Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

 

 

Slobodan Kanjevac

DA LI SU SRBI IMALI PRAVO NA POBUNU?

(prilog pojmovnom razgraničenju)

U ovoj raspravi pokušaću da objasnim jedan događaj preko “Modela obuhvatnog zakona”. Isto tako, raspravom će se pokušati razgraničiti uzroci od posledica tog događaja, što će dodatno razjasniti prirodu opisanog fenomena. Inverzija ova dva pojma u tekućoj političkoj i medijskoj praksi neopravdano vodi zameni uloge žrtve i vinovnika.

Pretpostavimo da je stanje u Nemačkoj takvo da ona, recimo, nije u NATO paktu, gde važe relativno utvrđena pravila vojničkog ponašanja, i da se, kojim slučajem, dogodilo da je na parlamentarnim izborima pobedila ultradesničarska partija koja u programu najvećim delom ima vrednosne atribute Hitlerovog programa i ideologije oličene u fašističkom pokretu. Pretpostavimo, zatim, da je Bundestag na prvim zasedanjima odlučio – pošto ima apsolutnu većinu ultradesničara – da se iz Ustava Nemačke značajno smanje prava Jevreja (a ima ih u toj zemlji, recimo, između 10 i 15 odsto) i da se odmah zatim svi Jevreji proteraju iz svih državnih institucija i medijskih kuća Nemačke.

Pretpostavimo, najzad, da Izrael kao država Jevreja svoje sunarodnike počne da pomaže u novcu, hrani i lekovima.

Postavlja se pitanje da li bi u toj i takvoj Nemačkoj Jevreji kao narod imali pravo na pobunu.

Odgovor je, svakako, afirmativan.

Stanje opisano u prethodnim rečenicama potpuno odgovara onom iz 1991. godine u Hrvatskoj. Na izborima je pobedila partija radikalne desnice u kojoj su jezgro činili i zagovornici proustaškog programa Ante Pavelića. Prvo što je ta partija (HDZ) učinila bilo je proterivanje Srba kao konstitutivnog naroda iz Ustava, što je imalo ne samo simboličko već i funkcionalno značenje jer je, do tada, Srbima time garantovano da neće nad njima ponovo biti učinjen genocid kakav je viđen tokom Drugog svetskog rata (znači pre 46 godina), kada je ta država (NDH), kao koalicioni partner Hitlera, pobila u svojim logorima više od milion ljudi, pre svega Srba, Jevreja i Roma.

Prvi predsednik te Hrvatske od 1991. godine je, prema medijskim izveštajima, bio u dobrim i prijateljskim odnosima sa ustaškim pokretom u inostranstvu, što je sve dočaravao i filmskim snimcima.

Sadašnji hrvatski predsednik izjavio je svojevremeno i to da su Hrvati u Drugom svetskom ratu pobedili dva puta: prvi put 10. aprila 1941. kao saveznici Hitlera proglašenjem NDH, a drugi put kao protivnici Hitlera 8. maja 1945. godine. (Cinizmu nema kraja!)

Iskustvo Srba u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata je isto kao i iskustvo Jevreja u tadašnjoj Nemačkoj: nemački Dahau je hrvatski Jasenovac, nemački Aušvic hrvatska Gradiška, nemački Mathauzen je hrvatsko Jadovo… i tako redom.

Kada se to ima u vidu, svakako da je postojala realna opasnost za Srbe i strah zbog ponavljanja novih Aušvica, Mathauzena i Dahaua na hrvatskom tlu (ostale, zasada, nije potrebno spominjati).

Reakcija u vidu pobune, započete i kao “balvan-revolucija”, bila je skoro na nivou onih kasnije nazvanih “plišane” ili “ružičaste” revolucije.

Ovde se opravdano postavlja i pitanje: ako je i pored pomoći matične države Srba i pravovremene reakcije pobijeno na hiljade Srba, preko 350.000 proterano, domovi i ogromna imovina su im uništeni, šta bi se tek desilo da te pobune nije bilo.

Prihvatimo li, dalje, da narod ima pravo na formiranje i reformisanje svojih institucija, recimo, pa i to, ako je u skladu sa zakonima zemlje, da se od republike formira država, teorijski vredi duh iz motoa ove rasprave: “Kako?” Zaborav ovog pitanja otvara brojne aksiološke teškoće i implicira fakta koja zasenjuju svaki projekat; sem ako nije sračunat na koban istorijski ishod.

To pravo, naravno, ne bi moralo biti sporno ni u slučaju opredeljenja hrvatskog naroda, ali ako stvaranje te države počiva na ukidanju normalnog prava jednog od naroda koji tu živi vekovima (pravo na konstitutivnost te republike-države kao garancija zaštite od genocida koji se u toj državi nedavno dogodio), ako se ideja te novostvorene države zasniva, ili je potpuno bliska ideologiji iz koje je proizašao genocid (samo je u Jasenovcu pobijeno 840.000 ljudi), postavlja se pitanje šta drugo preostaje narodu koji se našao u takvim uslovima i sa svim pretpostavkama da mu se genocid ponovi nego – pobuna.

O posledicama pobune za ovu priliku nema posebnog razloga da se govori, sem što je bitno istaći da je bila potpuno očekivana i realno izazvana hrvatskom politikom.

Ako je već reč o pravu u vezi sa tim, otvara se legitimno pitanje: da li je pravo na izgradnju institucije starije od prava na život naroda, grupe i pojedinaca? Pravo na život je prirodno pravo, a pravo na državu pripada pravu na organizovanje institucije; ovo drugo ima niži aksiološki rang i ne treba biti realizovano ako se njime ugrožava pravo na život ljudi.

Pored toga, u opisanom slučaju etničkog čišćenja, ne tako retko u objašnjenju čini se i metodološko ogrešenje tipa “inverzija mesta uzroka i posledice”. Nisu Srbi bili ti koji su uzrokovali pobunu, premda su je izveli, već je pobunu uzrokovalo rukovodstvo i parlament Hrvatske, oslonjeni dobrim delom na ideologiju ultradesnice, već viđenu pod ustašama pola veka pre toga.

Ne treba zaboraviti ni to da je u celoj stvari iskonstruisan stav o tvorenju osećanja krivice onih koji su se pobunili. Razvijanje tog osećanja kroz medijsku i političku manipulaciju ima za posledicu dugoročniju nameru da prognani shvate da su nepoželjni u rodnom zavičaju, ili, ako su već tu, da znaju da su – građani drugog reda, što sve treba da vodi etničkom čišćenju, makar i preko “plišanog” obrasca.

U teorijskom smislu, stvaranje osećanja krivice kod drugog za nešto što nije učinio on, već onaj koji konstruiše takav argument, jeste stvar jednog vida racionalizacije postupka, pokušaj neosnovanog opravdanja čina, što, naravno, pripada psihološkoj tematici i zahteva dodatnu elaboraciju. Pa kada je već spomenuta ravan psihološkog tematiziranja, u vezi sa tim vredi istaći da su Srbi činom pobune, u uslovima realne pretnje za sopstveni život, pokazali da nisu autodestruktivan narod, sa sindromom mazohizma, kao i da je pobuna bila prirodno očekivana i – opravdana.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM