Boško Jovanović

ANGLO-SRPSKA VOJSKA

Posle demokratskih promena, političari koji su došli na vlast nisu se pretrgli da pokušaju ispuniti predizborna obećanja zbog kojih je narod masovno glasao za njih. Bez obzira na to koliko su se političari nove vlasti međusobno razlikovali i bez obzira ne njihova trvenja čini se da je postojao koncenzus oko jednog pitanja. Ne, to nije bilo pitanje novog demokratskog ustava, reformske ekonomske politike, načina privatizacije ili možda socijalne politike, već pitanje koje niko nije ni pokretao u kampanji za te presudne izbore, a to je pitanje ulaska Srbije odnosno tadašnje SRJ u NATO. Ovo pitanje nije pokrenuto ni u kampanji za parlamentarne izbore, koji su održani u decembru 2000. godine. Ovo nikoga ne treba da čudi, s obzirom na to da svi znamo da javnost doživljava bomardovanje kao varvarski i zločinački čin, a naročito cinično tretiranje civilnih žrtava kao „kolateralne štete“, poput onih u Varvarinu.

I POBEDA I PORAZ

Odmah po demokratskim promenama, na udaru ideološkog dela nevladinog sektora se našla Vojska Jugoslavije, kao institucija koja uz Srpsku pravoslavnu crkvu uživa najveće poverenje naših građana. Nevladine organizacije su odmah počele da lansiraju tezu da smo mi rat protiv NATO-a izgubili zbog slabosti naše oružane sile i da je zbog toga neophodno reformisati oružane snage naše zemlje.

Da li je ova teza tačna? U velikoj meri nije. Mi se nismo povukli sa Kosmeta zbog toga što je naša vojska pretrpela velike gubitke već smo mi rat sa NATO-om izgubili zbog odluke Miloševića. Naša vojska je očuvala neprekinuti lanac komandovanja sve vreme agresije, PVO je funkcionisala bez prekida, Kopnena vojska je sprečila dublji prodor na našu teritoriju. Tokom ratnih dejstava naša vojska je izgubila samo 13 tenkova. Može se izvući zaključak, posmatrajući čisto vojne elemente, da mi zapravo i nismo izgubili rat protiv NATO-a.

Posmatrajući ovo sa druge strane, NATO je pobedio na psihološkom planu, jer je slomio volju za otporom naše političke elite, danonoćnim bombardovanjem, posle koga je ona pristala na Kumanovski sporazum. Vašington post je rezimirajući tu „intervenciju“ zaključio da NATO nije pobedio ni vojsku ni narod, ali da je porazio urbanu elitu, koja nije mogla više da trpi da „sedi u skloništima“ i „ne može da putuje po svetu“. Moral naroda je opao, pa se čak javilo i dezerterstvo u našim redovima. Takođe su izjave pojedinih političara da Srbiju treba i dalje bombardovati, sve dok valjda Milošević ne podnese ostavku, znatno uticale na defetizam u našem društvu, a samim tim i na njegovu spremnost da još malo istraje u borbi sa NATO-om.

Sledaća teza koja se plasira kako bi se objasnila „istorijska neophodnost“ ulaska u NATO je da su sve zemlje iz istočne Evrope postale prvo članice NATO-a pa onda tek Evropske unije. E, sad neko može da kaže da je to tačno, ali samo na prvi pogled. Jer, ulazak u Evropsku uniju je prvenstveno povezan sa nivoom privrednog i društvenog razvoja, a ne sa jačinom vojne moći. Konkretno, Ukrajina je poprilično vojno moćna zemlja, ali ekonomski i društveno nije dorasla standardima EU. Ona neće u NATO, ali hoće u EU. Premijeru Janukoviču je jasno stavljeno do znanja da Ukrajina neće početi proces približavanja EU dok ne smanji visok nivo korupcije i dok ne „prilagodi ukrajinsku privredu tržišnim principima“ ma šta to konkretno značilo. Osim toga i Švajcarska se lomi da li da uđe u EU, a pri tom joj ne pada na pamet da ulazi u NATO.

Sada će neko da kaže da su i naši susedi Rumuni i Bugari prvo ušli u NATO, pa su ušli u Evropsku uniju. Da, tačno je to, ali pitamo da li su Rumunija i Bugarska primljene kao članice sa punim pravima i obavezama u EU? Naravno da ne. U ovim novim članicama EU prisutan je visok stepen korupcije, kriminala i nezaposlenosti. Zbog svih ovih, ali i mnogih drugih problema, koje imaju novoprimljene članice Evropske unije, Brisel im je nametnuo mnoga ograničenja i stavio ih pod nadzor. Stoga je potpuno umesno postaviti pitanje da li mi želimo da u Evropsku uniju uđemo kao punopravni ili nižerazredni član (čak i sa gorim statusom od naših komšija). Odgovor na ovo pitanje bi trebalo da dâ naš politička elita, na kakav način da razvija ekonomiju i kakav standard treba da dostigne prosečan građanin Srbije pre nego što postanemo član EU.

Pošto smo videli da navodno ozbiljni argumenti pristalica ulaska Srbije u NATO teško da drže vodu, ostaje nam da razmotrimo da li mi treba da uđemo tamo i da li smo sposobni da ispunjavamo obaveze koje donosi članstvo u jednoj takvoj organizaciji.

BEZBEDNOSNA DILEMA SRBIJE

Svaka zemlja se suočava sa tri osnovna pitanja pri razmatratranju svoje bezbednosne politike. Ta pitanj a su pitanja nacionalne bezbednosti, bezbednosne dileme i bezbednosne pretnje. Amin Hevedi tako određuje nacionalnu bezbednost kao ,, delatnost nacionalnih država kojom one u skladu sa svojim društvenim mogućnostima u sadašnjosti ili budućnosti uzimajući u obzir globalne promene i razvoj štite vlastiti identitet, opstanak i interese. ” (1)

Pitanje bezbednosne dileme profesor Robert Džervis definiše kao situaciju u kojoj se čine „postupci pomoću kojih jedna država pokušava da povećava vlastitu bezbednost umanjujući pri tome bezbednost drugih.” (2) Anton Grizold ima svoju definiciju nacionalne bezbednosti: „Nacionalnu bezbednost najopštije određujemo kao bezbednost političkog naroda - njen sadržaj obuhvata: bezbednost nacionalne teritorije (uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode), zaštitu života ljudi i njihovog vlasništva, očuvanje i održanje nacionalne suverenosti i ostvarivanje osnovnih funkcija društva (socijalno-ekonomske, društveno-političke, kulturne, ekološke, privredne i druge).” (3) Bezbednosna pretnja je svaka ona radnja koja dolazi bilo spolja bilo iznutra sa ciljem da se ugrozi nacionalna bezbednost.

Može se primetiti da naša zemlja nema utvrđen koncept nacionalne bezbednosti, koji bi bio plod dogovora svih stručnih institucija u ovoj zemlji. U stvaranju ovoga koncepta treba da učestvuju državni organi, bezbednosne strukture, univerzitet i akademija. Čini se da Srbija nema strategiju nacionalne bezbednosti, jer bi se u analizi morali prvo da navedu koji su razlozi i ko je odgovoran za to što je vojska na ivici katastrofe. Naša vojska je jako slaba i to moramo priznati, jer samo sagledavanjem realnog stanja možemo krenuti ka njegovom popravljanju. Podizanjem svesti o lošem stanju naše vojske i neadekvatnosti bezbednosnog sistema se može pojačati pritisak javnosti na političare da preduzmu nešto po ovom pitanju. To znači da je potrebna prava reforma, a ne dalje slabljenje vojske, reforme koja bi ojačala našu bezbednost u svakom pogledu. Naročito ako se ima u vidu stepen i oblici ugrožavanja naše zemlje na početku dvadeset prvog veka.

„REFORME“ U STRADIJI

Čini se da nije slučajno što je pitanje statusa Kosmeta počelo da se rešava kada je naša vojska prestala da postoji kao respektabilna vojna snaga u regionu. (4) „Pod parolom reforme, Vojska Srbije se smanjuje do granice da se opravdano javlja bojazan kod građana po pitanju njene sposobnosti da odbrani našu zemlju i da u novim uslovima odgovori novim oblicima bezbednonosnog ugrožavanja (npr. terorizam). Brojno stanje, opremljenost i obučenost vojske, ali i veličina vojnog budžeta nam govore da se na nju teško možemo osloniti u slučaju težih bezedonosnih iskušenja.” (5)

Vojska se (pored Crkve) posle 5. oktobra našla na udaru NVO i nekih političara, jer je uživala značajno poverenje građana i bila doživljena kao „jedan od stubova bivšeg režima“. Vojska je oslabljena tako što je dozvoljeno civilno služenje vojnog roka. To je dovelo do toga da sve manji broj regruta hoće da služi vojsku pod oružjem. Kampanju za civilno služenje vojnog roka su vodile razne NVO pod parolom prigovora savesti. Na taj način su se mladi destimulisali da služe vojni rok u kasarnama, što je u velikoj meri ponizilo vojsku kao instituciju i kao tradiciju.

Mediji su često ponavljali da se naša vojska reformiše i da su te reforme ozbiljne i sa nekim strateškim planom, ali kada se zagrebe dublje vidi se da su one samo kozmetičke i da prave reforme koja, modernizuje i jača efikasnost vojske, nema. Reforma bi postojala kada bi se procesu smanjenja naših oružanih snaga paraleno pristupilo i jačanju njene vojne moći. Sa druge strane pitanje je da li je nama uopšte potrebno smanjenje vojnog sastva ako se ima u vidu položaj naše zemlje i stepen njene bezbednosne ugorženosti. Tako su tokom „reformi“ naše specijalne snage, ponos naše armije, koje su do famoznih reformi bile objedinjene u korpus specijalnih snaga, svedene na brigadu, a brigade koje su činile korpus su svedene na bataljone. Koliko je to smisleno kada se rešava status Kosmeta, drugo je pitanje.

Za razumevanje u kakvom je stanju ili kavom će stanju biti naša vojska otvoreno govori načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš : „ U mnogo čemu smo se opredelili za britanski model, pa tako i za sistem obuke. Zato što je istorija i praksa novijeg doba pokazala da britanska vojska ima kvalitetan sistem obuke. Isto smo se opredelili da formirmo tenkovski bataljon po britanskom modelu gde bataljon ima 53 tenka”. (6) General Delić je rekao da su se britanske specijalne jedinice - SAS, koje su upale na Kosmet pre početka NATO agresije, povukle kada su im pripadnici 72. specijalne brigade krenuli u susret. (7) No uopšte nije bitno da li su SAS-ovci (8) povukli ili ne, već to da smo mi imali solidnu vojsku, sa sjajnim pojedinim jedinicama.

Ovo što mi radimo je sasvim neracionalno i neadekvatno u smislu odgovora na naše bezbednosne potrebe. Neozbiljno je da Srbija kao kontinentalna zemlja u reformi oružanih snaga koristi iskustva jedne ostrvske države i to zemlje koja je bila pomorska imperija. Neko bi mogao pomisliti da bismo mi, pošto sledimo britanski model male profi vojske, trebali i da formiramo mornaricu ili pak da razvijamo sopstvene nuklearne snage? No šalu na stranu moramo postaviti pitanje zašto koristimo model Britanije kada su u pitanju oklopne jedinice, kad je poznato da su one mnogo manje zastupljene u ostrvskim zemljama, jer ne predstavljaju značajan rod vojske u ostvskim vojskama. Kroz naše ministarstvo odbrane je prodefilovalo dosta britanskih oficira, a neke smo im i „poklonili“, pa ni ne čudi što se kod nas primenjuje njihov model.

General Ponoš je dalje u intervjuu istakao : „Mi i dalje crtamo naše ratne karte tako da su naše snage crvene, a protivničke plave. Sav zapadni svet to crta obrnuto.” (9) Da li je važno kako se obeležavaju naše i protivničke snage na ratnim kartama? Naravno da ne. Nisu bitne boje već da su ratne karte valjane i da se mogu upotrebiti u slučaju da su potrebne. Čini se da ove i slične priče služe da se naša javnost pripremi na dovršavanja „transformacije“ vojske koja naravno dosta košta, kao uostalom i celokupno prilagođavanje NATO standardima. Niko nam nije saopštio koliko košta celokupno prilagođavanje naše vojske na zapadne standarde i šta mi zapravo dobijamo ili gubimo na području bezbednosti.

