Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Novi Reporter

 

 

Marko Jakšić:

Formiraćemo našu vlast

Od 17. februara, kada su Albanci krenuli putem jednostrane nezavisnosti, srpski narod na Kosovu nalazi se u svojevrsnom stanju pripravnosti. Međutim, vanredna situacija nije demoralisala tamošnje Srbe. U razgovoru za «Novi Reporter», predsjednik Zajednice srpskih opština i naselja Kosova i Metohije dr Marko Jakšić istakao je da su nedobronamjerni krugovi razočarani zbog toga što je u danima kulminacije krize na srpskoj strani na Kosovu izostao očekivani efekat panike i gubitka povjerenja u solidarnost sunarodnika: «U celoj priči zanimljivo je to da se veliki broj zapadnih organizacija i država nadao da će Srbi da krenu u zbeg, odmah po samoproglašenju albanske države i priznanju iz pojedinih zemalja. Na svu sreću, to se nije dogodilo, Srbi su ostali na svom prostoru. Mi se spremamo i smatramo da ovo nije definitivno stanje. Matija Bećković je znao da kaže: 'Ćeraćemo se još'. U poslednje vreme, imamo dolazak većeg broja ministara iz Vlade Srbije na Kosovo. Daj Bože da se to češće dešavalo i ranije, ali, bolje ikad nego nikad. Srbi će ostati na ovom prostoru da se bore, a na državi Srbiji je obaveza da zbrine svakog svog građanina. Ako ništa drugo, Srbija treba da nagradi svoj narod za strah, muke i preživljavanje na Kosovu, imajući u vidu težinu života u jednom getu, što se naročito odnosi na takozvane enklave i na mesta gde su Srbi ostali u manjini».

Novi Reporter: Da li će srpski predstavnici na Kosovu i Metohiji sačekati naredne albanske poteze ili će djelovati preventivno protiv ambicija secesionista?

Jakšić: Na našim mitinzima, održanim širom Kosova, poručili smo da ne priznajemo njihovu državu i da nas njihovi zakoni ne obavezuju. Trudićemo se da u budućem periodu, verovatno 11. maja, kada će se održati lokalni i pokrajinski izbori u Srbiji, to iskoristimo i održimo i ovde naše izbore. Konstituisaćemo svoje organe vlasti, a oni će biti u strogoj vezi sa državom Srbijom. Albancima ostaje da pokušaju da na silu sprovedu njihove zakone, što ne bi bilo dobro i prihvatljivo, pre svega za njih. Što se tiče Srba, posebno u severnom delu Kosova, mislim da će Albanci teško moći da uspostave bilo kakav svoj red. Naročito ne pristajemo na dolazak takozvane misije Evropske unije. Njima smo poručili da predstavnici tzv. EULEX-a nisu dobrodošli i da sa njima nećemo ostvarivati nikakav kontakt. Doneli smo odluku da bojkotujemo celu njihovu misiju, jer su oni došli da provedu Ahtisarijev plan o nezavisnom Kosovu. Mi smo protiv tog plana i pozivamo sve Srbe da ne sarađuju s njima. Zašto biste sarađivali s onim ko vam uzima zemlju? To je van svake logike. Bojkotovaćemo ih u fundamentu, formiraćemo svoju vlast i život za sebe, oslonjeni na državu Srbiju, trudeći se da se ne obaziremo mnogo na ono što rade Albanci. Nažalost, jasno je da glavnu logistiku za stvaranje još jedne albanske države pruža NATO, odnosno, KFOR. Da njihove trupe nisu ovde, Albanci se sigurno ne bi odlučili da proglase svoju republiku, niti bi onda usledilo priznanje dela država. Znači, sve u svemu, Albanci će da grade svoj život, a mi ćemo se truditi da činimo to isto, nezavisno od njih.

Koji organi vlasti bi funkcionisali nakon srpskih pokrajinskih i lokalnih izbora na Kosovu, 11. maja?

Mi smo na početku mislili da od Zajednice srpskih opština napravimo svesrpsku skupštinu Kosova i Metohije. Međutim, konstituisana na taj način, ona ne bi bila legitimna. Zato ćemo, s obzirom na činjenicu da je 11. maj blizu, tražiti od Vlade Srbije da donese uredbe, gde bi oni propisali broj odbornika za svaku opštinu na prostoru Kosmeta i broj poslanika srpske pokrajinske skupštine. Na tim izborima takmičile bi se sve srpske stranke koje deluju i rade u Srbiji i na Kosmetu, a glasali bi Srbi s prostora Kosmeta i ostali nealbanci, znači, Goranci, Muslimani, Bošnjaci i Romi koji to žele. Takođe, naši raseljeni ljudi po Srbiji imali bi pravo glasa, tako da bismo dobili jedan reprezentativan parlament i lokalne organe vlasti. Onda bi postojali uslovi da krenemo u formiranje vlade. U toj našoj viziji, trudili bismo se da pokrajinski i lokalni organi funkcionišu od vlastitih resursa, a normalno je da bi tu dobrim delom bila prisutna i sredstva iz Srbije. Delovanje te skupštine i vlade baziralo bi se, makar po nama, na dogovoru sa Ministarstvom za Kosovo i Metohiju i uopšte sa Vladom Srbije, a odvijalo bi se na celoj teritoriji Kosmeta gde žive Srbi. Znači, okvirno, ti izbori održali bi se na prostoru od Kosovske Kamenice do Kosovske Mitrovice, a pokrajinska i lokalna vlast bila bi predviđena za celokupno srpsko stanovništvo Kosova i Metohije, kao i za, recimo, goransku populaciju, koja na određeni način poštuje i uvažava državu Srbiju.

Može li se u predstojećim događajima u prvom planu pojaviti opcija podjele Kosova na sjeverni, srpski dio i albanske teritorije?

Mi ne gledamo tako na tu perspektivu. Čak i da hoćemo da idemo na podelu, severno Kosovo čini oko sedam odsto ukupne teritorije Kosova i Metohije. Znači, to ne bi bila podela, jer, kada delite nešto, onda mora da bude pola – pola, a ovo bi bio neki okrajak. S druge strane, mi smo na svim našim skupovima konstatovali da nema potrebe, niti ima morala da Srbi sa severa Kosova separatno rešavaju svoju sudbinu u odnosu na druge Srbe sa prostora Kosova i Metohije. U tom smislu, mi ćemo se truditi da delujemo sinhronizovano, složno i zajednički da sudbina Srba bude ista, kako onom ko živi na Brezovici, tako i onom ko živi u Kosovskoj Mitrovici.

Kako ocjenjujete trenutno bezbjednosno stanje, kada je riječ o Srbima na Kosovu i Metohiji?

Mislim da stoji jedna činjenica – u pogledu bezbednosti Srba na Kosmetu, od Beograda, naročito od predsednika Borisa Tadića i ministra odbrane Dragana Šutanovca, mora da se čuje oštriji glas, naročito prema UNMIK-u i KFOR-u. Njihov glas je dosta blag i mirotvoran. Kada je reč o bezbednosnoj situaciji kod Srba, oni se isključivo oslanjaju na KFOR i UNMIK-policiju, a mi znamo da zadatak KFOR-a nije da štiti Srbe, jer, da su ih štitili, ne bi toliko Srba napustilo prostor Kosova. Nikoga ne možete da ubedite da najveća svetska sila nije mogla da zaštiti Srbe, tako da smatram da naši visoki predstavnici, pre svega oni koji komanduju bezbednosnim snagama, moraju da upute oštriji ton i Albancima i međunarodnoj zajednici, gde moraju da kažu da se 17. mart ne sme ponoviti, da Srbija po Ustavu štiti svoje građane i da je to, po nama, teritorija Srbije. Međutim, moram da priznam da je stav Tadića i Šutanovca prilično ambivalentan, jer, ne možete vi prema nekome ko je zločinac i nasilnik da negujete samarićanske principe, nego morate da jednostavno kažete da oni ne smeju ni da napadaju, ni da diraju Srbe, jer će se u protivnom Srbija umešati, ako ne bude dovoljna zaštita od KFOR-a. Mislim da je to najbolja i najglasnija poruka Albancima. Da je takvih poruka od Srbije bilo više, bilo bi manje zločina nad Srbima na Kosovu. Na žalost, poruka nije bilo i zato se dešavalo ono što se dešavalo. U svakom slučaju, lično smatram da su Albanci u ovim danima bili mirni. Nadam se da će biti mirni i kasnije, jer, ako bi krenuli u nasilje prema Srbima, onda bi demantovali priču pojedinih zapadnih zemalja da se na Kosovu stvara multietnička država.

Da li se događaji na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak mogu posmatrati kao uvod u ozbiljnije sukobe?

U toj situaciji, mi Srbi sa severa Kosova nismo hteli da idemo protiv KFOR-a i UNMIK-a. Međutim, nećemo da dozvolimo da se postave takozvane carine jedne države, da nas odvajaju od Srbije. Ako ne možemo da razbijemo carinu na Merdaru, znači, onde gde su Srbi s jedne strane, a Albanci s druge, jer je dosta rizično i opasno da Srbi iz Gračanice tako nešto rade, makar moramo da je razbijemo onde gde to možemo. Mi tu ne razbijamo carinu, već razbijamo novu albansku državu. Ponašanje Srba sa severa Kosova i Metohije treba posmatrati u tom svetlu.

Šta se može očekivati ako KFOR bude insistirao na postavljanju čvrstih barijera prema centralnoj Srbiji?

Taj deo severno prema Srbiji dosta se teško kontroliše. Znači, NATO treba da mobiliše najmanje 30.000 doo 40.000 vojnika da bi potpuno držao tu liniju, pošto je to brdsko-planinski predeo, gde ne možete da po svaku cenu zatvorite sve puteve. Možete da to učinite sa dva glavna puta i ništa više, ali, postoji more sporednih puteva, tako da KFOR-u treba izuzetno velika snaga da sve to može da blokira. S druge strane, treba znati da sa obe strane granice žive Srbi, što predstavlja određenu opasnost i za KFOR ako bi krenuo sa represivnim merama prema Srbima. Zbog toga nije baš tako jednostavno krenuti sa nekim oštrim merama, blokirati puteve i ulaziti u sukob sa Srbima, jer je i miting u Beogradu, gde je po pojedinim procenama bilo od 700.000 do 800.000 ljudi, pokazao da su Srbi voljni da brane Kosovo i da takozvana evropska priča koju je Tadić forsirao pre izbora, kada je izlazio s tezom – i Evropa i Kosovo - jednostavno nije tačna. Ako su u KFOR-u smatrali da su Srbi ravnodušni što se tiče Kosova, pogrešili su, jer ni oni, ni bilo ko drugi, nisu u pravu ako očekuju da se mogu tiranisati Srbi s Kosova, a da Srbi s druge strane linije to mirno gledaju i posmatraju. Mislim da je to apsurdno.

Da li ste zadovoljni stepenom saglasnosti srpskih partija u Beogradu povodom dešavanja na Kosovu i Metohiji?

Ja sam član Glavnog odbora DSS-a i poslanik u Skupštini Srbije. Iskreno, nisam baš zadovoljan načinom na koji Boris Tadić i DS vode politiku prema Kosovu i nacionalnu politiku uopšte. Bojim se da oni imaju jednu priču u Srbiji, a drugu priču van Srbije, odnosno u Briselu. Bojim se da su oni trasirali put nezavisnom Kosovu svojom pričom – bez obzira na status Kosova, naše mesto je u EU. Znači, to je sistem: bez obzira na to šta se dole dešava, Srbija neće upotrebiti silu, već će samo mirnim i demokratskim putem braniti naše pravo na Kosovo. Onda je međunarodna zajednica između agresivnog albanskog pristupa i jednog mirotvornog srpskog stava više uvažila taj agresivni pristup, da ne kažem, možda, neku težu reč – da su se eventualno dogovorili. Ali, u svakom slučaju, mislim da je zadatak očuvanja državne teritorije najvažnija stvar, da su svi srpski vladari u istoriji trudili, ako ne da prošire svoju teritoriju, onda bar da sačuvaju ono što su im prethodnici ostavili. U našeg sadašnjeg predsednika, iskreno, nemam veliko poverenje. Smatram da ne možete da u isto vreme pričate o Kosovu u Srbiji i da se trudite se da sa onima koji vam otimaju Kosovo pravite sporazume, da sa onima koji vam uzimaju zemlju i teritoriju potpisujete paktove o prijateljstvu, izuzev ako se niste dogovorili. To nije logično, ali, tu je istorija koja će svakome da odredi svoje mesto, na osnovu onog kako se ko držao i ponašao.

Kako političari i narod u RS u ovom momentu mogu da pomognu Srbima na Kosovu i Metohiji?

