Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Miloš Jovanović

Srpski imperativi

Plan Martija Ahtisarija je nepovoljniji nego što se moglo očekivati. Osim što predviđa nezavisnost Kosova i Metohije, koja je za srpsku stranu sasvim prirodno neprihvatljiva, mehanizmi kojima se štiti srpsko stanovništvo apsolutno su nezadovoljavajući. Ako se ima na umu neverovatna disproporcija između onog što se od Srbije i srpskog naroda zahteva, odnosno što im se uskraćuje, i onoga što se kosovskim Srbima i Srbiji nudi, Ahtisarijev plan nije samo nepovoljan već je i uvredljiv.

Bilo bi, donekle, logično očekivati da kompenzacija za, ovim planom predviđenu, nezavisnost Kosova i Metohije bude barem suštinska autonomija srpskih opština.  Formalna logika i zdrav razum bi nalagali i više od toga: ako Albanci mogu da odvoje deo Srbije, Srbi sa Kosova i Metohije takođe mogu da odvoje deo Kosova – u ovom slučaju severnog, zašto ne i neku enklavu poput Štrpca. Pošto princip teritorijalnog integriteta više, očigledno, ne bi predstavljao ugaoni kamen međunarodnih odnosa, zašto bi to onda predstavljao princip teritorijalnog kontinuiteta, naročito kada postoje primeri teritorijalnog diskontinuiteta država ( Kaljiningrad recimo ). Isto rešenje bi logički moralo da važi i za Bosnu i Hercegovinu. Naravno da zdrav razum, formalnu logiku, konačno i pravdu, niko na Zapadu ne želi ozbiljno da uzme u obzir , ali to što plan ne predviđa ni mnogo manje  od gorenavedenog – a to je barem suštinska autonomija srpskih opština na Kosmetu – potpuno je degradirajuće, čak i licemerno. Zanimljivo je pročitati u Ahtisarijevom predlogu rešenja kako Kosovo treba da bude „multietnička zajednica zasnovana na jednakosti svih njenih građana koja ima sopstvenu, distinktivnu zastavu, grb i himnu, koji odražavaju multietnički karakter Kosova”. Jedini problem je što bi u slučaju nezavisnosti i sa mehanizmima zaštite koje taj predlog predviđa, Kosovo bilo sve – samo ne multietnička zajednica. Da li zaista iko gaji iluziju da bi se proterani Srbi s Kosova vratili, sada na nezavisno Kosovo, ili da bi Srbi koji tamo još uvek žive dugo opstali na istom u nedostatku suštinske autonomije koja je, pored ostanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije, jedini garant njihovog opstanka i multietničkog karaktera Kosova i Metohije?

Ahtisarijev predlog, i pored navedenih elemenata, ipak može da doprinese boljem sagledavanju situacije iz srpske perspektive. Postalo je, naime, kristalno jasno, nakon Ahtisarijeve posete, da u ovakvom kontekstu, sa zapadnim silama nikakav dogovor u vezi s Kosovom neće biti moguć. Koliko god srpska strana bila konstruktivna, rešenje će u potpunosti zadovoljiti kosmetske Albance. Vreme je da shvatimo pravo značenje sintagme „biti konstruktivan”. Njena upotreba na Zapadu samo je elegantan način da se izrazi stav da volja velike sile mora biti ispoštovana. Na dodatnim „pregovorima” srpska strana neće dobiti ništa značajno. U najboljem slučaju dobiće se eventualno opština više, možda veća „odgovornost” opštine Severna Mitrovica nad „Univerzitetom na srpskom jeziku”. Na prvi pogled radi se o važnim pomacima – suštinski oni ništa ne menjaju . Neće proći nekoliko decenija, a možda i godina, a na nezavisnom Kosovu Srba više neće biti . Bez suštinske autonomije, Srbi na Kosovu polako će se iseljavati pod pritiskom albanskog stanovništva. I bez tog pritiska, šok izazvan eventualnom nezavisnošću južne srpske pokrajine biće dovoljan da pokrene prvi talas izbeglica.

Konačno, nikako ne treba zaboravljati da je i sam pojam dogovora sa velikim silama umnogome relativna stvar. Rat 1999. godine prestao je dogovorom sukobljenih strana. Prestanak rata odgovarao je SR Jugoslaviji ali i NATO-u. Rezolucija 1244 je plod tog dogovora. Ona predviđa poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta tadašnje SRJ a danas Srbije. Rezolucija 1244 predviđa čak i povratak u pokrajinu određenog broja pripadnika srpske vojske i policije. Danas se zapadne sile ponašaju kao da pomenutog dogovora nikada nije bilo. To jednostavno znači da čak ni postignuti dogovor, u ovom slučaju još uvek neizvestan, ne predstavlja nikakvu garanciju za srpsku stranu, ako su za primenu sporazuma zaduženi Albanci ili zapadne velike sile. Kada se unapred zna da pregovori neće ništa promeniti, da srpski racionalan i kompromisan stav ne nailazi na razumevanje, da nikakav oblik srpske konstruktivnosti neće pomoći, pitanje je prosto – šta i kako dalje raditi?

Posle posete Martija Ahtisarija postalo je jasno da rešenje za Kosovo i Metohiju neće nikako biti plod kompromisa kao što neće pružiti ni dovoljne garancije za opstanak Srba na toj zemlji. Ako pođemo od stava da Srbija ne može priznati nezavisnost Kosmeta – stav koji smatramo opravdanim iako ga ovde nećemo obrazlagati – pitanje je šta Srbija može da uradi u pomenutom kontekstu.

Nepriznavanje nametnutog rešenja je minimalna moguća reakcija države Srbije. Međutim, nema potrebe da se zavaravamo da će srpsko neslaganje sa nametnutim rešenjem, naročito ako se radi o „konstruktivnom neslaganju”, za šta se vrlo naivno zalaže bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, učiniti Kosovo manje nezavisnim ili pak obezbediti uslove za opstanak srpskog naroda u, još uvek, južnoj srpskoj pokrajini.

U slučaju nazavisnosti, i sa ovako predviđenim mehanizmima zaštite nealbanskog stanovništva, srpski narod će izgubiti, bez ikakve sumnje, Kosovo i Metohiju za sva vremena. Ni severni deo, koji je danas pod srpskom kontrolom i koji je, uostalom, tek 1959. godine pripojen Kosovsko-metohijskoj oblasti, neće opstati bez entitetske podele, suštinske autonomije, ili mehanizama koji onemogućavaju upliv albanske vlasti.

Potrebna decentralizacija, na koju ni Albanci ni velike sile sa zapada nisu spremni, političke je, a ne upravne prirode. Srbima sa Kosmeta potrebno je dati političku moć, a ne isključivo administrativne prerogative poput biranja komandira policijske stanice ili uprave nad osnovnim i srednjim školstvom ili bolnicama.

Nepriznavanje najavljenog rešenja Srbiji ništa ne donosi. Kosovo i Metohija će ubrzo steći punu nezavisnost a istom brzinom će Srbi s Kosova i Metohije nestajati. Albanci su bili uspešni u proterivanju Srba i kada nisu upravljali – u potpunosti ili uopšte – Kosmetom. Da li iko ozbiljno misli da će u proterivanju Srba biti manje uspešni kada budu nezavisni? Problem jedne čisto defanzivne, samim tim i sterilne pozicije, poput srpskog verbalnog neslaganja sa nametnutim rešenjem, leži takođe u činjenici da će jedan od uslova za prijem Srbije u EU kroz nekoliko godina, biti priznanje nezavisne države Kosova. U slučaju da EU prizna Kosovo i Metohiju, što će se verovatno desiti ako stvari nastave da idu ovim tokom, taj uslov će biti u potpunosti opravdan. Ako danas nismo spremni da učinimo ništa više od zauzimanja verbalnog stava, za nekoliko godina, kada Srba u pokrajini više ne bude, zaista će biti besmisleno i patetično opirati se dalje.

Da li se takav scenario donekle može sprečiti? Pasivnim stavom sigurno ne. Utoliko je možda ulazak srpske strane u pregovore sa izričitom tvrdnjom da ćemo Kosovo i Metohiju braniti isključivo političkim sredstvima bio pogrešan. Time smo se unapred odrekli poluge koju Albanci i danas vešto koriste. Izneti stav da Srbija kao suverena država, zadržava pravo na odbranu nacionalnih interesa svim raspoloživim sredstvima sam po sebi ne bi smeo da bude šokantan. Takav stav ne može da odmogne niti može da ostavi ravnodušnim nijednog od aktera koji učestvuju u procesu rešavanja kosovske krize.

Zaista, da li je mogućnost ulaska vojske Srbije na sever Kosmeta i zaustavljanje na Ibru, kao i spremnost srpske vojske da u slučaju potrebe odbrani srpske enklave u Pomoravlju i Štrpce, makar i privremeno, dok međunarodne snage ne preuzmu odgovornost za zaštitu enklava, danas potpuno nezamisliva? Neko bi emotivno reagovao i pomislio da bi to ponovo značilo rat, bombardovanje Srbije, izolaciju, jer prosto prevelika sila stoji ispred nas. Možda prevelika sila stvarno stoji pred nama, a možda je samo prevelik naš strah. Sigurno je sledeće: svaka bi država u sličnoj situaciji, u najmanju ruku, razmotrila jednu ofanzivniju opciju.

Iz konstatacije da smo iz jugoslovenske krize izašli kao poražena nacija mogu se izvući dva suprotna zaključka: da smo poraženi jer smo se borili, ili da smo poraženi jer se nismo dovoljno borili. Kada se događaji dobro promisle, od secesije Slovenije do danas, sasvim realno mogla bi izgledati teza da smo poraženi zato što se nismo dovoljno borili. Zato budimo iskreni prema sebi. Odbraniti srpske interese na Kosovu i Metohiji još je moguće. Prekinuti spiralu delimičnih ili potpunih poraza ne samo što je moguće, već je i potrebno, ako ne želimo da nam se država svede na „beogradski pašaluk”. Boriti se protiv gubitničkog mentaliteta takođe je moguće. Taj put je težak, možda i opasan, ali je jedini. Pitanje je samo koliko smo mi za tako nešto spremni.

Autor je istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu



[objavljeno: 12-13. 02.2007.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM