Todor Kuljić

Izvinjenje kao moralna toljaga

Ko prvi počne sa izvinjenjima ostaće u moralnopolitičkom preimućstvu

Kod svakog izvinjenja oslobađamo se stida, ali i krivice. Stid je teže preraditi od krivice jer se, spontano ili sračunato, stid može lako preusmeriti u agresiju. Izvinjenje političara je prilično redak oblik službene samorefleksije i empatije (viđenja stvari iz perspektive drugog). Vili Brant je prvi klekao u Varšavi na mestu gde je bio geto 1970, ali tek nakon što su mladi nemački levičari prelomne 1968. godine počeli da prozivaju svoje roditelje zbog njihove fašističke prošlosti: „Gde si bio, šta si radio, koga si ubio”? Nasuprot levičarima, konzervativci svuda upozoravaju da javno izvinjenje pretvara krivicu za zločin u teret i nacionalnu sramotu. Na prvi pogled, samo su konzervativci budni, tj. samo oni izgledaju akutno svesni toga da se kod izvinjenja može preterati s kajanjem i priznavanjem. Utisak se menja kada se uoči da je kod njih važnija računica, tj. bojazan da ne izgube podršku birača nacionalista, nego što je kalkulacija vidljiva kod onih koji se javno izvinjavaju. Štaviše, ovi drugi danas trpe svakako veći rizik u atmosferi normalizovanog nacionalizma. Malo je ako se kaže da danas na zapadnom Balkanu nema mesta bojazni da se može preterati u javnom izvinjavanju. Treba otići korak dalje i usprotiviti se onima koji sećanje na masovne zločine vlastite nacije nastoje da pretvore u stvar lične savesti i prepuste ih pravosuđu. A nakon toga tobože treba samo podvući crtu i dalje spokojno negovati sliku slavne nacionalne prošlosti. Upravo ova verzija konzervativnog samosmirivanja je skraćeno suočavanje sa prošlošću. Dubinska struktura domaćih masovnih zločina bila je logika pljačkaškog divljeg kapitalizma. Odbrana nacije najčešće je ideologija. Iako nisu suštinska, nego tek simbolična alternativa minulom međunacionalnom ubijanju, međunacionalna izvinjenja ipak mogu pomoći kao javne moralne toljage.

Njih ne treba podržati samo zbog otpora nacionalnom konzervatizmu, nego i zbog opštijih načela. Javna zaokupljenost mračnim stranama prošlosti vlastite grupe jeste pokazatelj civilizovanosti političke kulture, pa u vezi s rečenim treba odlučno ukazati na to da lažna briga da će izvinjenjem predsednika države biti uzdrman ponosni nacionalni identitet spada u anahrone obrasce nacionalne države 19. veka. Za istinskog intelektualca nema apsolutne vrednosti koja je izvan kritike, pa to nije ni nacionalni interes, kome ne treba žrtvovati univerzalna prosvetiteljska načela. Konzervativci, koji se tome protive, pokazuju antiintelektualizam. Ne samo otuda što onaj ko zaboravlja žrtve, iste po drugi put ubija, nego i zato što se iz zločina mora učiti moral. Nažalost, mi odveć imamo osnova za pouke ove vrste. Nije na odmet podsetiti da kod „manjih” naroda otpor konzervativnom isticanju apsolutnog prioriteta nacionalnog ima viši moralni značaj nego što to ima isti čin kod „velikih” naroda. Javna veličina je moralna, a ne fizička kategorija.

Sociološki posmatrano, javno izvinjenje samo je korak ka razvijanju alternativne kulture sećanja u čijem je središtu složeni identitet koji se ne iscrpljuje u etničkoj komponenti, već obuhvata multikulturnu samosvest i usmerenost. Ono podrazumeva i prevazilaženje krute asimetričnosti koja se ogleda u pripisivanju pozitivnih crta ili normalnosti svojoj grupi, a negativnih i nenormalnih drugoj grupi. Osim toga, javno izvinjenje podstiče prevazilaženje samoviktimizacije (viđenje sebe kao žrtve) kao ose etnocentrične prošlosti koja traži osvetu. Što je ne manje važno, izvinjenje traži decentralizaciju tj. univerzalizaciju pojma žrtve u sloganu „svi smo bili žrtve”. Time se neutralizuje eksplozivno revanšističko pamćenje. Odveć smo iskusili činjenicu kako žrtve lako postaju okvir kolektivnog pamćenja, kako emocionalizuju i politizuju sećanje i traže brutalne odštete. Treba li uopšte podsećati na to da je prošlost složenija od šablona dželat-žrtva. Prosto rečeno, na Balkanu je stradanje uvek bilo provereni politički kapital za budućnost. Žrtve su se lako pretvarale u dželate pripomognute bivšim lakejima. I ovu neugasivu dijalektiku balkanske političke kulture trebalo bi neutralisati novom kulturom uzajamnog izvinjavanja.

Praksa izvinjenja polako potiskuje imperativ nalaženja nepobitne i zajedničke istine, traženjem novih obrazaca za budućnost izvan krute samoviktimizacije koja rađa odmazdu. Uslov je poznat – priznavanje drugog kao ravnopravnog. Poštovanje drugog, pa i dojučerašnjeg neprijatelja i razumevanje uslova njegovog drugačijeg sećanja, znači i prevazilaženje krute polarizacije „krivi – nedužni” stavom da smo svi krivi. Naravno da bi bilo bolje da svest o tome da su svi bili žrtve stiže odozdo, a ne da se dekretira odozgo. Ipak, primer treba dati s vrha.

Na kraju, da ne bi bilo nesporazuma, treba imati na umu da je istina celina i da kultura priznavanja i izvinjenja ima smisla samo ako je u zamršenom balkanskom karakazanu prihvate čelnici svih naroda, a pre svega stvaralačka inteligencija na svim stranama. Utoliko samo recipročna i uzajamna izvinjenja mogu biti iskorak. U protivnom izvinjenje B. Tadića ostaće fraza, a možda ga i može stajati karijere. Bez obzira na posledice, ko prvi počne sa izvinjenjima ostaće u moralnopolitičkom preimućstvu i verovatno će biti pamćen kao balkanski Vili Brant.

sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

[objavljeno: 28.06.2007.]