Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Islam Lauka

KOSOVO: DRŽAVA KOJA JE NEDOSTAJALA EVROPI

Srpsko-ruska pretnja za razapinjanje nezavisnosti Kosova

Tirana, 8.-11. decembar - Dodatni razgovori o statusu Kosova završeni su. Kao što se i unapred pretpostavljalo - neuspešno. Postalo je jasno da oni koji su ih tražili nisu imali drugi cilj izuzev da ponove svoje poznato zalaganje protiv nezavisnosti Kosova, ali ovaj put uz oštrije tonove i još teže optužbe.

Prva optužba: Kosovo je nelegalna tvorevina, nastala je nezakonito, što je u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Rezolucijom 1244.

Druga optužba: Kosovo je monstrum-tvorevina i, ukoliko joj se bude dozvolilo da zaživi, biće u stanju da odvede planetu u pravcu konačne apokalipse.

Za oba ova zločina, na osnovu srpsko-ruskih kaznenih zakona, zahteva se najteža kazna. S obzirom da to smatraju teškim zločinom i za način izvršenja kazne zahteva se da bude takav - razapinjanje, poput raspeća Hrista, kao dokazana forma za zločine takve vrste.

U dugim raspredanjima povodom opravdanosti optužnice i demaskiranja zločina, srpski i ruski tužioci se jednoglasno izjašnjavaju da nezavisnost Kosova ima ulogu i karakter zločina počinjen protiv principa teritorijalnog integriteta, državnog suvereniteta i nepromenljivosti međunarodno priznatih granica zacrtanih u osnovnim međunarondim dokumentima kao što su Povelja OUN i Dokument iz Helsinkija.

Po njihovom mišljenju, monstrumi poput nezavisnosti Kosova u stanju su da likvidiraju države kao što je Srbija, da destabilizuju poluostrva kao što je Balkan ili, pak, kontinente kao što je Evropa.

Njihova snaga doseže dotle da jednim dahom mogu da stope 50 konflikata širom sveta u jedan jedini i da takvom zlu pridodaju i druge “monstrume-džinove”, oko 50-60 država koje nisu potpisinice međunarodnih dokumenata.

Preko “presedana Kosovo”, nastavljaju svoja raspredanja tužioci iz Beograda i Moskve, ta monstrum-tvorevina može da izazove cunami čiji će talasi zbrisati sa lica zemlje današnji međunarodni poredak, zamenjujući ga nekim drugim, koji nikad neće biti isti kao današnji, i gde će pokreti za otcepljenje biti legitimni.

Takve optužbe, nezavisnost Kosova klasifikuju kao jedan od najtežih i najopasnijih “zločina”, stavljajući ga u istu kategoriju sa zločinom postavljanja američkog antiraketnog štita u Češkoj i u Poljskoj.

Zbog toga, sledi upozorenje da će, na osnovu takvih pretnji, njihova realizacija odlučno biti smatrana gaženjem “crvenih linija”?!

Polazeći od visokog stepena političke, društvene i pravne opasnosti, optužbe dovode i do zaključka da sve može da bude prihvatljivo ali ne i monstruoznost nezavisnosti Kosova. Sam ruski predsednik Vladimir Putin izjavljuje da je “postojeći status quo bolji od nezavisnosti”.

Potpredsednica Komiteta Dume za međunarodna pitanja, Natalija Narocnickaja smatra da je i podela Kosova mnogo prihvatljivija od otcepljenja Kosova od Srbije.

Cinizam rusko-srpskih tužilaca ide dotle da se, kao jedna od varijanti za rešavanje pitanja Kosova, predlaže i da se Kosovo isprazni od Albanaca, dakle predlaže se ono što je optuženi za ratne zločine protiv čovečnosti, Slobodan Milošević, nastojao da ostvari kroz zloglasnu operaciju “Potkovica”.

Direktor Centra za međunarodnu bezbednost pri Institutu za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose u Moskvi, Aleksej Arbatov, otvoreno poziva Albance i preporučuje im da, “ukoliko nisu zadovoljni stanjem na Kosovu, da ga napuste, da idu tamo odakle su došli”, jer, uostalom, kako on ističe, “većina njih se tamo nalazi ilegalno”.

Preduga optužnica tužilaca iz Beograda i Moskve povremeno sadrži i kratke političko-fantastične pasaže, kao što je slučaj sa srpskim ministrom inostranih poslova, Vukom Jeremićem.

Uz lakoću i hrabrost jednog srpskog Harija Potera, Jeremić je spreman da za 25 minuta razreši složeni kosovski čvor, na osnovu iste platforme koju je Beograd (u stilu “I posle Vuka - Vuk”) nastojao da reši sada već više od jednog veka vladavine Srbije nad Kosovom, protiv volje njegovog većinskog naroda, Albanaca.

Jeremić je toliko široke ruke da je spreman da pokloni Kosovu 95% kompetencija koje su, po njegovom mišljenju, potrebne da bi moglo da se vlada u pokrajni, ali nikako i da Kosovu bude dato mesto u OUN, kontrola nad odbranom i spoljnom politikom, ukratko rečeno - nikako nezavisnost.

Shvativši da Jeremić još uvek nije u potpunosti ovladao magičnom formulom, u igru obmanjivanja i pretnji umešao se i Dambldor zadužen za zamrzavanje, koji predlaže još jednu tešku kaznu za nezavisnost, u nemogućnosti donošenja kapitalne odluke.

U rešavanju pitanja statusa Kosova, ministar inostranih poslova Rusije, Sergej Lavrov, okreće se iskustvu sukoba na Srednjem Istoku gde, po njegovom mišljenju, Palestina već 60 godina čeka na formiranje svoje države, stavljajući tako do znanja da “nema potrebe da se toliko žurimo u slučaju Kosova”.

Da bi svoj argument načinio još uverljivijim, Lavrov ne okleva da povuče paralelu između Kosova i Zapadne Sahare gde, kako on ističe, takođe ne postoji vremenski rok za rešavanje sukoba. U tom kontekstu, igra zavaravanja i pretnji tretira i modele Olandskih ostrva, odnosno Hong Konga.

Sve paralele i modeli koje je igra zavaravanja i pretnji predstavila imaju jedan cilj – pravdanje zahteva za kažnjavanje grešnice, dakle, nezavisnosti, u nedostatku kapitalne odluke, odnosno kazne koja, po mišljenju tužilaca povodom ovog pitanja, treba da bude isto toliko mračnjačka koliko i samo razapinjanje a to je - zamrzavanje.

Igra zavaravanja i pretnji predlaže i rokove za izvršenje kazne koji vremenski variraju, minimum je 20 godina, pa sve do nekoliko generacija, a ukoliko je moguće i - doživotno zamrzavanje.

Posle iznošenja zahteva za kažnjavanje i demaskiranje lika zločina, centralno mesto u ovoj igri zavaravanja i pretnji zauzimaju oštre pretnje za osvetu, u slučaju da optužnica ne bude uzeta u obzir.

Velikim slovima je napisano da će odmazda biti užasna i nemilosrdna, apokaliptična, uz težnju da njen konačni rezultat bude identičan kazni koju zahteva optužnica za razapinjanje, odnosno zamrzavanje nezavisnosti Kosova.

Potpredsednik Komiteta Dume za međunarodna pitanja, Vasilij Lihačev, otvoreno izjavljuje da Moskva razmatra varijante reagovanja u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova koje obuhvataju politički, ekonomski, organizacioni i međunarodno pravni aspekt.

