Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Dušan Kovačev

Njihova Srebrenica, naš Vidovdan

Ubijanje ptice rugalice

Sramota je takome junaku
Džilitnut se, ne pogodit cilja

Ivan Mažuranić

Sramota je sivome sokolu
Ćerat dugo jato jarebicah
Pa za sebe na ulovit mesa

Njegoš

Na proslavu «Šest vekova Vidovdana» 1989. danas još uvek mnogi gledaju kao na manifest Miloševićeve agresivne politike. To mišljenje delilo je i tužilaštvo Haškog tribunala. Slobodana Miloševića je već 1991. godine pregazio medijski blickrig NATO «agitpropa», tako da je i značajan deo stanovnika SFRJ delio to mišljenje. Sad, kad su otvorene tajne arhive CIA, znamo da su američke obaveštajne službe još početkom sedamdesetih godina XX veka imale jasnu procenu raspada SFRJ. Možemo se samo pitati koliko su oni događaje anticipirali a koliko ih sami pripremali u skladu sa Marksovom jedanaestom tezom o Fojerbahu?

Domaćim protivnicima Slobodana Miloševića su «po difoltu» bili simpatični svi njegovi protivnici i malo je bilo onih koji su ga branili kad su Đinđić i Jovanović organizovali njegovo «vidovdansko» kidnapovanje. Nepromišljena podrška nasilnoj «pravdi» nikad nije pametna, čak ni ako se bori protiv Miloševića. To nas vraća mnogo ranije, u doba kad je sam Milošević verovao u dobre namere svojih dejtonskih kolega i, čini se, bio obmanut, jednako kao njegovi sunarodnici posle sedam godina od strane svojih evroatlantskih partnera.

U „PAUKOVOJ“ MREŽI

Pođimo, na primer, od časopisa Vreme, osvedočenog (prvo)borca protiv Miloševićevog režima. Ono je svojevremeno pisalo o jednoj grupi, koja je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, zahvaljujući svojim obaveštajnim «vezama» trebalo da prodre kroz Miloševićevo obezbeđenje i likvidira ga. Ta grupa i njeni pomagači razbijeni su sa dve operacije domaćih službi 1996. godine, poznate pod nazivom «Pauk» i «Opera». Vreme je često pisalo o ovim operacijama, ali je sadržaj članaka ostao uglavnom na nivou pretpostavke, pošto su za balkanske uslove akcije odrađene dobro, ostale su javnosti neinteresantne. Do javnosti je došlo samo šturo saznanje, da se radilo o razbijanju jedinice koju su formirale strane obaveštajne službe (NATO zemalja), radi atentata na predsednika. Značajan deo pripadnika ove grupe je pohapšen, a mreža njihovih pomagača u oružanim organima je razotkrivena. U to vreme se još, s tim u vezi, jedino mogla čuti beogradska čaršijska priča kako su «Francuzi pokušali da izvrše atentat na Miloševića». Čak ni jedini sadržajniji članak Vremena na ovu temu nije se upustio u dublju analizu «francuskog uticaja» (1), koji se iz naslova mogao očekivati. Ipak, istorija je htela da je baš Vreme bilo ono koje je ovu grupu dovelo u vezu sa srebreničkim događajem.