Dalje General Ponoš kaže: „Postoji nešto što bi se moglo nazvati – evropski standard ili evropski trend, koji podrazumeva da se vojska dimenzioniše na 0,2 do 0,4 posto populacije, a ne kao što se pominje, jedan posto. Naravno, mi za razliku od većine evropskih zemalja imamo realne bezbednosne probleme i o tome moramo da vodimo računa.” (10) Veličina stajaće vojske je određena sa dva faktora. Ti faktori su stepen pretnje po nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet i veličina mobilizacijskog potencijala. Što su pretnje po nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet neke zemlje veće, njena stajaća vojska treba da bude veća, kako bi se zemlja lakše odbranila. Drugi faktor je značajniji. Što je mobilizacijski potencijal manji, vojska treba da bude veća, to jest ako je broj onih koji bi se odazvali na mobilizacijski poziv mali, onda stajaća vojska treba da bude velika i obrnuto. Srbija je „samosvesno“ radila na smanjenju mobilizacijskog potencijala uvođenjem civilnog služenja vojnog roka, jer su vojnici koji služe civilno potpuno nekorisni u slučaju ratne opasnosti.

Dalje se u istom intervju načelnika Generalštaba kaže: „Znači u svakom slučaju govorimo o cifri koja uključujući aktivnu rezervu, u miru prelazi 30.000. Strategijskim pregledom je predviđeno da je ratna vojska do tri puta veća od mirnodopske.” (11) Veličina ratne vojske treba da bude određena samo faktorom potrebe odbrane zemlje, a ne formulama i procentima. General Ponoš u intervjuu još kaže: „Smanjenje vojske je jedan od aspekata reforme koji se podrazumeva, ali nije jedini i ključni. Smanjenje vojnih efektiva je evropski trend od kraja hladnog rata. Mi smo krenuli tim putem sa ozbiljnim zakašnjenjem, kao i u ostalom i reformom u celini. Priroda bezbednosnih problema sa kojima se današnja Evropa suočava je takva da se oni ne rešavaju na državnoj granici i dominantnom masovnom upotrebom vojske. Uglavnom u savremenom svetu oni koji pokušavaju da isključivo vojskom rešavaju svoje bezbednosne probleme na granici, mogu se okarakterisati kao režimi koji imaju neracionalnu spoljnu politiku, a mi više nismo u tome.” (12) Da li je logično smanjivati brojno stanje vojske kada nam preti otimanje 15% državne teritorije i kada seo očekuje ugrožavanje bezbednosti od albanskih i islamističkih ekstremista (slučaj „vehabije na kampovanju“ je indikativan). Naravno da mi moramo uvek nastojati da svoje probleme rešavamo na miran način, ali je uvek potrebno imati ozbiljne vojne snage da bi nas shvatali ozbiljno. Jedna zemlja vredi toliko koliko je spremna i sposobna da uradi na polju svoje bezbednosti. Da Srbija ima ozbiljniju vojnu silu, ona bi bila više respektovana i bolje bi stajala u pregovorima oko Kosova.

Jedna zemlja je ozbiljna ukoliko je sposobna da odbrani svoj integritet, bilo diplomatijom bilo oružanom silom, ali ako ona tvrdi da će zemlju braniti samo diplomatijom, a unapred se odrekne mogućnosti da će u bilo kom slučaju upotrebiti silu, zarad svoje odbrane i bezbednosti, onda ona javno kaže da je nesposobna da se brani i da je unapred kapitulirala na polju bezbednosnih rizika i izazova. Isto tako, ona ovim stavom da „mir nema alternativu“, zapravo priziva na agresiju sve one koji joj ne žele dobro, jer im saopštava da se neće braniti. Potencijalni agresori ili teroristi su gotovo sigurni da neće imati ozbiljne gubitke i da će naša zemlja vrlo brzo popustiti pred njihovim zahtevima, jer mi „ne želimo rat“. Izjave naših političara, ministra odbrane i generala su toliko „miroljubive“ da to postaje kontraproduktivno.

SRBIJA I SINGAPUR

Da bi razumeli kako se kod nas vodi pogrešna bezbednosna politika pokazuje nam i primer Singapura. Singapur je zemlja koja je bogatija od nas, situirana je u mirnom i prosperitetnom delu Azije, i ima 4,2 miliona stanovnika. To je mala država koja raspolaže respektabilnom vojnom silom. On ima 950 000 vojnih obveznika, među kojima je 20 000 profesionalnih i 60 000 regrutovanih vojnika sa dvogodišnjim rokom, kao i oko 350 000 ljudi u rezervi, sa 40 dana vežbi svake godine. (13) E, sad se neko može pitati zašto maleni Singapur ima tako veliku vojnu silu u odnosu na svoju veličinu. Odgovor je vrlo jednostavan. Mir se najbolje čuva stalnom spremnošću za rat.

