Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Boško Jovanović

AMERIČKI IZAZOV I MOGUĆI SRPSKI ODGOVOR

Na planeti Zemlji ne postoje dva identična ljudska bića. Svaka individua ima svoje specifične karakteristike. Kako se razlikuju ljudi, tako se i države razlikuju po svom unutrašnjem sistemu. Neke su republike, neke monarhije, neke imaju jednu partiju, neke dve, a poneka i više. Pojedine imaju demokratsku vlast, dok druge mogu biti više ili manje autoritarni sistemi. Neke su centralizovane, a neke više federalizovane. Pored ovih manje-više jednostranih podela, za nas je najvažnija podela na ozbiljne i neozbiljne. Države razlikujemo shodno odnosu prema krizama u kojima se nalaze i sposobnosti rešavanja istih. One koje adekvatno odgovaraju na izazove su uspešne i imaju perspektivu, dok se to ne može reći za one koje ne mogu da iznađu „odgovor na izazov“.

Srbija se u ovim trenucima nalazi verovatno pred jednim od najvećih izazova u svojoj istoriji otkad postoji kao savremena država. Ono što se zove „međunarodna zajednica“, a zapravo je supersila sa svojim saveznicima i klijentima, pokušava da otme deo teritorije Srbije. Kada prevaziđemo Srbima svojstvenu sklonost lamentiranju nad teškom sudbinom, postavlja se logično pitanje – šta da se radi? Ili, preciznije, šta to mi možemo – ako išta možemo – da uradimo da umanjimo mogućnost da do kosovske nezavisnosti dođe. Isto tako, šta činiti ako dođe do neke forme samoproglašenja nezavisnosti (uslovne ili bezuslovne, trenutne ili odložene...) Kosova i do toga da neke države na neki način to priznaju.

ŠTA DA SE RADI

Šta mi možemo i moramo uraditi u ovom trenutku? Pre svega potrebno je da se održi politička stabilnost i da ključni politički akteri (Tadić, Koštunica i Nikolić) ostanu u okviru dogovorenog konsenzusa. Dakle, ako bi neko od ovih političkih subjekata, pa i iz najbolje namere, počeo da „solira“, naša pozicija bi se naglo i radikalno pogoršala. Pored te, ne bismo rekli čvrstine, već jedino moguće pozicije, potrebno je pokazati i dozu konstruktivnosti i kreativnosti kako ne bi naša nefleksibilnost u pregovorima bila dodatni argument koji ide u prilog albanskim maksimalističkim zahtevima. U tom pogledu pozitivan je predlog o razmatranju „modela Hongkonga“ kao polazne tačke za buduće rešenje statusa. Takav predlog je zbunio Albance i doveo u defanzivan položaj njih i neke „predstavnike međunarodne zajednice“, što je zapravo pozitivan poen za nas. Sada niko ne može da kaže da naša pozicija nije fleksibilna i konstruktivna i da nismo spremni da kompromis.

Međutim, svaka „ozbiljna država“ ima i rezervni plan u slučaju da neka situacija krene po zlu, ili pak ako ne uspe plan A. U trenutku kada pretnje kosovskih Albanaca da će proglasiti nezavisnost Kosova i Metohije postaju sve ozbiljnije i kada se čini da će tu nezavisnost SAD, na ovaj ili onaj način, priznati – umesno je da svaki građanin ove zemlje postavi pitanje šta će naša vlast u tom slučaju da uradi.

Zašto postavljamo ovo pitanje? Zato što će odgovor biti ključan za budućnost naše otadžbine, a samim tim i za živote svih nas. Ako sa naše strane izostane bilo kakav odgovor, u očima drugih zemalja izgledaćemo kao slaba država koja nije sposobna da brani svoje interese. Samim tim, postaćemo podložniji novim i većim spoljnim pritiscima. Niko nema poštovanja prema onom ko se ne bori za sebe i svoje interese. Kao i svaki organizam koji kad je napadnut virusima, postaje sve slabiji ako se ne pokrenu mehanizmi odbrane. Isto tako, ako se pacijent pogrešno leči, može da propada fizički, pa čak i da skonča . Zbog svega toga treba biti pažljiv u izboru lekova, ali i u doziranju.

SRPSKI DEFETIZAM

U Srbiji problem nije opasnost da reagujemo preterano agresivno jer smo godinama zahvaćeni teškim stadijumom defetizma. Politika “piši propalo” delimično nas je dovde i dovela jer smo nekada mogli više uraditi, ali smo zbog te malodušnosti – da ne kažemo i nečeg goreg – došli u ovako tešku situaciju. Problem je što neki naši političari javno, a neki privatno govore kako nećemo gotovo ništa uraditi u slučaju da kosovski Albanci proglase nezavisnost Kosova i Metohije. Značajan broj medija i „medijskih poslenika“ odašilje takve apatične i fatalističke poruke.

Iako verujemo da predsednik Republike Srbije i vrhovni komandant Vojske Boris Tadić nije nameravao da njegova izjava zvuči pasivistički i depresivno kada je u govoru diplomiranim pitomcima Vojne akademije rekao da rat oko Kosova ne bi doneo nikom dobro, ni Srbima ni Albancima, ona je de fakto tako doživljena. Poruka da se Srbija neće boriti svim sredstvima, pa i silom za deo svoje teritorije, može samo ohrabriti Albance da krenu u pravcu proglašenja nezavisnosti. Sa druge strane, deluje obeshrabrujuće na građane Srbije koji bi želeli da naša država učini sve što je moguće da se sačuva barem neki element suverenosti nad Kosovom i Metohijom.

Pošto građanima Srbije nije poznata strategija za “dan posle” samoproglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije od kosovskih Albanaca, poželjno je pokrenuti javnu debatu o tome šta Srbija treba da radi u slučaju ostvarivanja najgoreg scenarija.

DIPLOMATSKI I DRUGI “PREKIDI”

Nažalost, retki su glasovi u javnosti koji predlažu da Srbija ipak nešto uradi, ili pokuša da uradi, ako neko jednostrano i protivno normama međunarodnog prava prizna nezavisnost Kosova i Metohije.

Prekid diplomatskih odnosa može biti rešenje kada zemlja sa kojom prekidamo odnose nema ekonomske, političke i vojne interese u regionu. Tako je moguće da kosovsku nezavisnost prizna kao „probni balon“ neka od malih pribaltičkih republika koja su poznate kao verni „saveznici“ Vašingtona. Mi bismo mogli da prekinemo diplomatske odnose sa takvom državom, ali je pitanje šta će to uopšte njima značiti ako, recimo, mi nemamo neke razvijene ekonomske odnose, pa čak ni ambasade na njihovoj teritoriji. Postavlja se pitanje da li je to dovoljno efektno i svrsishodno kada je reč o velikim zapadnim državama.

Čini se da sa velikim zemljama treba drugačije postupati zato što jednostavnim prekidom diplomatskih odnosa, ili čak njihovim spuštanjem na niži nivo, ne bismo mnogo postigli. Oni bi to shvatili kao kratkotrajno durenje, koje će biti prekinuto novom finansijskom „šargarepom“ ili „izvesnijom perspektivom ulaska u EU“. Nasuprot tome, potrebno je razmotriti one mere koje će pogoditi njihove interese na ovim prostorima i koje bi ih navele da revidiraju svoje pozicije oko Kosova i da se vrate u kolosek međunarodnog prava.

Tako prema SAD, Velikoj Britaniji, pa i recimo i Francuskoj, kao zemljama koje su najavile da će priznati nezavisnost, ne bi bilo adekvatno, niti dovoljno prekinuti diplomatske odnose. Mnogo je efikasnije dovesti u pitanje one ugovore i dogovore koji se tiču bezbednosnih pitanja, poput vojne saradnje ili razmene informacija o terorizmu, kao što je Rusija uradila sa Velikom Britanijom nakon proterivanja ruskih diplomata iz Londona i nepristajanja Moskve da izručuje svoje državljane stranim državama, što je protivno ruskom ustavu.

Kako se u tim državama mnogo više gleda na ekonomsku stranu odnosa, i tu postoji prostor za delovanje. Kada bi se uveli dodatni porezi („kosovski“), ili ako bi se otežalo poslovanje onih kompanija čije je sedište u državama koje priznaju nezavisno Kosovo, te kompanije bi verovatno uticale na svoje vlade da ublaže ili promene stav. Kada bismo prema kapitalu koji dolazi iz država koje bi podržale nezavisnost južne pokrajine imali isti odnos kakav smo imali prema ruskom kapitalu posle 5. oktobra, to bi bila jasna i efikasna „poruka“. Smanjeni profit, ograničeni finansijski manevarski prostor ili najava revizija nekih privatizacija znatno efikasnije deluju od diplomatskih protesta.

Isto tako može se ograničiti delovanje tih država u sferi obrazovanja, medija i kulture. Prekid saradnje bi podrazumevao i to da ambasade država koje podržavaju otimanje dela naše teritorije ne bi mogle slobodno da deluju u Srbiji, pa bi se sputalo finansiranje nekih obrazovnih institucija i dela nevladinog sektora. Isto tako bi trebalo „zahvaliti na saradnji“ raznim savetnicima po ministarstvima i državnim institucijama. Ovo znači da treba preispitati ugovore o saradnji u drugim sferama do kojih je tim zemljama stalo i onda ih redefinisati tako da to ima efekta na ponašanje njihovih vlada.

NAJVEĆI AMERIČKI STRAH

Na priznavanje nezavisnog Kosova i Metohije od SAD treba odgovoriti na efikasan način, a to znači način koji će da pogodi njihove strateške interese u regionu. Pre svega, podrazumeva se preispitivanje ugovora sa NATO o korišćenju naših komunikacija. Zatim, to može biti i odluka skupštine da Srbija neće ući u NATO i da će biti neutralna država.

Čega se SAD jedino pribojavaju na ovim prostorima? Odgovor je jednostavan – Rusa. Kada bi se samo pokrenulo pitanje prekida saradnje sa NATO (pa i sa Nacionalnom gardom Ohaja) i razmatrala vojna saradnja sa Rusijom, otprilike kako to radi Ugo Čavez, to bi dovelo do toga da se neki ljudi u Vašingtonu zamisle o politici koja Srbiju gura u naručje Rusije.

Americi treba ozbiljno staviti do znanja da ćemo odustati od članstva u NATO i verovatno dovesti u pitanje sporazum o prolasku NATO trupa kroz našu zemlju i da će posledica njihove jednostrane i po nas štetne politike biti postepeno okretanje od NATO prema Rusiji. U vezi sa tim trebalo bi odvojiti politiku „ne-u-NATO“ od naše namere da idemo u pravcu evropskih integracija. Naravno, ako nezvanični uslov za pristupanje EU bude priznavanje manje-više nezavisnog Kosova (što je cilj pritisaka SAD na EU), mi kao društvo treba da o tome damo sud najbolje preko jednog demokratskog referenduma koji bi, verujemo, pokazao da nismo za takvu „trgovinu“.

Najveća prepreka u definisanju jednog fleksibilnog, a to znači ne previše mlitavog, a ni previše inadžijskog odgovora, leži u nedostatku hrabrosti i kreativnosti naše političke i medijske elite koja se velikim delom pomirila „sa sudbinom“. Nažalost, u Srbiji je vrh političke hrabrosti zahtev za „neulazak u NATO“ i prekid diplomatskih odnosa prema onima koji podrže kosovsku nezavisnost. Zato nije realno očekivati da bi Srbija bila spremna da primeni silu (što je opcija za svaku normalnu zemlju) u borbi za očuvanje svog suvereniteta, ili onog što je od njega ostalo, ali se ipak u javnosti oseća novi talas spremnosti da se na neki način pruži otpor proglašenju kosovske nezavisnosti. Stoga smo i mi, shvatajući i spoljnopolitička ograničenja i realnu slabost naše zemlje i „mlitavost“ političke elite, razmatrali opcije „manje od primene sile, a više od prekida diplomatskih odnosa“.

 

 

 
 
Copyright by NSPM