jednom, ipak, demokratskom zemljom.

Suštinski, “razgovori” sa Srbijom danas nisu drugačiji od onih rambujeovskih, recimo, samo su maskirani elementima demokratskog razvoja Srbije, sa sve visokim ocenama OEBS-a slobodnih demokratskih izbora. Ti i takvi elementi demokratskog razvoja onemogućavaju da se koristi retorika diktata iz devedesetih. Samo je vokabular, dakle, izmenjen. Koristi se niz eufemizama i reči ugodnih za uho. Zato nas je gospodin Frid pre neko veče u Skupštini grada utešio manje-više solidnim poznavanjem srpske istorije. Pa nas počastio: “Evropa nije kompletna bez Srbije. Vaše odsustvo se duboko oseća i to mora da se promeni. Ožiljci i podele Evrope nikada neće moći da zacele bez vas.” I zato nas je podsetio da je “moderna srpska istorija, istorija osujećene ambicije o pridruživanju slobodnoj Evropi”. Ali, nije sve izgubljeno! Frid je uveren da samo od nas zavisi hoće li “2007. godina biti godina koja će promeniti sve”, jer “Srbija ima mogućnost da ozbiljno ubrza ka EU”. Izazov koji Kosovo donosi, pripoveda Frid, staviće Srbiju pred velike dileme i još veća iskušenja. I dalje: “Pažljivo razmislite. Dobro znate šta je u pitanju. Nije vam potreban Amerikanac da vas na to podseća.” Da li je to na stolu “nepristojna ponuda”: Kosovo za EU, ili pretnja da ćemo, ako se baš budemo mnogo gicali, ostati u izolaciji do kraja života, a i posle?

Frid je ostatak dragocenog vremena posvetio uveravanjima i sebe i nas koji smo ga slušali da bi Srbija mogla da pomogne Evropi i Sjedinjenim Državama u “plemenitim projektima” u Avganistanu, Iranu, Palestini... Da su Sjedinjene Države i Evropa “jedna porodica”, a da su tu i tamo razmimoilaženja, oko Iraka prvenstveno, samo svađa u porodici. Da je Amerika partner i sa Rusijom, samo što, eto, “Rusija i dalje razmišlja o svojoj ulozi u svetu”. I tu nas je opet podsetio na našu svetlu istoriju kad smo rekli sudbonosno NE! Staljinu i “tako vešto i taktično sačuvali svoju nezavisnost od Staljina i SSSR-a”. Ali i da su prošla ta vremena kad se odlučivalo po onoj Staljinovoj “ko će kome”. Domaći cinici bi mu odgovorili da i nisu baš, samo se Staljinova Moskva preselila u Vašington na reci Potomak.

A predsednik Srbije je, ranije istog dana, upozoren da je “izuzetno važno da bezbednosna situacija na Kosovu ostane stabilna”, kao uostalom i više puta dosad. U prevodu, da predsedniku slučajno ni u san ne dođe toliko puta ponovljena mogućnost predviđena rezolucijom 1244, kojom bi na Kosovo i Metohiju moglo da se vrati “nekoliko stotina, ne hiljada” (jedni tumače 999 a drugi 1999) vojnika. Uglavnom, simboličan broj. Nije mu to dolazilo u san ni u doba kad je bio ministar odbrane, a ni 17. marta 2004, pa nema potrebe za brigom. Ako se, ponovi nekakav 17. mart to znači da će Srbe i kulturne spomenike na Kosovu čuvati KFOR, onako kako je to, valjda, radio i 17. marta?

Celom svetu su, dalje (a posebno Rusima), američki zvaničnici Stejt dipartmenta više puta naglasili da je “javno mnjenje u Srbiji podeljeno po pitanju Kosova”. I da jedinstvenog stava, zapravo, nema. I Danijel Frid je nedavno, kao eklatantan primer za to, naveo kolumnu novinara Boška Jakšića u “Politici”. “Reč je o vodećim srpskim dnevnim novinama – još od pre Prvog svetskog rata – koje kažu: vreme je da se pridružimo Evropi i prebolimo Kosovo”, otkrio je u intervjuu baš objavljenom u “Politici” gospodin Frid, i zaključio da se “mišljenje u Srbiji radikalno menja i da je očigledno da je podeljeno”.

Koliko bi, međutim, bilo umesno pomisliti da bismo ovlašnom pretragom u roku od desetak minuta na Guglu mogli da pronađemo članke najuglednijih američkih novina, ali i najposećenijih američkih sajtova u kojima se nalaze žestoke kritike “divljačkog, nacističkog iživljavanja” nad zatvorenicima u američkom logoru u zalivu Gvantanamo?

O tekstovima iz uglednih novina “bratske” EU da i ne govorimo. Neozbiljno je, u ocenama politike jedne zemlje – posebno ako postoji slobodna štampa – da se pozivamo na izolovane kolumne pojedinih autora iz ovih ili onih novina. I da se pri tom govori o radikalnoj promeni javnog mnjenja, i pored jedinstvenog stava srpske strane koju, bar zvanično, predvode predsednik, premijer i Skupština Srbije. Ako gospodin Frid zna nešto nezvanično, to je već druga stvar.

Nisu samo američki zvaničnici sigurni u podeljenost srpskog javnog mnjenja, ako ne njega a ono zasigurno političke scene Srbije, koja je ovih dana na klackalici: biće vlade, neće je biti. I to sve preko Kosova. I Metohije. Elem, i Nemačka, recimo, slično misli. Kako saznajemo od Nikole Živkovića, NIN-ovog dopisnika iz Berlina, nemački zvaničnici smatraju Kosovo “unutrašnjim evropskim problemom”, a ne ruskim ili američkim. Dalje, Berlin podržava Ahtisarijev plan, ali ne bi želeo i da se Srbija posle odluke o konačnom statusu Kosova “oseća poniženom i uvređenom”. Međutim, Berlin nije za polovična rešenja. I tako je NIN-ovom saradniku u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova sasvim precizno rečeno: “Kosovo ne može da ostane u sastavu države Srbije. No, mora da se nađe takvo pravno rešenje po kojem će Kosovo dobiti ograničeni suverenitet, a ne puno međunarodno priznanje. Da Kosovo dugoročno ostane u sastavu Srbije, to nije moguće. Čak i mnogi Srbi, u privatnim razgovorima sa nemačkim diplomatima, ukazuju na tu činjenicu.”

Tako da je Berlin posle nekoliko putovanja u Beograd zaključio da je, posle izbora, politička situacija u Srbiji postala veoma složena, ali da će EU na čelu s Nemačkom najkonstruktivnijeg partnera imati u Demokratskoj stranci, kao drugoj u Srbiji po broju birača. Ali i u nekim manjim parlamentarnim strankama kao što je G 17+ i stranka Čede Jovanovića, koje su “veoma kooperativne, jer naglasak stavljaju na evropsku perspektivu Srbije”. S druge strane, Berlinu su malo prihvatljiva gledišta SRS-a i SPS-a, a po ukusu im nije ni DSS.

Dakle, tamo negde je već odlučeno? Ostalo je samo: koji će diplomatski vokabular biti korišćen da se Srbija baš ne “oseti poniženom”. A i ako se oseti malo, ne mari, nije prvi put.

Skoro da je scenario naše bliske budućnosti otrgnut iz Andrićevih “Znakova pored puta”: “Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje, seljak nosi rukovet sena. Idući za tim senom koje mu neprestano izmiče, goveče brzo stigne na klanicu, gde već čekaju kasapske ruke i konopci. O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju.” Kad je jugoslovenski kraljevski diplomata u Berlinu ovo pisao nije, valjda, mislio na cinizam zapadnih zemalja.

NIN 2932 od 08.03.2007.

 

 

 
 
Copyright by NSPM