Kada je Srbija postala samostalna država, postavilo se pitanje razvoja njenih oružanih snaga. Iako su svi očekivali da njene oružane snage dobiju ime koje su imale i kada je Srbija bila samostalna, to se ipak nije desilo. Ovo je bitno da se kaže, jer su naše oružane snage nedavno dobile uniforme. „Petokraka zvezda, simbol pod kojim je naša vojska odvedena u svoj jedini i najveći poraz, putuje u prošlost, a zameniće je rozeta za oficire i romboidi za podoficire. Tako je izveden simbolički raskid sa jednom ideologijom i vremenom i uspostavljen kontinuitet sa tradicijama iz vremena kraljevina - Srbije i Jugoslavije.” (14) Zanimljiva je jedna stvar. Naime, plasira se podatak da je JNA izgubila rat što nije tačno. Političari su taj rat izgubili za zelenim stolom, a i vojska Kraljevine Jugoslavije se raspala prilikom napada sila Osovina na Kraljevinu Jugoslaviju, pa ona nije primer koji treba da sledimo.

KOLIKO TO KOŠTA I KO ĆE TO DA PLATI?

„Ova će promena koštati, pa pitanje prioriteta za ionako nategnuti vojni budžet nije zanemarljivo.” (15) Kod nas postoji tendencija da se kozmetičke promene predstave kao suštinske reforme. Ako prefarbamo kravu, ona neće zbog toga davati više mleka; isto tako naša vojska neće postati bolja i efikasnija u novim uniformama. Odelo ne čini čoveka, a još manje hrabrog vojnika. Pitanje novih uniformi može da služi zamajavanju javnosti po pitanju reforme vojske, a uz to neko može i da profitira. Stvara se utisak da se nešto modernizuje, a zapravo se ništa suštinski ne radi, u momentu kada se odlučuje sudbina dela naše teritorije. Nismo protiv novih uniformi, ali one neće povećati nivo naše bezbednosti na jugu zemlje. One neće uplašiti albanske ekstremiste i islamističke teroriste.

Da nisu najvažnije uniforme pokazuje i to da je ugrožen vojni objekat „Straževica”, koji je od strateške važnosti za bezbednost naše zemlje. (16) Ministar odbrane izražava očekivanje da će nadležni organi sprečiti dalje urušavanje ovog važnog objekta. (17) Šta su radile vojno-inženjerijske jedinice da bi ga zaštitile, kada je prodrla voda u njega? Zašto se nisu oglasili načelnik Generalštaba i predsednik države, koji se često oglašavaju po mnogo nevažnijim pitanjima? Ko zna možda to i nije važno pitanje, to jest, možda savetnici predsednika misle da pitanje bezbednosti nije bitno ili pak da nije u našoj nadležnosti.

Čini se da je većina naših političara i generala za to da naša zemlja uđe u NATO. No, niti je bilo javne i stručne debate po ovom pitanju, niti se u pronatovskim saopštenjima mogao čuti valjan argument zbog čega bi naša zemlja neizostavno morala postati deo Severnoatlantskog saveza. Jednostavno o tome se ni ne raspravlja, to je nešto neminovno i po defeinicji blagotvorno. Srbija ide u pravcu evroatlantskih integracija i tu nema nikakve rasprave ni dileme. Ko god izrazi neku skepsu po ovom pitanju rizikuje da od domaćih nato-lobista dobije etiketu antievropejstva i protivnika modernizacije Srbije.

Oni jednostavno kažu: ,,Pa, idemo u evroatlantske integracije.'' No pre ulaska u vojni savez, svaka normalna i civilizovana zemlja treba da sama sebi odgovori na neka važna pitanja, kao što su da li zemlji prete opasnosti od spoljne agresije? Da li možemo sami da se branimo od potencijalnih agresora ili nam je potreban saveznik? Koji to saveznik odgovara našim bezbednosnim potrebama? Koje obaveze smo spremni da preuzmemo prilikom sklapanja savezništva? Da li smo spremni da preuzete obaveze ispunimo u bilo kom trenutku? Šta očekujemo od potencijalnih saveznika? Da li možemo da im verujemo? Ovo su samo neka pitanja na koji naš državni i vojni vrh treba da dâ građanima odgovore, pre bilo kakvog sklapanja vojnog savezništva.