Osveta, ističe se u pretnji, biće ostvarena kroz: raznovrsne pritiske, podsticanje unutrašnjih nemira, izgradnju paralelnih struktura gde god ima srpskih enklava, prekid snabdevanja električnom energijom, zatim kroz ekonomsku blokadu, zatvaranje granica, stavljanja veta na međunarodno prisustvo, totalnu izolaciju pa sve do pretnji da će biti aktivirana “Garda cara Lazara”, povratak srpskih i policijskih snaga na Kosovo ili, pak, pozivanje na odbranu interesa srpske države, čak i ratom.

Prvi deo pretnje zatvara se još jednim mračnjačkim zahtevom - kažnjavanje Kosova zato što je izrodilo nezavisnost. Po mišljenju tužilaca iz Beograda i Moskve, kazna treba da bude takva da se ono steriliše kako ne bi nikada bili rađani monstrumi kakva je nezavisnost - što je povratak u carstvo pakla.

Satanizovanje Albanaca kao argument za njihovo vraćanje u pakao

U drugom delu srpsko-ruske pretnje, formulisana je još jedna optužnica, protiv Albanaca uopšte, a onih sa Kosova posebno. Njih optužuju kao: ubice, teroriste, zločince, švercere, fundamentaliste, talibane, džihadiste, regrute Al-Kaide, američke žandare na Balkanu, šoviniste, rasturače, varvare, nasilnike, ucenjivace, ukratko kao satane 21. veka.

Zaključak je jasan: ukoliko bi Albancima bila data u ruke još jedna država, oni će postati još opasniji, jer će je koristiti samo za satanističke ciljeve, postaće neobuzdani i tada niko neće moći da im stane na put i da ih spreči u realizaciji njihovih đavoljih ciljeva.

Uzasnut zbog takve kataklizme, srpski vladika Artemije, za kojeg se pretpostavlja da bi trebalo da se bavi samo Božijim poslovima, od međunarodne zajednice traži, ali sada u ulozi tužioca po ovom pitanju, da “istorijski egzekutori” nasilnih zločina protiv Srba i protiv njihovih verskih objekata, kriminalci i teroristi postavljeni u zvanične institucije, dakle, Albanci “ne treba da budu nagrađeni nezavisnom državom Kosovo”.

U optužnici, demonizaciju nisu izbegli ni Albanci iz drugih bivših republika Jugoslavije. Po mišljenju ruskog naučnika, Pavela Kandela, u odnosu na sve ostale narode koji žive na teritoriji bivše jugoslovenske federacije, samo Albanci izgleda još uvek nisu siti rata, predstavljajući ih kao potencijalni izvor ekstremizma i destabilizacije regiona, utoliko pre ukoliko budu potpomognuti takvim oružjem kakvo je nova država Kosovo.

Optužnica nastavlja sa satanizovanjem svih Albanaca na Balkanu. Potpredsednica Komiteta Dume za međunarodna pitanja, Natalija Narocnickaja, ne okleva da povuče

paralele između “Hitlerovih apetita” prema životnim prostorima (lebesraum) i apetita Albanaca za stvaranje takozvane “Velike Albanije” koja će, po njenom mišljenju, da obuhvati i delove Makedonije, Crne Gore i Grčke.

Toj ideji se pridružuje i potpredsednik državne Dume, Vladimir Žironovski, i ruska naučnica N. Arbatova, dok predstavnik Rusije u razgovorima za Kosovo, Aleksandar Harčenko, predviđa da će nezavisnost Kosova “neizbežno dovesti do narastanja problema na svim teritorijama gde žive Albanci u Makedoniji, u Južnoj Srbiji” i najavljuje da ideja “Velike Albanije” ne može da bude sprečena dokumentima.

Da bi argumentovali zasnovanost optužnice protiv Albanaca, u optužnici se povremeno nude i dokazi uzeti iz neke njima susedne zemlje. U jednom naučnom izdanju objavljenom u poslednje vreme pod naslovom “Faktor Kosovo”, ruski naučnici Artjom Ulunian i Sergej Kulesov konstatuju da u određenim centrima Balkana postoji strah koji izražavaju naučne institucije i kreatori javnog mnjenja (thnik-tanks) u pogledu opasnosti “proširenja albanskog geopolitičkog prostora na Balkanskom poluostrvu”, o “narastanju uticaja Tirane u regionu, jačanju muslimanskog faktora”, odnosno o “smanjenju strateškog značaja” ovog ili onog balkanskog faktora kao posledica navodnog povećanja težine i značaja albanskog faktora.

Zaključak jasno proističe sam po sebi: potrebno je da se strogo zabrani formiranje države Kosovo, smatrajući to kriminalnim aktom, s obzirom da će, izuzev ostalih grehova, to dovesti i do faktorizacije Albanaca koji nimalo ne zaostaju za Satanom.

Kako bi Kosovo, Srbija, Balkan i sama Evropa pronašli potreban mir, optužnica, kako u prvom delu, protiv nezavisnosti Kosova, tako i u njenom drugom delu, završava se zahtevom da se teško kazne, ovaj put Albanci.

Kazna, po mišljenju tužilaca iz Beograda i Moskve, treba da bude ista poput onih kojim se kažnjavaju sve Satane - povratak u carstvo pakla.

Političko rešenje kao rezultanta političkog procesa

Tokom čitavog procesa definisanja statusa Kosova, glavna karta na koju su nastojale da odigraju politika i diplomatija Beograda i Moskve je karta međunarodnog prava, primena principa zacrtanih u Dokumentu iz Helsinkija o teritorijalnoj celovitosti i poštovanju međunarodno priznatih granica, kao i pronalaženje rešenja za status unutar okvira Rezolucije 1244 SB OUN koja, po njihovom mišljenju, priznaje srpski suverenitet nad Kosovom.

U suštini rusko-srpskog koncepta o statusu Kosova, nalazi se legalističko rešenje koje, kako oni tvrde, dominira nad političkim.

U tom kontekstu, pitanje statusa Kosova uz svu svoju kompleksnu problematiku, redukovano je na jednostavan pravni problem, suprotstavljanjem dva poznata principa međunarodnog prava - principa na samoopredeljenje i principa teritorijalne celovitosti - ali uz pravo primata poslednjeg principa.

Oni Kosovo tretiraju kao neodvojivi deo srpske države, dok Albance tretiraju kao jednu od nacionalnih manjina koji žive u ovoj državi. Redukovanjem Albanaca na pitanje manjine koja treba da uživa svoja prava u unitarnoj državi, rusko-srpskoj propagandi uopšte nije teško da to pitanje i dalje sužava i predstavi ga kao običan separatistički pokret, sličan desetinama drugih širom sveta.

Fetišizacijom legalizovanja i etiketiranja pitanja Kosova kao separatističkog pitanja, u Beogradu i Moskvi se misli da se Kosovu zatvaraju svi putevi i da mu ne preostaje ništa drugo izuzev da prihvati optužnicu koju su protiv njega izneli srpsko-ruski tužioci - povratak u pakao.

Celokupnu igru koja se vodi za povratak i zatvaranje Kosova u srpski “sef”, Beograd i Moskva nastoje da prodaju kao moralnu vrednost.

Prvi čovek ruske diplomatije, Sergej Lavrov, izjavljuje da njegova zemlja ne trguje principima. Tretirajući pitanje Kosova, on se ne tako retko obraća “hrišćanskim vrednostima”, “orijentirima vrednosti”, kao i nizu drugih pravnih i moralnih principa.

Njegovi sledbenici, srpski premijer Vojislav Koštunica i ministar inostranih poslova, Vuk Jeremić, prevazilaze čak i majstora Lavrova u trgovini moralom, kada izjavljuju da su oni rukovođeni samo principijelnošću i poštenjem i da nikada ne trguju Kosovom i da ga Srbija neće dati ni za 100 milijardi evra, štaviše ni u zamenu za ulazak u Evropu niti za bilo koju cenu koja bi im bila ponuđena.

Tako, oni koji treba da se bave samo moralom i njegovom zaštitom, kada je reč o Kosovu, napuštaju božje poslove i zalaze u greh, baveći se đavoljim poslovima. Oni vode politiku, ali nemoralnu. I ne samo to! Politika koju vodi srpski vladika Artemije miriše na rat - on poziva na opštu mobilizaciju i zatvaranje granica sa Kosovom.

Patrijarh moskovski i cele Rusije, Aleksej II, krenuo je na put sve do Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu da bi od međunarodne zajednice zatražio da se povodom pitanja definisanja statusa Kosova uzmu u obzir interesi Srba za koje je, kako on ističe “Kosovo sveta zemlja”. Interese dva miliona Albanaca koji čine 90% stanovništva na ovoj zemlji koja je i za njih sveta, ruski patrijarh čak i ne uzima u obzir jer njih ne smatra delom svoga stada. Prema njima ne oseća ni bol, ni žaljenje ni milosrđe.

Da se uopšte ne radi o moralu u stavovima Moskve i Beograda prema pitanju Kosova, to bolje od bilo čega drugog dokazuju upravo napred navedene izjave božjih ljudi kojima, u ovom slučaju, treba verovati. Lažna zaklinjanja Beograda ne mogu da sakriju istinu o trgovini preko leđa Kosova. Pitanje je, jednostavno, samo u vrednosti ove trgovine, vrednost koju Srbija po svaku cenu nastoji da preokrene u svoju korist.

Sa Srbijom je sve jasno. Ali, šta se zapravo krije iza lažnih zakletvi Moskve? Odgovor na ovo pitanje stiže od poznatog ruskog naučnika, Sergeja Romanenka koji u svom nedavno objavljenom članku “Izmedu Srbije i Rusije” tvrdi da određena grupa političara i političkih analitičara u Moskvi pitanje Kosova smatraju “elementom sadašnjeg međunarodnog političkog mozaika, to je karta koja može da se žrtvuje u razmenu za ustupke protivnika, odnosno zapadnih partnera u drugim oblastima”.

Iste teze se pridržava i analitičar BBC-a, Hamfri Hoksli koji konstatuje da je budućnost Kosova postala deo nove ravnoteže snaga u Evropi, da se ona povezuje sa antiraketnom odbranom, sa snabdevanjem energentima i sa još jednim brojem pitanja uz koja ponovo oživeli Kremlj stavlja na probu volju EU i SAD.

Britanski časopis “The Economist” otvoreno se izjašnjava da je Rusija iskoristila Kosovo kao kartu da bi trgovala sa Zapadom. U užem planu, trgovina se odnosi na sticanje geostrateških i geoekonomskih prednosti na postsovjetskim prostorima, a na širem planu, kako ističe glavni urednik časopisa “Russia in Global Affairs”, Fjodor Lukianov, odnosi se na afirmisanje uloge onog ko gospodari “blokirajućim” paketom, u poduhvatu upravljanja svetom.

Trgovina preko leđa Kosova je ono što aktuelno ujedinjuje Moskvu i Beograd, dovodeći u jednom trenutku do političke erotike među njima, koja se izražava kroz zajedničku spremnost na “adekvatno delovanje” u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Istorija je dokazala da srpsko-ruska ljubav ne traje dugo. Interesi u trgovini doveli su do toga da, sistematski, mati prodaje svoju kćerku, a kćerka sopstvenu majku. Po svemu sudeći i ovaj put istorija će se ponoviti. Sasvim sigurno - i brže nego što bi moglo da se očekuje.

Ostavićemo ih u poslu moralnog mesetarenja i da se vratimo legalistima i njihovim argumentima za koje se Beograd i Moskva grčevito drže i nogama i rukama.

Uprkos tome što je njihov legalistički dosije pozamašan, on ipak ostaje manjkav i jednostran, a samim tim i nije verodostojan. Ono što bi trebalo da sadrži, to je makar zrno naučne objektivnosti, tako da uvažavanje argumenata ZA i PROTIV predstavlja elementarni zahtev.

U tom kontekstu, u tretiranju slučaja Kosovo kao pravne ekskluzivnosti, ne mogu da se ostave po strani neki osnovni elementi upravo iz ove oblasti:

1) Na osnovu Ustava iz 1974. godine, Kosovo je bilo konstitutivni element bivše jugoslovenske federacije. Po mišljenju ministra inostranih poslova Slovenije, Dimitrija Rupela, njegov status bio je “praktično identičan statusu republike kojoj niko nije branio da postane država”.

Legalisti treba da odgovore na takva pitanja, kao što su: Šta se dogodilo sa ustavnim pravima Kosova kao federativne jedinice, koja su iskoristile ostale republike da bi stvorile svoje države? Zašto su prava Srbije dominanta u odnosu na prava Federacije kada je srpska aneksija Kosova, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnem planu, smatrana nelegitimnom, dok je Kosovu u međuvremenu priznat legitimitet kao delu Federacije?

2) Formiranje novih država na postjugoslovenskom prostoru tokom ‘90-ih godina prošlog veka, ni OUN ni druge zemlje pojedinačno nisu tretirale kao slučaj otcepljenja, odnosno kao slučaj samoopredeljenja. Termin upotrebljen u ovom slučaju, u početku, uvela je u upotrebu Badinterova komisija i glasio je “dissolution”, raspad, dakle nestanak prethodne federativne države.

Značajno je istaći da raspad nije sporazumno izveden, konsenzusom, kao u slučaju Čehoslovačke, ili pak Sovjetskog Saveza, već krvavim nasiljem koje je vršila zemlja koja sada izigrava sveca i zastupnika međunarodnog prava.

Nekonsenzualni raspad bivše jugoslovenske federacije doveo je do toga da svi njegovi konstitutivni delovi steknu pravo da formiraju svoje države, stavljanjem van snage termina otcepljenje.

Zašto su ostale jedinice imale i iskoristile pravo na formiranje države bez konsenzusa, dok je za Kosovo nužno potreban konsenzus i to ne samo Srbije, već i opšti konsenzus u koji su uključene sve države širom sveta? Zašto se u slučaju Kosova koristi isključivo termin otcepljenje, kada je opšte poznato da je Srbija i nelegitimnu autonomiju Kosova “streljala” u proleće 1999. godine i to ne u prisustvu običnog streljačkog voda, već uz vojsku od 100.000 srpskih vojnika i policajaca?

3) Kada je usvojena Rezolucija 1244 u SB OUN, nije bilo nepoznato postojanje Srbije kao jedne od dve republike bivše SRJ, ali u njoj se ni na jednom mestu ne govori o njenom suverenitetu nad Kosovom. Taj atribut je priznat ne Srbiji, već isključivo Jugoslaviji.