Mislim da Srbi s druge strane Drine, jednostavno, možda i ne mogu da pomognu Srbima na prostoru Kosmeta, imajući u vidu okolnosti u kojima žive. Neka naša impresija s ovog prostora jeste da su Srbi u Republici Srpskoj imali idealnu priliku da, uz samoproglašenje nezavisnog Kosova, isto to urade i u BiH. To je prilika koja im se verovatno nikada više neće pružiti. S druge strane, mogu da kažem da deo javnosti kome ja pripadam nije mnogo oduševljen poslednjim nastupima predsednika Vlade RS Milorada Dodika, pri čemu mislim na njegovo svrstavanje uz jednog od predsedničkih kandidata na nedavnim izborima u Srbiji. Jer, bilo koji srpski kandidat da bude izabran, on je predsednik za sve nas i nema potrebe mešati se u takve poslove. Imao sam priliku da vidim da se srpski političari iz Crne Gore nisu svrstavali ni prema kome, tako da mislim da je Dodik tu napravio veliku grešku. Ne samo da se svrstao, nego je žestoko agitovao i verbalno se spuštao do granice političkog neukusa, što u svakom slučaju nije potrebno, naročito imajući u vidu činjenicu da je Srbija Pijemont za sve nas, zbog čega nije u redu uvlačiti se u bilo kakve i bilo koje srpske sukobe.

U kolikoj mjeri se jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova može odraziti na slične situacije i konflikte u Evropi i svijetu?

Postoji jedna čudna situacija. Svi mi smo svojevremeno verovali u taj zapadni sistem vrednosti, u pravdu i demokratiju, dok nismo dobili priliku, bar mi na Kosmetu, da se uverimo u tačnost starog principa «niko krupno k'o Turčin ne laže». Sada je razlika u tome što smo sreli neke koji mnogo više lažu u odnosu na nekadašnje Turke. Da bi ostvarili određene političke interese, oni su spremni da gaze sve međunarodne norme, čak i one koje su sami pravili. Kada se raspadala bivša Jugoslavija, 1992. godine, EU je formirala takozvanu Badinterovu komisiju, koja je tada garantovala Srbiji pravo na Kosovo. Već posle deceniju i po taj princip više ne važi, tako da je kod njih pravo varijabilna kategorija. Danas može da bude jedno, sutra može da bude drugo. Mi smo mislili da su ta društva koncipirana na pravdi i jednakosti, a ispostavilo se da je to gola izmišljotina. S druge strane, sigurno je da se taj princip sui generis, kako su nazvali svoj odnos prema kosovskom pitanju, neće odnositi na njih, jer imamo priliku da vidimo koliko se dugo Severna Irska borila za pripajanje Republici Irskoj, pa nikada nisu uspeli, upravo zato što Zapad ima dvostruke aršine. Znači, kada je njima nešto u interesu, onda važi jedan princip, a kada im nije u interesu, onda taj princip ne važi. Ipak, veoma je važno to da takozvani unipolarni svet polako, ali sigurno nestaje.

Na osnovu čega to zaključujete?

Amerika i njeni saveznici nisu više najjača vojna i ekonomska sila na svetu. Vidimo da se to klatno pomera. U budućnosti možemo da očekujemo jednu simetriju u odnosima među velikim silama, što će nama sigurno dati mogućnost da pravednije rešavamo svoje probleme i sukobe koje imamo na našem prostoru. Takođe, bez obzira na svu srpsku priču, na Miloševića i njegov režim, na pokušaje da nas nagrde i ocrne, nesporna je suštinska činjenica – da nam ti naši evropski prijatelji ne veruju zato što smo mi uvek bili ruski saveznici. Zbog toga Srbija za njih može da bude dobra samo ako je manja, kraća, tanja, uža, a nikako, ne daj Bože, ujedinjena. Ranije su komunisti imali krilaticu – što slabija Srbija, jača Jugoslavija. Danas imamo princip - što slabija Srbija, jači Balkan. Lično mislim da je to suština svih naših patnji koje smo doživeli od 1992. do danas, od RSK, preko RS, a sada na Kosovu, pa ne znam dokle. Važno je reći da je ovo što se trenutno dešava na Kosovu poslednja faza. Smatram da sledi naše jačanje. Dostigli smo dno, sad može samo da nam bude bolje. Verujem da ćemo polako krenuti napred. U proteklih petnaest godina su nam uzimali, skraćivali zemlju, proterivali nas, a sada je izvesno da će se klatno okrenuti u tom smeru da ćemo faktički početi da snažimo, da se širimo i jačamo.

(Intervju je vodio Saša Bižić; objavljen je u banjalučkom nedeljniku «Novi Reporter»)

 

 
 
Copyright by NSPM