Snežana Kresoja

Simbolička kompenzacija

Presudom Međunarodnog suda pravde (MSP) po tužbi Bosne i Hercegovine (BiH) protiv tadašnje SRJ za genocid počinjen tokom rata u BiH (1992 – 1995) Srbija je prva država u istoriji okrivljena za kršenje međunarodne Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (u daljem tekstu Konvencija). Presudom je utvrđeno da Srbija nije planirala, podstrekivala niti na bilo koji način bila izvršilac ili saučesnik genocida tokom rata u BiH, ali je odgovorna jer nije sprečila genocid u Srebrenici, odgovorna zbog nekažnjavanja počinilaca zločina kao i nespremnosti da Haškom Tribunalu isporuči preostale optuženike. Očekuje se da Srbija demonstrira spremnost da prihvati moralnu i političku odgovornost i žrtvama genocida u Srebrenici pruži simboličku kompenzaciju. Na ovaj način sročena presuda MSP je upitna kako sa pravnog, tako i sa moralnog i političkog stanovišta, no nesumnjivo potvrđuje da je Srbija prekršila član 1. Konvencije – da genocid bilo da je počinjen u miru ili u ratu, po medjunarodnom pravu predstavlja zločin koji se zemlje potpisnice obavezuju da će sprečiti i kazniti.

Gradiranje krivice i nevinosti, a u cilju očuvanja bezbednosti i stabilnosti regiona Zapadnog Balkana, može se razumeti kao plod političkog kompromisa kojim presuda MSP prihvatajući restriktivno tumačenje definicije genocida, na žalost podstiče procese relativizacije zločina (u Srbiji i Republici Srpskoj), relativizujući činjenicu da je tokom rata u BiH na Bošnjake bio izvršen zločin genocida, uključujući i zločine: ekocida, urbicida, kulturocida, silovanja, etničkog čišćenja i mučenja u koncentracionim logorima smrti. Genocid je prvenstveno državni zločin, rezultat sistematskih, planskih i smišljenih genocidnih politika koje planira političko rukovodstvo. Zločini genocida (imajući u vidu različite dimenzije i aspekte genocidnog procesa) se dešavaju odozgo nadole. Uz znanje, saglasnost i učešće državnih organa kao kontinuum planiranih politika i procesa genocida.

Očekivalo se da presuda MSP, na simboličkoj ravni olakša utvrdjivanje istorijske istine i podstakne procese pomirenja u regionu jer zločin genocida je zločin počinjen protiv temeljnih civilizacijskih vrednosti zajednice. Ali u Srbiji je presuda otvorila rasprave koje su daleko od katarzičnog i kritičnog sagledavanja krivice i odgovornosti i sem pojedinačnih glasova teško da će politička elita presudu iskoristiti kao mogućnost distanciranja od zločina počinjenih od strane Miloševićevog režima. Negiranje, poricanje, relativizacija i uspostavljanje protivteže srebreničkom genocidu zloupotrebom srpskih žrtava u Bratuncu kao i proglašavanje stradanja sarajevskih Srba genocidom, demonstriraju nespremnost i nezrelost političkih elita u Beogradu da prihvate odgovornost. Prihvatanje presude kao abolicije za politiku zločina počinjenih tokom ratova 90-tih (»presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije«, I. Dačić) i odbacivanje činjenice da je realizacija projekta Velike Srbije označila pad u varvarstvo i destruiranje jednog civilizacijskog vrednosnog modela, demonstrira se nespremnost političkih elita da učine diskontinuitet sa politikom 90-tih. Manipulišući dimenzijama krivice i odgovornosti u prvi plan se izvlači kolektivna krivica srpskog naroda, koji presudom »nije kao narod žigosan«, D. Šutanovac.

Očekivalo se da presuda MSP otvori prostor redefinisanja moralnog, političkog i vojnog kredibiliteta Srbije, Republike Srpske (RS) i medjunarodne zajednice; ali mogućnost simboličke satisfakcije usvajanjem Deklaracije kojom bi se odalo priznanje žrtvama i preuzela odgovornost za počinjene zločine, je u Skupštini Srbije propuštena prilikom obeležavanja desetogodišnjice genocida. »Srebrenica je mrlja na savesti celog čovečanstva« (P. Volfovic), ali Skupština Srbije 2005. (u sličnom sastavu kao i danas) nije bila »nadležna da raspravlja o pojedinačnom događaju koji se pritom dogodio van naše teritorije«, kako je stav političke elite iskazao tadašnji predsednik Skupštine Srbije P. Marković. Godinu dana ranije, 11. jula 2004. u Beogradu je inaugurisan Boris Tadić, predsednik Srbije, koji je prevideo poklapanje datuma sopstvene inauguracije i pomen žrtvama genocida u Memorijalnom centru u Potočarima.

Prve reakcije iz BiH, razočaranje na jednoj strani ali i decidni stav M. Dodika da se »u Srebrenici nije radilo o genocidu i ne može se održati teza o genocidu«, govore o daljem cepanju po nacionalnim šavovima. Posebno imajući u vidu da je RS osporavala legitimitet tu žbe jer “predstavnici srpskog naroda u BiH ne stoje iza te tužbe i ona za nas nema puni legitimitet organa BiH”, i pored činjenice da je Komisija za istraživanje dešavanja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. konstatovala da je na tom području nestalo 7.806 lica. U izveštaju radne grupe Vlade RS za provodjenje zaključaka konačnog izveštaja Komisije za Srebrenicu se nalazi spisak od 892 imena počinilaca i saučesnika u zločinu, kao i 23.000 vojnika i policajaca.

U svetlu definisanja budućeg statusa Kosova očigledna su nastojanja Beograda da kao taoce istorijski promašene politike zadrži pored Srba sa Kosova i Srbe iz RS. Deklarativnim priznanjem odgovornosti, Srbija projektuje vlastitu krivicu za genocid na RS i ostavlja stalno otvorenim prostor političke manipulacije strahovima i ucenama, a na temelju saučesništva u zločinu. Proces redefinisanja granica u regionu za srbijansku elitu još nije završen, a referendum Srba u RS se po potrebi izvlači iz arsenala politika “svi Srbi u jednoj državi” kao pretnja, koja se ne doživljava ozbiljno, budući da je Srbija ovog trena najveća pretnja samoj sebi. Ali faktor nestabilnosti svakako jeste, te je teško očekivati da će bez znatnijeg upliva međunarodne zajednice Srbija uspeti da promoviše politike regionalne bezbednosti i saradnje, da normalizuje odnose se nezavisnim Kosovom i prevaziđe period pojačanih emocija i tenzija u odnosima sa BiH nakon donošenja presude MSP. Glasovi koji stižu iz BiH su da je dobrosusedske odnose moguće graditi na istini i pravdi, a nikako na genocidu; srbijanska elita ne može da postigne konsenzus oko ključnih strateških pitanja; ključne političke institucije ne funkcionišu; priželjkuje se atmosfera hladnog rata u međunarodnim odnosima koja bi poziciju Srbije relaksirala i oslobodila odgovornosti za vlastita činjenja i nečinjenja; pokreće se i pitanje tužbe Republike Hrvatske za zločine počinjene u Hrvatskoj tokom rata 1991 -1995. godine; pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju su prekinuti zbog nespremnosti Beograda da preda osumnjičene za ratne zločine Haškom tribunalu ( Mladić nije izručen jer se očekivalo da bi njegovo sudjenje moglo imati uticaja na donošenje presude MSP). Pitanje simboličke satisfakcije žrtvama genocida je pitanje da li je Srbija spremna, da li su srbijanske političke, ekonomske, kulturne elite spremne da nametnu kao kategorički imperativ, stav da se »Srebrenica nikada i nikome ne ponovi«; da li postoji politička zrelost i spremnost da se preuzme odgovornost i da se norme međunarodnog prava prihvate kao standardi koji se i u Srbiji poštuju; te napokon da li smo spremni da se suočimo sa svim političkim i ekonomskim posledicama i primerenim sankcijama međunarodne zajednice ukoliko istrajemo u vlastitom autizmu i nepoštovanju normi civilizacije u kojoj živimo?

Međunarodna zajednica presudom MSP očito želi izbeći mogući »vajmarski« scenario u zemlji, koja se vojnički poražena, ekonomski destruisana i politički dezorjentisana suočava sa prevladavanjem post-ratne imperijalne traume. Ali bez snažne podrške evroatlantske zajednice teško da Srbija može samostalno, na temelju presude, pokrenuti proces osvajanja političke slobode, za šta je temeljna pretpostavka prihvatanje kolektivne političke odgovornosti i promovisanje značaja procesa koji se vode, kako pred Haškim Tribunalom tako i pred domaćim sudovima za ratne zločine.

Ne sporeći važnost činova simboličkog suočavanja sa prošlošću, retorika samozavaravanja i normalizacija življenja sa zločinom se može prevazići samo prihvatanjem kolektivne političke odgovornosti s jedne strane i pokretanjem procesa koji individualiziraju krivicu, s druge strane. Do trenutka dok ne prihvati ulogu odgovornog političkog aktera Srbija će živeti sa činjenicom da osećaj nacionalnog zajedništva stvaraju leševi pohranjeni u podrumima istorije i da tajna kohezije ne počiva na slobodi članova zajednice već na njihovom prećutnom saučestništvu. Srbija će živeti u konstantnom strahu od “ponovnog guranja u inferiorni položaj”, strahu od međunarodne zajednice koja ne želi dobro Srbima i koja ima za cilj ili rušenje dejtonske pozicije RS ili nezavisnost KiM.

Srbija čeka svog K. Jaspersa koji će napisati “Pitanje krivice srpskog naroda”, svog Adorna koji će glasno reći da je “Varvarski pisati poeziju posle Srebrenice” ali i svog V. Branta koji će kleknuti u Potočarima. Simboličkim činom, usvajanjem Deklaracije država Srbija treba da kao prvi korak, iskaže poštovanje prema onima koji su trpeli zbog zločina i da pokaže rešenost kada je reč o sprovodjenju zakonskih odredbi, u doslednom kažnjavanju počinilaca ratnih zločina. Neusvajanjem Deklaracije, kao simboličke kompenzacije žrtvama nastavićemo da živimo stvarnost društveno produkovane ravnodušnosti. Ravnodušnosti i prema žrtvama i prema dželatima.

(Autorka je predsednica Centra za politiku i evroatlantsko partnerstvo)

U Novom Sadu, 04. mart 2007.