4) I u slučaju kada se Rezolucija 1244 SB OUN odnosi na teritorijalni integritet Jugoslavije, to je urađeno u njenoj preambuli. Pretpostavlja se da legalisti veoma dobro znaju u zakonskom pogledu da formulacije u preambuli nemaju obavezujuću snagu.

Napokon, ali ne po značaju, pažljivom oku srpskih i ruskih legalista ne bi trebalo da promakne jedan drugi značajan element koji sadrži Rezolucija 1244 SB OUN, a to je referenca sporazuma iz Rambujea o rešenju statusa Kosova u kojem se, kao što je poznato, govori i o referendumu i o volji naroda Kosova da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.

Ukoliko se pretenduje na legalističko tretiranje pitanja, tada treba uzeti u obzir sve činjenice i argumente, u njihovoj celovitosti i kompleksnosti. Takva analiza vodi do zaključka da se u slučaju Kosova ne radi o otcepljenju jednog dela od neke integralne države, već se radi o legitimnom pravu jedne bivše federalne jedinice i njegovog naroda da formiraju svoju državu, u uslovima nasilnog raspada prethodnog federativnog subjekta.

Pravilna naučno-pravna interpretacija ne vodi niti treba da vodi u odbranu, po svaku cenu, svake vrste statusa quo, čak i neproduktivnog i nefunkcionalnog, koji sprečava društveni i ekonomski razvoj.

Međunarodno pravo jeste i treba da bude u funkciji mira, napretka, razvoja. Njegovo odredište nije očuvanje statusa quo kao cilj sam po sebi. Smisao konzervatora za status quo nastoje da mu daju Beograd i Moskva, u funkciji njihovih uskih državnih interesa.

Rusiji nije nepoznata ova uloga. U prvoj polovini 19. veka, u okviru “Svete alijanse”, car Nikolaj je nasilno ugušio mađarsku revoluciju i već tada je njegova zemlja postala poznata kao “žandar Evrope”. Zatim, 125 godina kasnije, Moskva nije ostavila ni kamen na kamenu sve dok nije postigla da te principe ubaci u Dokumenta iz Helsinkija, koji bi, po njenom mišljenju, trebalo da posluže besmrtnosti statusa quo, što se u ono vreme smatralo da je u njenu korist.

Nije bilo potrebno mnogo, samo 15 godina, pa da se, nezavisno od postojanja “gvozdenih principa”, postojeći status quo preokrene, pretvarajući gvozdenu superdržavu u ruševine kojoj je Kremlj, radi sigurnosti, odenuo čak i helsinsku odoru.

Isto se ponovilo i sa Srbijom i sa njenim naopakim snom o očuvanju Jugoslavije po svaku cenu početkom ‘90-ih godina prošlog veka. Poznato je gde je Srbiju odveo nedostatak realizma i opijenost snovima i mitovima.

Ponavljanje ovih pojava koje se aktuelno manifestuju u Beogradu ne samo da neće rezultirati očuvanjem postojećeg statusa quo, kako to želi Srbija, već preti opasnost da je odvedu u potpuno nepredvidive tokove, na štetu njenih interesa, ali i interesa regiona i šire.

Da je status quo privremen i relativan, dok kretanje predstavlja apsolutnu promenu to pokazuje i sasvim obična činjenica. Naime, 1975. godine, dokument iz Helsinkija potpisalo je 35 država. Danas ima 56 zemalja članica OEBS-a, što znači da 21 država nije poštovala status quo, već su ga, naprotiv, narušile. Ili, pak, sledeća činjenica. Kada je osnovana OUN 1945. godine, u to telo bila je učlanjena 51 država, dok je danas u ovu organizaciju užlanjeno 192 države.

Da li će Rusija predsednika Putina preuzeti ulogu cara Nikolaja, kao žandara Evrope, ili će ostaviti narode da idu slobodno svojim putem, to ostaje da se vidi. Da li će Beograd konačno da napusti Miloševićevu ulogu kao žandara Balkana, odnosno da li će ostaviti Kosovo na miru, na njegovom putu slobode i nezavisnosti - to, takođe, ostaje da se vidi.

Dosadašnji srpsko-ruski stav prema statusu Kosova pokazuje da su, kako u Beogradu, tako i u Moskvi, još uvek u modi stare žandarske cizme za druge narode.

Napokon, kada je reč o teoretskom aspektu međunarodnog prava, vredi zabeležiti da danas nisu malobrojni naučnici pa čak i političari koji pristupaju ne tako tradicionalnom tumačenju principa iz Helsinkija.

Sa njihove tačke gledišta, “Treci princip” Dokumenta iz Helsinkija u pogledu nepovredivosti granica, kao i “Četvrti princip” o teritorijalnoj celovitosti, tretiraju se kao principi koji se odnose na međudržavne odnose i na obaveze koje one preuzimaju u poštovanju postojećih granica među njima, na poštovanje međusobne teritorijalne celovitosti, državnog suvereniteta i njegovih sastavnih delova kao što su jednakost, nemešanje u unutrašnje stvari itd.

U međuvremenu, princip samoopredeljenja, po njihovom mišljenju, ne odnosi se na nepovredivost granica, već na procese koji se odvijaju unutar jedne zemlje, gde država predstavlja samo jednu od strana.

Samim tim, stiže se do zaključka da princip samoopredeljenja ne ugrožava načelo koje se odnosi na teritorijalnu celovitost, a ono je shvaćeno kao odnos među državama i obavezama koje one preuzimaju na sebe u okviru međunarodnog prava.

Međutim, Kosovo nije teoretsko pitanje, već je pitanje prakse i realne politike koja zahteva momentalno rešenje. Realne činjenice idu u prilog ovog momentalnog, brzog rešenja. Samo se po sebi razume da činjenice nisu nepoznate srpskim i ruskim legalistima, već se one ignorišu kako bi bile razodenute od oštrog političkog glešipta, u nastojanju da njegovo rešenje odlože do “grčkih kalendi” ili čak, ukoliko bi bilo moguće, da se ovo pitanje izbaci iz međunarodne agende.

Politička priroda pitanja Kosova definisana je poznatom činjenicom da se u njenim temeljima nalazi vekovni sukob između albanske većine koja u njemu živi i srpske države koja traži da nasilno zadrži njegovu teritoriju unutar Srbije, negirajući Albancima najelementarnija nacionalna i ljudska prava. Njihova neprekidna međusobna sukobljavanja često su narušavala ne samo regionalnu stabilnost, već i šire - evropsku.

S obzirom da je po svojoj suštini politička, kosovska kriza - kako je sada opšte prihvaćeno - zahteva i političko rešenje.

To je jasno definisano u Rezoluciji 1244 SB OUN, na koju se neprekidno pozivaju Beograd i Moskva. U njoj se ističe da rešenje statusa treba da se ostvari kroz politički proces.

Proces koji je usmeravao Ahtisari nije bio ništa drugo do poduhvat u prilagodavanju duhu i slovu ove rezolucije. Dodatni razgovori koji su tek okončani potvrdili su da političko rešenje, koje je sada već dato u Ahtisarijevom planu, a zvanično su ga prihvatili i Priština i većina međunarodne zajednice, nema alternativu.

Njegov projekt uzima u obzir aktuelnu ali i istorijsku osetljivost i daje veće garancije manjinskoj zajednici, istovremeno poštujući i volju većine za nezavisnošću. Ovaj projekt uspostavlja temelje saradnje i dobrosusedstva između Kosova i Srbije, kao i drugih zemalja u regionu.

Razume se, bilo bi poželjno da je celokupna međunarodna zajednica bila jednoglasna u pružanju podrške Ahtisarijevom planu, ali u uslovima kada postoje države, zajednice država, odnosno regionalne organizacije, koje ne ujedinjuju uvek iste vrednosti, da ne kažemo da ih često različito razumevanje vrednosti postavlja u suprotne političke pozicije, ne bi bilo realistično da se zahteva jedinstvo povodom tako složenog pitanja kakvo je Kosovo.

Multilateralizam i panlateralizam nisu ista stvar. Multilateralizam ne treba da se pretvori u cilj sam po sebi, kada je reč o takvim zaoštrenim pitanjima kakvo je Kosovo, kada politički interesi međunarodnih aktera nisu konvergentni, jer postoji opasnost da demokratske vrednosti, sloboda i humanizam postanu žrtve ili budu taoci određenih subjekata današnjeg međunarodnog sistema, koji ne dele ove vrednosti.

Ruska pretnja vetom u SB OUN u slučaju da se Beograd ne složi sa sporazumom o statusu Kosova, odnosno u slučaju da se ne dozvoli uspostavljanje misija EU i OEBS-a na Kosovu, predstavljaju zvono za uzbunu koje ne može a da se ne čuje.

Političko rešenje kao rezultantu jednog relativno dugog političkog procesa, nažalost, i dalje blokiraju Beograd i Moskva. Stavlja se veto na 17-ogodišnja zalaganja međunarodne zajednice za smirivanje nemirnog regiona Balkana. U suštini, time se blokira plan evropeizacije ovog regiona.

Po svemu sudeći, ruska realpolitika razrađuje i druge planove. Balkanizacija Evrope, po svemu sudeći, daje joj dodatne dividende.

Došlo je vreme da Evropa shvati da ne može da se očekuje da krizu Kosova reše oni koji su je i stvorili. Ne može da se očekuje rešenje od Moskve koja se, nažalost, u slučaju Kosova, “kocka bez novca”. Takve igre su svuda veoma štetne. Na Balkanu još i više. Neko treba da plati troškove.

Poslednji je trenutak, ako ne zarad mnogo napaćenog naroda Kosova, ono makar zarad aktuelnih interesa evropske bezbednosti i budućnosti, da Evropa, kao veliki igrač na globalnoj sceni, ujedini svoj stav i preuzme odgovornost za sprovođenje političkog rešenja koje nudi Ahtisarijev plan, kao proizvod sada već zatvorenog političkog procesa.

Faktorizovanje Albanaca kao sastavnog dela demokratizacije i evropeizacije Balkana

Početkom 20. veka, interesi Albanaca, jednog od autohtonih i glavnih naroda na Balkanu, žrtvovani su, kako je tada argumentovano, zarad evropskog mira. Istorija je u više navrata tokom čitavog prošlog veka dokazala neodrživost ovog argumenta. Mir i stabilnost na Balkanu, a samim tim i u Evropi, ne mogu da se obezbede omalovažavanjem interesa Albanaca ili bilo kog drugog naroda.

Završetak “hladnog rata”, a zajedno sa tim i gotovo pola veka totalitarizma, kao i za sve druge narode Balkana, oživeo je i nade Albanaca u mogućnost boljeg, dostojanstvenijeg života u slobodi i jednakosti u velikoj evropskoj porodici kojoj pripadaju.

Intervencija NATO-a za oslobođenje Kosova od okupatorskih vojnih i policijskih srpskih snaga 1999. godine a zatim i njegovo stavljanje, na osnovu Rezolucije 1244 SB OUN, pod međunarodni protektorat, potpisivanje Ohridskog a zatim i Konculjskog sporazuma 2001. godine, potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Albanija-EU 2006. godine bili su i ostali jasni i punosmisleni znaci spremnosti Evrope da približi Albance sebi i da ih, kao ravnopravne, prihvati u svoje okrilje.

Sa svoje strane, i sami Albanci - svesni tokova i savremenih težnji, našli su se između vekovne težnje za nacionalno ujedinjenje i težnje prema evroatlantskim integracijama - u aktuelnoj fazi svog istorijskog razvoja napravili su svoj izbor u prilog druge težnje.

To je njihov najveći kompromis zarad nezavisnosti Kosova, mira i stabilnosti regiona i šire, uvereni da su vrata njihovog starog kontinenta, napokon, otvorena i za njih.

Kompromis

Polazeći od istih motiva, Albanci su prihvatili još jedan veliki kompromis - nadziranu nezavisnost Kosova, koju je predložio specijalni izaslanik generalnog sekretara OUN-a, predsednik Marti Ahtisari.

Albanci sa Kosova su otišli i dalje, oni su prihvatili i treći veliki kompromis - privilegovani status srpske zajednice unutar nadzirane nezavisnosti.

Treba istaći da ni u jednom od entiteta bivše jugoslovenske federacije nisu napravljena takva ograničenja za nezavisnost, kako se dogodilo u slučaju Kosova.

Činjenica da su Albanci prihvatili ove bolne kompromise i što je postignut svealbanski konsenzus u prilog nezavisnosti Kosova ima svoje razloge. Prvo, oni su povezani sa sigurnošću i stabilnošću svih Albanaca na Balkanu, kao nacije i kao naroda.

Konflikt Kosova je star i ima duboke korene. Periodična sukobljavanja između srpske države i Albanaca sa Kosova neizbežno su u to grotlo uvlačili i njihove sunarodnike sa drugih prostora, a da ne govorimo o posledicama takvih krvavih sukobljavanja koja su ih i direktno pogađala.

Tokom istorije, neprekidne talase kosovskih izbeglica prihvatali su njihova braća i sestre po krvi na drugim albanskim prostorima. Kriza iz 1999. godine i biblijski egzodus Kosovaca stavio je u još jedno iskušenje sve njihove sunarodnike u Albaniji, Makedoniji i u Crnoj Gori. Dovedeni su u pitanje sigurnost i stabilnost Albanaca kao nacije. Njihovo međusobno prihvatanje i humanizam pobedili su srpsko varvarstvo, ali samo oni znaju sa kakvim žrtvama su se suočavali.

Pre svega, sukob nije mogao da ostane bez negativnih efekata na razvojni ekonomski i društveni ritam Albanije i drugih zemalja regiona naseljenim Albancima. U tom smislu, nezavisnost Kosova ojačava sigurnost i bezbednost svih Albanaca na Balkanu, pretvarajući se u životni interes i za njih i za države u kojima žive.

Drugo, svealbanski kompromis u prilog nezavisnosti Kosova povezan je i sa razlozima humanitarnog, ekonomskog i društvenog karaktera, ili pak sa jednostavno pragmatičnom prirodom.

U vreme kada je postojala bivša Jugoslavija, iako podeljeni u četiri federalne jedinice, Albanci su komunicirali i održavali su međusobne tesne veze kao pripadnici velike porodice. Najveći deo inteligencije sa tamošnjih albanskih prostora obrazovan je na Univerzitetu u Prištini, a da ne govorimo o drugim snažnim ekonomskim, kulturnim, obrazovinm, humanitarnim i drugijm vezama. Sada to više nije tajna da je u redovima OVK bilo i Albanaca iz drugih jugoslovenskih republika, a deo njih nije oklevao ni da položi svoj zivot za oslobođenje svojih sunarodnika.

U tom smislu, nezavisnost Kosova je pitanje svih Albanaca iz bivše Jugoslavije. Jer, očuvanje sveobuhvatnih veza sa njima vide kroz realizaciju nezavisnog Kosova, ali nikako kao njegov povratak pod vlast Srbije, u državu koja je, istorijski, za njih bila i zauvek ostala tuđa. Albanci ne traže ni promenu granica ni Veliko Kosovo, već samo ono što je prethodno priznato i što je obuhvaćeno granicama definisanim Ustavom iz 1974. godine.

Poznata je činjenica da su Albanci, koji žive na svojim prostorima u bivšoj Jugoslaviji, svojevoljno postali deo demokratskih i integrativnih procesa država u kojima žive, razume se, ne zapostavljajući ni poštovanje njihovih nacionalnih i ljudskih prava, što su oduvek trazili, a i dalje traže na institucionalnom putu.

Saradnja

I u slučaju Albanaca iz Republike Albanije vredi ista logika. Oslobođenje Kosova od Srbije stvorilo je mogućnost za ponovno uspostavljanje prirodnih veza između Albanaca sa obe strane granice, veze koje su više od jednog veka nasilno bile prekinute. Ponovno uspostavljanje veza između Tropoje, Krume i Kuksa sa jedne strane i Peći, ?akovice i Prizrena sa druge strane, kako to dokazuje iskustvo tokom 7-8 poslednjih godina, donosi samo dobrobiti. To predstavlja samo jedan pravac saradnje Albanija-Kosovo i to međugranične.

Uopšte uzev, odnosi između Albanije i Kosova, kao dve susedne zemlje, ocenjuju se kao veoma pozitivni, iako, nažalost, još uvek ne na željenim nivoima.

Tirana se neprekidno izjašnjavala da priznaje i poštuje postojeće granice, uključujući i granice Kosova i da se u odnosima sa Prištinom rukovodi isključivo principima dobrosusedstva. Na osnovu istih principa ona se rukovodi i u odnosima sa Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom.

Kao što je poznato, u svim ovim balkanskim državama žive značajne albanske zajednice, ne u formi enklava, već kao prirodni etnički i geografski kontinuitet. To nije sprečilo Albaniju da bude među prvim zemljama koje su priznale Makedoniju i Crnu Goru kao nezavisne države, kao što je sigurno da ona neće oklevati da bude u prvim redovima među državama koje će priznati nezavisno Kosovo.

Priznanje novih država uz značajno prisustvo albanskog stanovništva, spremnost na priznanje nove države Kosovo, gde su Albanci većinski narod, zvanične garancije koje daje Tirana za poštovanje postojećih granica, deklaracije Prištine i političkih faktora drugih albanskih prostora na Balkanu u pridržavanju ovog principa, mogu da se protumače na najrazličitije načine, ali nikako kao zalaganja za stvaranje Velike Albanije ili Velikog Kosova kako to tvrdi srpsko-ruska propaganda dok bi suprotno moglo da bude istina, nepriznanje novih država i nedostatak spremnosti za davanje garancija za poštovanje postojećih granica.

Istorija, kao nepristrasni sudija, dokazuje da su upravo Srbija i Rusija te koje prete stvaranjem Velike Albanije, odnosno Velikog Kosova, rukovodeći se velikodržavnim ideologijama. Njihova istorija predstavlja istoriju ratova sa susednim narodima, istoriju širenja teritorija, “prikupljanja zemalja”otimanjem od drugih, okupacijama i nasilnim aneksijama. Sopstvene velikodržavne ideologije Moskva i Beograd su ostvarile kroz svoje države i snažnu ratnu mašineriju.

Istorija Albanaca je potpuno drukčija. Ona je više istorija smanjivanja teritorija. Svoju državu nisu nikada koristili da bi vršili agresije protiv suseda. Dogodilo se, na žalost, da svoju državu upotrebe protiv sebe, ali ni u jednom slučaju ne i protiv drugih.

Treće, svealbanski kompromis u prilog nezavisnosti Kosova tumači se i razlozima geostrateškog karaktera. Poznata je i opšte prihvaćena činjenica da su zvanična Tirana i ostali albanski centri na Balkanu usvojili zapadne planove i projekte. Jer, njihova zajednička strategija je jedna - integrisanje u evropske i evroatlantske strukture. Sve drugo stavljeno je u funkciju ovog velikog cilja, pretvarajući se u sve nacionalni cilj.

Sreća je da se u ovoj istorijskoj etapi razvoja Albanaca njihovo putovanje podudara i sa evropskom civilizacijom i sa atlantskim saveznistvima. To predstavlja neke od osnovnih razloga za često bolne ustupke i kompromise Albanaca. Drugih njihovih ustupaka nema niti može da ih bude. Izuzev svog doma i svojih prostora, oni nemaju gde drugde da idu.

Danas je red na drugima da prave ustupke, red je na one koji su vekovima ugrožavali Albance, a ponovo su i danas ohrabreni da se protive nezavisnosti Kosova, smatrajući njeno proglašenje gaženjem “crvenih linija”. Šef ruske diplomatije, Sergej Lavrov, treba da zna da njegove virtuelne crvene linije na Kosovu nisu imaginarne, već su realne i iscrtane su krvlju.

Između srpske države i Albanaca sa Kosova, nažalost, ne samo i sa tog prostora, postoje ne samo linije, već reke krvi.

I dan-danas u ove reke se sliva krv iz još uvek nezaceljenih rana, iz albanskih masovnih grobnica koje su pronađene ili još uvek nisu pronađene.

Te reke ne mogu da se sakriju. One su tu, realne su, kao i druge reke na Kosovu. Albanci ne mogu da gaze reke u kojima teče njihova krv, ali su spremni da grade mostove preko njih, da se povezu sa svojim susedom, Srbijom. Ugovor o prijateljstvu i saradnji koji su oni izneli tokom dodatnih razgovora predstavlja takav jedan most.

Trenutak je da se Beograd, napokon, osvesti i prihvati kompromis i pruženu ruku Albanaca u znak pomirenja, tražeći pritom oproštaj za zločine i užase koji su počinili nad njima. Oni ne treba da nastave kao i do sada, da istorijsku i današnju realnost učine nepoznatom kao i srpsko-albanske odnose, realnost koja inače isključuje svaku vrstu njihovog zajedničkog života pod jednim krovom.

Solističke ili, pak, pretnje u srpsko-ruskom duetu protiv Albanaca danas niko ne sluša. Želeli to ili ne u Beogradu ili u Moskvi, ali pakao u kojem su živeli Albanci sada pripada istoriji.

Oslobođeni pakla, Albanci su se aktivno uključili u procese demokratizacije, evropeizacije i integracije Balkana, ali i u prirodan proces međusobne saradnje i integracija. Ovaj poslednji proces je potpuno normalan i odvija se na obostranu korist, korišćenjem svih mogućnosti i prednosti koje pruža pripadnost istoj naciji. On nije ni zatvoren, ni isključiv niti se razvija samo u jednom pravcu. To je transparentan proces koji ne isključuje faktore koji žele iskrenu saradnju sa Albancima na osnovu principa jednakosti i uzajamnog interesa. Kao takav, on ne samo da ne ometa, već čak i ubrzava procese demokratizacije i evropeizacije u regionu. Jer, saradnja i međualbanska integracija zasnivaju se na evropskom modelu, a Brisel im je cilj.

Sistem zapadnih vrednosti sa svim svojim činiocima, kao što su slobodno kretanje ljudi, razmena dobara i roba, postali su deo svakodnevice unutar albanskog razvoja koji u perspektivi teže da se prodube i konsoliduju.

Te težnje ne mogu, a da ne dovedu do daljeg faktorizovanja Albanaca u regionu. To je očekivana i potpuno normalna pojava. Ukoliko se njihovo faktorizovanje sagledava kao defaktorizovanje nekog drugog, to nije krivica Albanaca, već onih koji nepovratne integrativne savremene procese posmatraju kao igranje igre koja rezultira nulom, što je karakteristika mentaliteta “hladnog rata”.

Poznato je da sloboda faktorizuje čoveka kao pojedinca a takođe i narod, odnosno naciju, kao zajednicu pojedinaca koje povezuje isti cilj. U tom kontekstu, može bez ikakvog straha da se tvrdi da su se oslobođeni Albanci zaista faktorizovali. Ali njihova sloboda ne nanosi nikom štetu, ona nije usmerena protiv interesa drugih i od nje se ne gubi.

Za razliku od nekih njihovih suseda, Albanci znaju vrednost slobode i znaju kako da njome upravljaju. Veruje se da bi i Srbija, napokon, trebalo da je već naučila potrebne lekcije.

Nije sloboda, već su tlačenje i sistematski državni terorizam - kako je dokazala i ne tako daleka istorija - sublimisali otpor Albanaca i doveli u opasnost sigurnost i stabilnost ne samo u regionu.

Nezavisnost Kosova je garancija koja se daje svim Albancima na Balkanu, da ono nikad više neće biti izloženo nasilju i srpskom državnom teroru, da njegovi građani nikada više neće biti građani drugog reda, omalovažavani i loše tretirani, da nikada neće biti izolovani od svojih sunarodnika i od mogućnosti napredovanja i razvoja.

Nezavisnost okončava fluidnost Albanaca kao što im daje mesto i značaj da, uporedo sa drugim slobodnim narodima, s pravom pripadaju Balkanu.

To dobro treba da shvate pre svega sami Albanci, ali i drugi u regionu i izvan njega. Što pre to bolje.

Priznanje nezavisnosti Kosova kao priznanje i prihvatanje istine

Danas je čitav svet zadržao dah, u očekivanju kako će se ponašati Albanci i šta će se dogoditi na Kosovu posle završetka dodatnih razgovora pod vođstvom “trojke” SAD-EU-Rusija koji su još jednom ukazali na međugalaktičku provaliju koja postoji između Prištine i Beograda u vezi sa pitanjem statusa Kosova. Predviđanja analitičara, pogotovo onih iz hladnog Beograda i iz zaleđene Moskve, ali i iz drugih pravaca, u većini su bili zloslutni - slede rat, haos ili apokalipsa?

Danas je osvanuo prijatan dan, ne kao običan decembarski dan, hladan i okovan ledom, već upravo blag, uz slabu kišu i pomalo magle u osvit, a kasnije je počelo da se razvedrava. Ništa se nije novo dogodilo, a nije bilo ni razloga da se bilo šta dogodi, jer ono od čega su toliko strahovali i u Moskvi i u Beogradu stiglo je na vreme i smestilo se na Kosovu. Ona je tu - stvarna, istinita, realna. Druga je stvar što oni to ne žele da vide, da priznaju i da prihvate.

U tom smislu, pitanje nije u formalnom aktu proglašavanja ili neproglašavanja nezavisnosti. To su Albanci više nego jasno stavili do znanja i to ne samo jednom i ne samo danas. Kosovo je prekinulo sve veze sa srpskom državom. Prekid nije samo delimičan, već potpun, nije privremen, već konačan.

Odluka je doneta - Kosovo je nezavisna država, Albanci i srpska država neće više živeti zajedno ni u kakvom modelu - ni u ostrvskom, ni u kontinentalnom niti u bilo kakvom drugom. Odnosi Kosova sa Srbijom biće odnosi između dve nezavisne države.

Još jedna manija u nizu koju pokazuju političari iz Beograda izražena je aktuelno u formi “putinomanije” koja ih je zahvatila, koja im je zamaglila vid i oduzela pamet i zato nisu u stanju da vide i priznaju istinu, sada potpuno kristalno jasnu – nezavisnost Kosova.

Značajno je što će ovu realnu istinu priznati i prihvatiti ostali međunarodni subjekti, jer je sa Beogradom sve već jasno. Doslo je vreme da međunarodna zajednica preuzme svoju odgovornost i da i de jure prizna ono što de facto postoji.

Pre svega, ona treba da prizna volju većine građana Kosova, izraženu jedinstveno i ponovljenu direktno preko referenduma ili indirektno preko svojih predstavnika u Parlamentu, da žive samostalno, slobodno, nezavisno.

Priznanjem i poštovanjem volje naroda Kosova, dakle nezavisnosti, međunarodna zajednica ne čini ništa drugo, već samo potvrđuje priznanje i poštovanje jednog od osnovnih principa koje je sama definisala tokom rešavanja konačnog statusa Kosova.

Sa priznanjem nezavisnosti Kosova, priznaje se i prihvata činjenica da je 1999. godine, upravo međunarodna zajednica izvukla Kosovo iz kandži Srbije, ne da bi je ponovo bacila u te iste kandže, jer tako žele Beograd i Moskva, već da bi ga konačno oslobodili od Srbije.

Takođe, priznanjem nezavisnosti Kosova okončava se opasnost od pretnje međunarodnom miru i bezbednosti, opasnost koja je inače bila realna, a ne imaginarna i što je, u slučaju sukoba na Kosovu u proleće 1999. godine, zacrtano i u Rezoluciji 1239 SB OUN od 14. maja 1999. godine, kao i u Deklaraciji generalnog sekretara OUN Kofi Anana, od 9. aprila 1999. godine. Balkanu je potreban stabilan i održiv demokratski mir.

To obezbeđuje nezavisnost Kosova.

Priznanje novih država, posmatrano iz ugla međunarodnog prava, predstavlja pravo, ali i obavezu. Razume se, pravo je svakog subjekta da analizira realne parametre nove tvorevine i da odluči o formi ili o stepenu priznanja, u skladu sa svojim interesima i politikom.

Opšte je mišljenje da je sada pravi trenutak za priznanje, s obzirom da je na Kosovu ostvareno sve što je moglo da se ostvari u okviru Rezolucije 1244 SB OUN. Kosovo ispunjava sve kriterijume za priznanje nezavisnosti uz sve prerogative države, koji se prostiru na celokupnoj njegovoj teritoriji, kao i pravo na međunarodni politički i pravni subjektivitet.

Međunarodno pravo ne sadrži norme koje ograničavaju suvereno pravo bilo koje države da prizna drugu državu, koja proističe kao rezultat raspada prethodne federativne formacije, gde je ona prethodno bila njen deo, kakav je slučaj sa Kosovom, ali ni onih koje nastaju kao rezultat otcepljenja, na osnovu principa samoopredeljenja, bez prethodne saglasnosti države kojoj je pripadala.

Ukratko, nema ograničavajućih normi za priznanje država koje svoju nezavisnost jednoglasno proglašavaju. Ni u jednom dokumentu međunarodnog prava ne figurira neka takva klauzula. Jer, svaka država, u početku je samoproglašena formacija, pa čak i kada nastane kao rezultat “spolja nametnutih odluka” kakav je slučaj formiranja države Izrael 1947. godine. Ili , da ne idemo daleko u istoriju, takav je slučaj formiranja novih država na ruševinama bivše Jugoslavije, a taj proces je ostvaren bez saglasnosti tadašnjeg režima u Beogradu. Ukoliko Beograd i još neki njegov usamljeni saveznik nisu naučili potrebne lekcije iz realnosti, to nije ni krivica Kosova niti je, pak, krivica međunarodne zajednice.

Sa druge strane, priznanje Kosova ne predstavlja pravni presedan, pošto se zna da presedan sam po sebi nije izvor stvaranja međunarodnih normi, dakle ne stvara ipso iure univerzalne pravne norme. Tako, kao što je poznato, nezavisnost Kosova nije proizvod modela niti samo Kosovo može da služi kao model za druge. Stvaranje novih država nije stvar modela, već rezultat delovanja i sadejstva mnogih faktora i unutrašnjih i spoljašnjih sila, ali uglavnom unutrašnjih.

Aktuelno, ne postavlja se pitanje da se prizna ili da se ne prizna nezavisnost Kosova, već da se ovaj proces ostvari što je moguće pre jer, kao što je poznato, povremena, često i neopravdana i krajnje neproduktivna odugovlačenja u prethodnim fazama definisanja statusa, dovela su do toga da se danas vremenski deluje “zaduživanjem” u “vremenskom fondu” koji je programiran i isplaniran za agende i druge velike prioritete koji ne mogu da čekaju, kao što su konsolidovanje nove države, oživljavanje ekonomije, smanjenje nezaposlenosti, produbljivanje demokratskih reformi, inteziviranje integrativnih evroatlantskih procesa, konkretizovanje dobrosusedskih odnosa na bilateralnom i multilateralnom planu itd.

Brzo priznanje nezavisnosti Kosova ne bi bilo ništa drugo do samo pravovremeno vraćanje duga. Njegovo vraćanje doprinelo bi, pre svega, očuvanju regionalne bezbednosti i stabilnosti i na taj način bile bi garantovane dividende mira na Kosovu, na Balkanu i šire u koje je toliko mnogo i toliko dugo investirala sama međunarodna zajednica.

Ukoliko se od prijateljskih zemalja i naroda očekuje podrška za priznanje i pomoć za izgradnju nove države, glavni teret za dobro funkcionisanje i konsolidovanje nezavisne države pada na pleća naroda Kosova, uglavnom na leđa Albanaca koji čine većinu.

Godina 2008. ne obećava da će biti ni laka ni mirna. Probleme ne stvara nezavisnost sama po sebi, već ih stvaraju njeni protivnici. Njihovi neprekidni napadi protiv težnje za sticanje države prepustiće mesto napadima protiv države kao realnosti. Oni koji su osmislili pretnju za razapinjanje nezavisnosti, ne odustaju lako od realizacije svojih ciljeva, što znači da neće ostaviti ni kamen na kamenu, već će tek nastalu državu, zbog nemogućnosti da je eliminišu, makar da smeste na listu propalih država.

Nema mnogo vremena za slavlje. Albanci treba da se pripreme za nove žrtve. To je cena istinske slobode za jedan narod kojem, bez svoje države, preti opasnost da ostane talac iluzija slobode ili pseudo-slobode.

Od političkog faktora, ali i od svih Albanaca Kosova, traži se da u ovim trenucima budu ujedinjeni. Izgradnja i očuvanje države najozbiljnije je i najteže pitanje za jedan narod koji, na kraju krajeva, pokazuje i stepen svoje političke zrelosti. S obzirom da je pitanje tako ozbiljno, ono predstavlja prioritet nad prioritetima. Svaki partijski interes ili druga politička grupacija, treba da se podrede tom cilju.

Sada, posle okončanja opštih izbora, formiranje široke i sveobuhvatne vlade bio bi jasan znak odgovornosti kosovske političke klase, bio bi znak da je shvatila nužnost da u ovim teškim vremenima ostane ujedinjena i da govori jedinstvenim glasom.

Vlada proistekla iz ovih izbora biće naslednik UNMIK-a. Postoji uverenje da ona, u saradnji sa međunarodnim faktorima, uradi sve što je moguće da bi obezbedila miran prenos vlasti, ne dozvoljavajući pritom nikakav vakuum vlasti u pravcu bezbednosti i stabilnosti u zemlji. Ona će znati da odredi institucionalne odgovornosti u pogledu primene Ahtisarijevog plana, za izgradnju pravne države, za primenu standarda i produbljivanje reformi koje će ubrzati put integracije Kosova u evroatlantske strukture.

Realizacije ovih velikih ciljeva treba da se odvija paralelno sa rukovođenjem procesom priznanja nove države Kosovo što, nezavisno od naše želje, može i da ne bude momentalni akt. Za međunarodno priznanje do stepena koji ce omogućiti ostvarenje sna Kosova za obezbeđivanje države, što s pravom pripada OUN, potrebno je vreme. Postoje određeni modaliteti koje treba poštovati.

Punih 100 godina teško oklevetano i prikovano pod vlašću Srbije, “otkivanje” Kosova od Srbije kao i priznanje te činjenice od drugih nije tako lak proces. Odmerenost i mudrost trebalo bi da budu poželjni saputnici u ovoj veoma teškoj etapi koja je još preostala da se pređe.

Nezavisno od pretnji i surovih namera zagovornika zamrzavanja, Kosovo će znati da pronađe pravi “antifriz” kako bi prevladalo teške izazove koji ga očekuju i kako bi dokazalo da, onako kako je zaslužilo stečenu slobodu, takođe zaslužuje i nezavisnost.

S obzirom da će mu biti zatvoreni severni i severoistočni putevi i dveri, njemu će biti otvoreni drugi putevi i druga vrata, pre svega zapadna. Zato, veliki značaj ima saradnja i lojalno partnerstvo sa pravim prijateljima i partnerima.

Otvoreni su mu i putevi prema njegovim susedima, Makedoniji i Crnoj Gori. Kosovo, takođe, zna da su mu otvoreni svi putevi, sve dveri i prolazi sa Albanijom, njegovim sigurnim susedom i za dobra i za zla vremena.

Sa nezavisnošću Kosova, saradnja među njima, kao dvema susednim zemljama, dosegnuće nove nivoe. Infrastruktura koja bi trebalo da proprati te nivoe poboljšava se i obogaćuje. Dužina auto-puta od Drača do Prištine neprekidno narasta, skraćujući razdaljine. Priština se približava Tirani, kontinentalni deo se približava primorju. To znači novu mogućnost za nezavisnu državu Kosovo da diše na nov način, slobodno, da živi, da se razvija i da cveta kao dostojni član velike porodice slobodnih naroda.

Naš stari kontinent nema razloga da se ne raduje toj činjenici. On se obnavlja i podmlađuje.

Evropa će sada biti bogatija za još jednu novu tvorevinu koja joj je nedostajala i koju je odavno čekala - nezavisnu državu Kosovo.

*Autor je direktor Albanskog instituta za političke studije u Tirani.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM