Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Todor Kuljić

Ni Tucović, ni Čavez

Povodom teksta „Ideološka konstrukcija

U prilogu M. Kalika „Ideološka konstrukcija” („Politika” 3. jul) spore se neke teze iz mog priloga „Izvinjenje kao moralna toljaga” („Politika” 28. jun). Sažeto ću odgovoriti na tri glavna prigovora. (1) Pominjanje B. Tadića uz ime V. Branta može samo paranoidnom ili bar visoko senzibilnom „patriotskom” mišljenju zazvučati kao izjednačavanje Srbije sa Trećim Rajhom. Ni govora o tome. Zar nije dovoljan dokaz za to što sam nedvosmisleno zaključio da svi treba svima da se izvinjavaju. U Varšavi 1970. niko nije ni pomišljao na uzajamno izvinjenje.

(2) Jednostrana je Kalikova ocena da je Jugoslaviju razbio međunarodni imperijalizam. Koliko god bilo složeno međudelovanje unutrašnjih i međunarodnih činilaca u ovom procesu, za ratni sukob su ipak odgovorniji domaći od stranih subjekata. Na Vukovaru se nisu tukli rendžeri nego Srbi i Hrvati, a u Srebrenicu nisu ušli stranci nego domaći „oslobodioci” pod kokardama. Moramo biti svesni okolnosti da posmatranje vlastite nacije ili države kao jedine ili kao glavne žrtve uvek smanjuje realističnost procene, uzbuđuje i vodi lagodnom domišljanju, a ne samorefleksivnom kritičkom promišljanju.

(3) Ne manje je sporna teza da danas odbrana nacije „ima levi karakter”. Još od K. Marksa prioritet levice nije nacionalni nego klasni interes, premda je levica u prošlosti, (a i danas) taktički koristila nacionalna osećanja u borbi protiv raznih imperijalizama i kolonijalizama. Odnos levice i nacionalizma je zamršen i višestruko oposredovan. Ipak, za razliku od liberalizma i konzervatizma, savez levice i nacionalizma jeste neprincipijelna koalicija. Doslednoj levici nacionalizam nikada nije bio strateški cilj, mnogim liberalima i konzervativcima jeste. Štaviše, levica je neretko prednjačila u kritici vlastitog nacionalizma i u tome je razlika između D. Tucovića i S. Miloševića. U tom smislu jeste nategnuto i Kalikovo poređenje Miloševića sa politikom H. Čaveza. Prvi se oslanjao na ratne profitere i tajkune, zalagao za „švedski socijalizam”, i tek se u Hagu oborio na imperijalizam. Drugi suzbija krupni kapital, brani latinoameričku sirotinju i dosledno se opire SAD. Prvi je prkosio svetu lišen međunarodnog oslonca, drugi se opire imperijalizmu, ali uz širi oslonac suseda. Prvi je delovao stameno, rečito i naizgled logički neoborivo, ali je vodio improvizovanu unutrašnju i hazardnu spoljnu politiku. Drugi deluje razuzdano, ali izgleda da nije neproračunat. Prvi je viđen kao neprijatelj kod skoro svih susednih nacija (sarađivao je sa krajnjom desnicom i izričito rekao da najviše poštuje Šešelja), drugi nalazi saveznike u srodnoj levici. Zbog napred rečenog pravdanje Miloševića Čavezom jeste ustvari „odbrambena agresija” koja se trudi da normalizuje spoj polarnih suprotnosti: nacionalizma i levice. Ovo zalaganje čak je blisko „revoluciji zdesna” kojom se na neki način rasterećuju od odgovornosti za rat i svi drugi u Srbiji koji su 1990-ih normalizovali nacionalizam (SRS, SPO, DS, DSS).

U prilogu mog oponenta nejasna je i upotreba rastegljivog pojma patriotizam. Treba jasno razdvojiti patriotizam od nacionalizma. Kritički, a ne slepi patriotizam jeste protivotrov nacionalizmu, ali može biti i opasan mit. Retko je patriotizam bio lišen nacionalizma, češće je bio fasada raznih isključivosti. Treba uvek u svakoj konkretnoj situaciji pažljivo pratiti procese nacionalizovanja patriotizma. Nije pitanje ima li čistog patriotizma, nego da li je ova vrsta lojalnosti vlastitoj državi i narodu nadmoćna nad nacionalizmom? Dakle, radi se o odmerenom određenju prioriteta unutar patriotske lojalnosti, a ne o potpunom isključenju nacionalnog osećanja iz patriotizma. Koliko god naš prostor negovao osobeno shvatanje nacije, o nekim univerzalnim kriterijima mora se voditi računa.

Levica se mora razdvojiti od nacionalizma. Za one koji su lojalni poreklu, demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Za levicu, pak, društvenoekonomska jednakost jeste preduslov međunacionalne jednakosti, a ne obrnuto. Zato je prioritet levice skandalizacija protivrečnosti kapitalizma, a ne isticanje žrtve vlastite nacije. Šovinizam i imperijalizam velikih nikako ne može biti pokriće za pravdanje nacionalizma kod levice malih naroda. Danas je normalizacija nacionalnog hegemona retorika u sprečavanju internacionalne prosvetiteljske normalnosti. Čak i kada je pozivanje na nacionalni interes operativno i politički korisno, u strateškom smislu to ne može biti cilj levice.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

[objavljeno: 05.07.2007.]

 

 
 
Copyright by NSPM