Američki Kongres je, kako su preneli mediji, nedavno doneo rezoluciju kojom se poziva NATO da u svoje redove primi što je pre moguće Ukrajinu, Gruziju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. U rezoluciji se nigde ne pominje Srbija. Da li ima svrhe da se trpamo tamo gde nas ne zovu? U vezi sa NATO-om, treba postaviti i neka druga pitanja. Koliko će nas članstvo u NATO-u koštati? Da li će NATO pomoći očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, onako kako je to definisano u njenom ustavu? Ako NATO neće da štiti Srbiju i njen teritorijalni integritet, zašto bismo mi ulazili u NATO? Kada nam NATO odredi da treba da imamo na primer 500 tenkova, da li će neko kod nas smoći snage da se odupre stranom tutorstvu ili ćemo se pretvoriti u pravu latinoameričku banana republiku?

Ako budemo morali da kupujemo zapadno oružje koje je vrlo skupo, naravno na kredit kojim ćemo još više zadužiti zemlju, da li ćemo kupovati ono najbolje ili ono američko (jer se zna ko je glavni). Kako ćemo se odbraniti od megakorupcije koja je vezana za velike vojne nabavke, kao i od raznih pritisaka? Ili ćemo morati da kupimo malo francuskih, malo nemačkih i malo američkih tenkova, da bi svi naši novi saveznici u NATO-u bili zadovoljni? Ako nemamo novca da ispunimo standarde NATO-a, da li smo spremni da se zadužimo kod svetskih finansijskih institucija da bismo te standarde ispunili po svaku cenu? Da li smo spremni da šaljemo naše jedinice u inostranstvo i u kom obimu, ako to NATO zatraži? Da li smo svesni rizika slanja naših trupa u inostranstvo po raznim ratištima? Ovo su samo neka pitanja na koja politički i vojni vrh Srbije mora da dâ odgovor svojim građanima!

Nepodnošljiva lakoća evroatlantskih integracija može da ima nesagledive posledice po našu zemlju. Odluka o ulasku u NATO se ne tiče samo nas, već i naših potomaka. Svaka ishitrena odluka o ovom pitanju može dovesti do nesagledive štete. Srbija je mala i siromašna zemlja, te preti opasnost da ona potroši mnogo vremena i novaca da bi se prilagodila standardima NATO-a, a da nas NATO na kraju uopšte i ne primi u svoje redove. Ugovorima koje smo potpisali sa NATO-om kao i „partenrstvom za mir“, mi smo zapravo Zapadu dali ono što mu je potrebno, a pri tome oni nama nisu morali ni po jednom pitanju izaći u susret. Zbog toga bi bilo nužno neophodno da se kroz javnu i demokratsku debatu građani informišu i da na kraju javnost Srbije kaže da li su za to da naša zemlja postane članica NATO-a.

Fusnote:

1. „Nauka o Bezbednosti-savremeni pristupi bezbednosti” Dragan R. Simić, Javno preduzeće Službeni list SRJ, Beograd i Fakultet političkih nauka, Beograd 2002 godine, strana 30.

2. Isto, strana 26

3. „Isto, strane 30 i 31.

4. U ovom svetlu treba posmatrati i to što je EU za uslov za nastavak pregovora zahtevala da budu smenjeni šefovi obaveštajnih službi.

5. „NIN” od 24. avgusta 2006. godine strane 20 i 21

6. „NIN” od 31. avgusta 2006. godine strana 24

7. „Geopolitika” od 20. jula 2006. godine strana 28

8. „Politika” od 20. marta 2007. godine, strana 2

9. „NIN” od 31. avgusta 2006. godine strana 23

10. „NIN” od 31. avgusta 2006. godine strana 22

11. „NIN” od 31. avgusta 2006. godine strana 22

12. „NIN” od 31. avgusta 2006. godine strana 22

13. „Politika” od 23. januara 2006. godine, strana 4

14. „NIN” od 8. februara 2007. godine strana 36

15. „NIN ” od 8. februara 2007. godine strana 36

16. „Politika” od 10. marta 2007. godine, strana 11