Slobodan Milošević je do tada Dejtonski sporazum naročito želeo da iskoristi za rehabilitaciju svog ugleda na Zapadu, pa je ekstradirao jednog pripadnika ove grupe - Dražena Erdemovića. Naime, prilikom sprovođenja istrage nadležni organi SRJ su na osnovu njegovog priznanja, saznali da je on sa ostalim pripadnicima ove grupe izvršio zločin nad srebreničkim ratnim zarobljenicima u selu Pilica (2). Njegovo pismeno priznanje, uz molbu da bude izručen Tribunalu u Hagu, organi SRJ su uvažili i Erdemović je ekstradiran. Važno je naglasiti da Erdemovićeva ekstradicija nije bila akt sa kojim se on saglasio, već koji je on izričito tražio! Erdemović je pred Haškim tribunalom priznao da je izvršio «zločin genocida», takođe «krivicu za taj zločin» i izrazio «iskreno kajanje» zbog njega. Erdemovićevo priznanje, uz priznanje Biljane Plavšić i Dragana Nikolića Jenkija, su pre odluke Međunarodnog suda pravde (ne Haškog tribunala za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ) u Hagu, bili glavni «dokazi» postojanja genocidne namere, koja je bitan elemenat krivičnog dela genocida. Srpska (i svetska slobodoumna) javnost je bila zgranuta blagim kažnjavanjem Dražena Erdemovića, tim pre što je samo tužilaštvo insistiralo na blagoj kazni zbog «iskrenog kajanja» i «dobrog vladanja». Donošenje presude Erdemoviću je bio važan trenutak kada je svetska javnost počela da obraća pažnju na dvostruke standarde haških pravosudnih organa.

Ostali članovi pomenute terorističke grupe, među kojima je bio i njen zapovednik, Miroslav Pelemiš, lišeni su slobode i zadržani su u SRJ. O postupku protiv njih i njihovoj kazni domaća javnost nije saznala mnogo, što je još jedan od dokaza da je vojno sudstvo i vojna služba za odnose s javnošću uspešno vladala situacijom. Tek u pomenutom članku Vremena iz 1999. (posle bombardovanja SRJ) u javnosti se saznalo nešto više o vezi afere «Pauk» i «Opera» sa srebreničkim zločinom.

Radilo se u stvari o jednoj maloj jedinici, koja je operativno delovala samostalno, iako je formalno pripadala Vojsci Republike Srpske, pod nazivom «Deseta diverzantska grupa VRS». U njenom sastavu je bilo desetak ljudi, pod komandom Miroslava Pelemiša. Pripadnici ove jedinice su ranije bili članovi francuske Legije stranaca i što je još zanimljivije, poticali su sa prostora bivše SFRJ. Jedinica je prema tome bila mnogonacionalna, u njoj je bilo i Hrvata, Slovenaca, muslimana... a ne samo Srba. Ova grupa je izvršila najmasovnije poznato streljanje ratnih zarobljenika iz Srebrenice, u selu Pilica kod Zvornika. Kako su oni do zarobljenika došli i ko ih je predao ovoj grupi još uvek je ostalo nerazjašnjeno, mada, po svemu sudeći, komanda Zvorničkog korpusa nije imala saznanje da će zarobljeni neprijateljski borci biti streljani (3).

HAŠKA „INKVIZICIJA“

Posle obaranja Miloševićevog režima, srpska javnost je bila zaokupljena državnim bankrotom, političkim sukobima, kriminalom i učestalim izborima. Čak ni Miloševićevo hapšenje i njegovo protivustavno ekstradiranje (mimo njegove volje stranoj organizaciji) srpska javnost još nije posebno povezivala sa optužbom za zločin u Srebrenici.

Tek kad je tužilaštvo Haškog tribunala shvatilo da je dokazivanje Miloševićevog genocida nad Albancima na Kosovu (4) bezuspešan posao, pokušalo je da nađe u Bosni ono što na Kosovu nije moglo. Takozvani «masakr civila u selu Račak», koji je trebao da bude upotrebljen kao glavni dokaz za postojanje Miloševićevog zločina na Kosovu, ispostavio se kao prazna priča. Utvrđene činjenice, još tokom saslušavanja svedoka tužilaštva, pokazale su da se u Račku radilo o veoma složenoj akciji policije protiv utvrđenog uporišta pobunjenih kosovskih Šiptara, teroristički organizovanih, uniformisanih i naoružanih dugim cevima i artiljerijskim sredstvima, kao i da su svi ubijeni poginuli u borbi.

Novi i novi svedoci koje je dovodilo tužilaštvo bili su često polupismeni ljudi koji su izricali fantastične stavove iz sopstvene ili nečije tuđe mašte, koje je unakrsnim ispitivanjem Milošević prilično lako obesmislio. Najzad, dogodilo se jednom čak da je optuženi Milošević kasnije, za potrebe svoje odbrane, pozvao da svedoči čovek kojeg je radi dokazivanja tužbe ranije zvalo tužilaštvo. Težina činjenica koje je Milošević izveo od ovog svedoka, nagnala je tužilaštvo da diskredituje sopstvenog bivšeg svedoka... Velika sramota za tužilaštvo.

Pored Haškog tužilaštva, koje je ranije bilo u stručnoj javnosti veoma kritikovano (5), sada je već čitavo suđenje Miloševiću diskreditovano u opštoj međunarodnoj javnosti (6). Pravnici koji su pratili tok suđenja već su počeli da iznose ocene kako je Milošević praktično dokazao nevinost po svim tačkama optužnice. Tužilaštvo je odlučilo da optužnicu protiv Miloševića proširi, geografski na BiH i Hrvatsku i stvarno, na optužbu za genocid.

Haški tribunal je, naime, u svom precedentnom poretku već imao uveden princip «komandne odgovornosti», kao jedne vrste «svesnog nehata» (vrsta vinosti, pod koju se može podvesti pojam komandne odgovornosti kao uži pojam, u skladu s kontinentalnim pravnim sistemom, kad se odgovornost za nehat kod određenih kategorija okrivljenih ceni jednako kao umišljaj). Iako bi se prema prirodi stvari moglo očekivati da se «komandna odgovornost» tiče pripadnika oružanih organa, ona je u Tribunalu sasvim relativizovana, tako što je optužna praksa tribunala još pre Miloševića neosporno obuhvatila neke političare koji nikad nisu obavljali nadležnosti kao odgovorna lica za aktivnosti oružanih organa (7). Ta mogućnost paušalnog proširenja odgovornosti za nečinjenje s komandnog zapovedništva na civilno političko rukovodstvo, Haškom tužilaštvu je izgledalo zgodno da dokaže Miloševićevu odgovornost. Ogromna energija tužilaštva je potrošena da bi se dokazalo postojanje zamišljenog «komandnog lanca».

NAJSLABIJA KARIKA «KOMANDNOG LANCA»

Kad je Milošević na tom uzaludnom poslu dobro umorio nevičnog Džefrija Najsa, počele su da se otkrivaju činjenice koje ukazuju da je Milošević upravo nasilje zaustavljao (8) kad je mogao, pa tužilaštvo nije uspelo u svojoj nameri. Milošević je u svojoj odbrani, kasnije, zahtevao da svedoče odgovorna lica koja su obavljala visoke vojne i diplomatske funkcije zemalja NATO. Američka politička volja je odbila da njene službenike «ponižava» Milošević. Američko «ne» uhapšenom Miloševiću je uzrokovalo da se javnost podseti na to kako su pre manje od deset godina isti ljudi Miloševića u ime SAD smatrali «garantom mira na Balkanu» i baš s njim ugovarali mir u Bosni. Tužilaštvo se protiv bivšeg srpskog predsednika zatim rasplinulo u dokazivanje nemogućeg «lanca komandne odgovornosti». Radomir Marković, Miloševićev šef Službe državne bezbednosti je svedočio pred tribunalom da je njegova ranije data izjava o Miloševićevim zločinima iznuđena silom.

Tužilaštvo je počelo da se bavi srpskom istorijom (9), dokazujući teroristički karakter programa srpskog nacionalnog ujedinjenja u «Veliku Srbiju» od Garašaninovog «Načertanija», do pravno nepostojećeg «Memoranduma SANU», do «Miloševićevog programa objavljenog u govoru na Gazimestanu», na Vidovdan 1989. godine. Košmar Džefrija Najsa, u čijoj kuhinji je Milošević postao njegov «Džejmi Oliver», nadređena je pokušala da olakša time što je tužilaštvo svoju materijalnu argumentaciju koncentrisalo na dokazivanje centralne činjenice zločina - genocida u Srebrenici (10).

U procesnom smislu, Tribunal je Miloševića opteretio forsiranim tempom suđenja (11) i «nametanjem branioca». Kad je Sud konačno Miloševiću, protiv njegove volje (12) odredio «nametnutog branioca» (do tad je isti određen samo «branilac u rezervi»), konačno je kompromitovao i sam Sud. Međunarodna javnost je u međuvremenu, već jako motivisana činjenicom da jedan bivši komunistički političar, medijski predstavljan kao «balkanski kasapin» ipak nije divljak, nego pravnik koji se spretno i stručno pobednički ponaša u neravnopravnom sporu. Kad mu je Tribunal tokom izlaganja odbrane oduzeo pravo da se sam neposredno brani, nametnuvši mu branioca po sopstvenoj volji (na predlog tužilaštva), upravo je učinio ono što je neko vreme ranije indicirao Vojislav Šešelj, da se ovde ne radi o sudu, već o inkviziciji. Svedoci su počeli da bojkotuju Sud i izbegavaju odgovornost (13).

Na kraju, osuda svetske javnosti i lična savest je «nametnutog branioca» nagnala da podnese ostavku na ovu funkciju. Miloševiću je zatim «vraćeno pravo da se brani sam» 11. 10. 2004. godine. Vreme izlaganja odbrane sud je Miloševiću izuzetno ograničio, a Milošević se u neravnopravnoj borbi opredelio za jedino i najvažnije: da najpre pobije istinitost činjenica o zločinu u Srebrenici. Još jednom, ali ovog puta pred međunarodnim tribunalom, svedoci odbrane su pokazali kako je tokom rata srebrenička zaštićena zona, protivno propisima OUN ostala naoružana i kako su se odatle stalno vršili oružani ispadi na nezaštićena srpska civilna naselja (14). Osim toga, zauzimanje Srebrenice i «evakuaciju» muslimanskog civilnog stanovništva, obavila je Vojska Republike Srpske po osnovu formalnog dogovora s civilnim predstavnicima ove zaštićene enklave i komande Holandskog (15) bataljona OUN, koji je obezbeđivao demilitarizovanu Srebrenicu. Vojne, nikad razoružane jedinice Armije BiH iz Srebrenice su samoinicijativno krenule u proboj prema Kladnju i Tuzli. Sa njima je pošlo i mnoštvo civila. Milošević je u svom procesu obelodanio ove činjenice svetskoj javnosti i Holandska vlada se u njihovom svetlu našla politički (16) odgovornom, pa je podnela ostavku.

Još se niko u stručnoj javnosti nije dosetio da bi moglo da bude reči o Holandskoj «komandnoj odgovornosti», a stvari su po Miloševićeve protivnike krenule na gore, jer je (televizijski prenošeni) postupak Milošević usmerio ka jedinom stvarnom tragu «komandnog lanca» - neposrednim izvršiocima Srebreničkog zločina.

Naime, Milošević je kao svedoka odbrane (17) baš radi dokazivanja ovog pozvao Vojislava Šešelja. Najveći srpski politički šoumen je već jednim bizarnim trikom privukao pažnju celog sveta čim se dobrovoljno (!) našao u bes krajnom haškom pritvoru. Budući da se ne radi o cirkusu, nego o međunarodnom Tribunalu, nije jasno zašto je haško Tužilaštvo dozvolilo sebi da upadne u scenario jednog balkanskog političkog varijetea. Nasuprot svojoj ranijoj praksi, čuvenoj u ustanovama «haške pravde», Šešelj je bio beskrajno strpljiv i pristojan u procesu prema Miloševiću. Bivši potpredsednik srpske Vlade je u svojstvu svedoka izneo iscrpne podatke o izvršenju zločina nad zarobljenim srebreničkim borcima u Pilici. Svetskoj javnosti je objavio činjenice o zločinu koji je izvršila jedinica čiji su članovi ranije zajednički obavljali vojnu službu u jednoj čuvenoj jedinici NATO – francuskoj legiji stranaca. Šešelj je javno izneo i podatak da je ista grupa pokušala, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, da ukloni Miloševića. Šešelj je svedočio (18) da je puštanje Miroslava Pelemiša i ostalih uhapšenih pripadnika njegove grupe bila jedna od prvih akcija prevratničkog režima DOS. Oni su, prema Šešelju, ekspresno i mimo svake procedure pušteni na slobodu i odmah napustili zemlju. Bilo kako bilo niko ozbiljno nije osporio ove i slične navode.

Dve «ptice rugalice» su u Hagu mnogo. Treća je previše. Kad je 22. 2. 2006. godine kao svedok odbrane svedočio Džejms Biset (19), bivši kanadski ambasador u Jugoslaviji, Milošević je poživeo jedva nedelju dana. Postupak protiv Miloševića je prekinut usled smrti optuženog, 11. 3. 2006. godine. Ubrzo je saopšteno javnosti jedno autentično pravno tumačenje, da činjenice i dokazi izvedeni u postupku protiv Miloševića ne mogu da budu korišćeni kao dokazi u drugim postupcima, pošto je Milošević «nažalost» ostao formalno neosuđen. «Da se Vlasi ne dosete» protiv koga mogu da ih upotrebe, «On je umro nekažnjen (20)».

SREBRENICA FOR EVER

Zaglavljena priča o genocidu u Srebrenici je iznenada, posle kafkijanski rešene individualne sudbine Miloševića, solomonski presuđena pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Posle nekog vremena, ta najviša sudska ustanova međunarodnog prava je presudom utvrdila postojanje činjenice genocida u Srebrenici. Međutim, presuda nije utvrdila ni odgovornost niti izvršilaštvo bilo kog lica, pošto u njenoj nadležnosti nije suđenje fizičkim licima. Ipak, neki novi (ili stari, ali funkcionalno novi) međunarodni krivični sud, moraće pre ili kasnije da pođe od ove, nesumnjive, sudski utvrđene činjenice zločina genocida, pa zatim da utvrdi ko su njegovi stvarni izvršioci, a ko saizvršioci (inspiratori, pomagači i podstrekači). Domaći novinari su svojevremeno s čuđenjem primili činjenicu da su dvojica ruskih sudija iz sastava Međunarodnog suda pravde glasala za presudu u čijem se obrazloženju utvrđuje postojanje činjenice genocida u Srebrenici. Domaća stručna javnost je propustila da obrati posebnu pažnju na ovo, opterećena eventualnim nepovoljnostima koje iz presude mogu da proisteknu po status Republike Srpske.

Njihova «Srebrenica» je, dakle, jedna nedovršena istraga. Kidnapovanje bivšeg predsednika Srbije za Vidovdan bio je samo još jedan neuspeli pokušaj da se srpska politička nacija silom utera u genocidnu priču, čiji se inspiratori kriju među onima koji je najodlučnije optužuju za krivicu. Propali pokušaj da njihovom slikom Srebrenice kompromituju naš Vidovdan.

Već smo naučili i sad pouzdano znamo iz sopstvenih političkih aktuelnosti, da su «inspiratori zločina» i oni koji su stvarali «kriminogenu atmosferu u kojoj su ljudi ubijani» po pravilu ti koji su najveće galamdžije u osudi zločina. Razboriti političari i odgovorni funkcioneri ne optužuju druge samo na osnovu svog stava i ne zovu na linč pojedinaca i naroda. Kad «međunarodna zajednica» jednom izvadi glavu iz peska, potražiće one koji su zaista odgovorni za srebrenički genocid tamo gde krvavi tragovi izvršilaca vode, pre svega ka specijalizovanim službama (domaćim ili stranim, svejedno, jer su povezane).

Fusnote:

1. `` Afera Pauk``, Zoran Nikolić i Dragan Todorović, Vreme br. 465, 4.12.1999. i ``Francuska veza``, Zoran Nikolić Vreme br. 466, 11.12.1999.

2. Zločin je izvršen 20. 7. 2005. godine. Erdemovića tužilaštvo nije optužilo za genocid, iako ga je ovaj priznao! Ovu činjenicu prof. Čavoški neprestano ponavlja našoj javnosti.

3. Izlaganja generala VRS Radovana Radosavljevića i adv. Dragoslava Ognjanovića na tribini «Istina o Srebrenici» 2006. godine, na Pravnom fakultetu BU. Ognjanović je tom prilikom izneo podatak da je «u svim primarnim i sekundarnim grobnicama » u BiH otkriveno «nešto više od 2500 leševa», da se «samo u jednom slučaju radi o ženi, a da nema mlađih od 16 godina, što su činjenice koje Tužilaštvo haškog Tribunala pazi da ne iznosi u javnost».

4. «Ne samo da je maestralno propala namera tužilaštva da dokaže ličnu odgovornost Miloševića za zverstva počinjena na terenu, nego su i priroda i obim samih zločina dovedeni u pitanje». Nil Klark, Gardian februar 2004.

5. Na pr. Džon Lafland, Milošević na sudu koji je izokrenuo međunarodno pravo, Prikaz, Herman Edvard, NSPM, Irski centar za ljudska prava, Selektivna pravda, 8. 5. 2006.

6. Na primer: Mihael Mandel (prof međunarodnog prava na univ. Jork; Džordž Sejmjuel i Džonatan Ruper, novinari, Džordž Bogdanović, Dajana Džonston, Fil Hamond, Tim Fenton, Dejvid Piterson, Čarls Bojd - zamenik komandanta NATO i bivši obaveštajni direktor (!) i drugi – Sumnje u zvaničnu verziju, Radivoje Petrović, Politika 1. 4. 2005. Zatim Džon Loland: Travestija-suđenje Slobodanu Miloševiću i Korupcija međunarodnog pravosuđa.

7. Tipičan primer je odgovornost protiv Nedeljka Krajišnika, koji je bio načelnik jednog organa Srpske, protiv kojeg se postupak vodi po osnovu ocene tužilaštva da je « Momčilo Krajišnik bio na istaknutom položaju u rukovodstvu bosanskih Srba. Bio je član Saveta za nac. bezbednost, proširenog Predsedništva Srpske republike BiH, gl. Odbora SDS i Skupštine bosanskih Srba, čiji je takođe bio predsednik. Na osnovu tih saradničkih odnosa, položaja i članstva, imao je de fakto kontrolu i vlast nad snagama bosanskih Srba, te pol. I drž. Organima bosanskih Srba i njihovim agentima, koji su učestvovali u krivičnim delima (podvukao autor) koja se navode u optužnici. Čudna praksa da tužilaštvo utvrđuje jedno tako sumnjivo «prethodno pitanje» nije uzbunila tribunal. Sud je slično usvojio i ponovio u slučaju Biljane Plavšić, u postupku koji se završio presudom, pa je taj princip postao i objektivnopravni u pravu tribunala.

8. Svedočenje generala Filipa Morijona februara 2004. godine je pokazalo da je upravo Miloševićevom intervencijom 1993. zaustavljen mogući masakr u Srebrenici.

9. Možda je ovo posledica nevolja koje je tužilaštvo imalo u parnici protiv hrvatskog generala Tihomira Blaškića, kad je odbrana efikasno prigovarala optužnici zbog nerazumevanja nacionalne istorije Hrvata.

10. O srebreničkom zločinu je dokazivanje počelo kad je decembra 2003. o tome svedočio američki general Vesli Klark, bivši komandant NATO. Jedino je ovaj svedok izjavio da je Milošević znao za masakr u Srebrenici, navodno mu je jednom prilikom to «...Milošević tajno priznao». Ovo Klarkovo svedočenje ostalo je pod velikom sumnjom zbog toga što je on izneo da NATO nije imao nikakve veze sa OVK. Mnogi svetski ugledni intelektualci, među kojima je bio i Noam Čomski, uz sve ograde prema Miloševićevoj etici, našli su za potrebno da izraze nezadovoljstvo povezivanjem rukovodstva SRJ sa srebreničkim zločinom. Bolonjski institut za ratna istraživanja je 2004. izdao obimnu Studiju o ratu u BiH u kojoj je izričito utvrđeno da SR Jugoslavija i R. Srbija nemaju veze sa srebreničkim događajem.

11. Dr Mirjana Anđelković Lukić, Tribunal u cajtnotu, Srpske novine Ogledalo 2005.

12. Nenad Lj. Stefanović, «Neću mrvice», Vreme, br. 714.

13. Pogled iz Haga, 22. 9. 2004, Balkan.

14. Milivoje Ivanišević, Srebrenica. Takođe, general ABiH Sefer Halilović je kao svedok pred Haškim tribunalom izjavio je da je tokom rata naoružavao pripadnike Armije BiH u Srebrenici.

15. Orden za grižu savesti, Zorana Šuvaković, 4. 3. 2007

16. Holandska vlada ne smatra da ova odgovornost obuhvata i imovinsku odgovornost za plaćanje naknade porodicama srebreničkih žrtava, pa sada radi toga vodi parnicu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

17. Izlaganje svoje odbrane je Milošević počeo 31. 8. 2004. godine. Mentori haškog procesa su odmah videli koliko je Milošević ozbiljna stranka, kad je pozvao Džejmsa Džatrasa da svedoči. «Klintonovu intervenciju na Balkanu 1990-tih nazvao moralnom i geopolitičkom katastrofom koja samo ide u prilog globalnom džihadu. On je za proces bio značajan pre svega kao autor dva detaljna izveštaja Republikanskog političkog odbora američkog Senata, o švercu oružja Izetbegoviću pod okriljem Klintonove administracije (objavljen 1996) i o pomoći Klintonovog tima albanskim teroristima (objavljen 1997). Njegovo svedočenje bilo je potkrepljeno nizom dokumenata korišćenih prilikom pripreme ta dva izveštaja, koji inače imaju status zvaničnih dokumenata zakonodavnih tela vlade SAD» Srđa Trifković, Milošević, jedna Srpska tragedija.

18. Šešelj je svedočio na suđenju Miloševiću 26. 8. 2005. Tokom pisanja ovih redova, ustanovio sam da na sajtu Haškog tribunala podaci o ovom svedočenju ne postoje u pregledu suđenja Miloševiću, pa sam se oslonio na sopstvene beleške. Šešeljevo svedočenje je veoma kompromitovalo i Miroslava Deronjića, čije izjave su takođe korišćene da bi se dokazale činjenice zločina u Srebrenici.

19. Čak i na zapadu je tada bilo teško naći tako negativno opredeljenog političara prema Haškom tribunalu: «Haški tribunal je klasičan politički sud staljinističkog tipa i nema nikakve veze sa pravdom i pravom». Kompletan intervju bivšeg kanadskog ambasadora je veoma zanimljiv, i kompromitujući za SAD i NATO, a ne samo Haški sud i tužilaštvo; Čiode, jul 2006.

20. Na pitanje o ulozi Slobodana Miloševića u «velikom balkanskom filmu, Kusturica je odgovorio da « ima tu jedna čudna, važna stvar – on je umro nekažnjen ». NIN; 2007.

 

 

28. 6. 2007.

 

 
 
Copyright by NSPM