Predrag Ilić

O nekim reagovanjima na knjigu «Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua»

Poštovani učesnici rasprave,

Dozvolite mi najpre da se zahvalim organizatorima ovog skupa - Udruženju za političke nauke Srbije i Istraživačko - izdavačkom centru «Nova srpska politička misao» kao i Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije - što su ocenili da moja knjiga i tema kojom se ona bavi zaslužuju da budu povod za ovu, sada slobodno mogu da kažem, interesantnu, a voleo bih da mogu da kažem i naučnu, raspravu. I, naravno, što su tu raspravu organizovali. Zahvaljujem se i vama učesnicima, što ste prihvatili poziv za učešće u raspravi (pogotovo što je jedan broj vas došao iz Podgorice i Čačka). Hvala i publici koju su ova tema i moja knjiga privukli na ovaj skup.

O svojoj knjizi ja neću namerno da govorim iz dva razloga: Prvo, zato što sam ubeđen da ona govori sama za sebe i da joj ništa ne moram dodavati naknadno. Drugo, zbog toga što mi je primerenije da o njoj govore drugi, pre svega istoričari i publicisti, kao i zainteresovani čitaoci. Želim samo da naglasim da sam u istraživanje ove teme ušao sa namerom da utvrdim pravu i što je moguće potpuniju istinu o njoj i da sam se, bez obzira na to što po struci nisam istoričar, i prilikom istraživanja i prilikom pisanja knjige, trudio da ispoštujem sva pravila istoriografske metodologije. Zbog toga sam polaskan saznanjem da jedan broj naših istaknutih istoričara (među kojima, pre svega, imam u vidu svoje recenzente) smatra da sam u tom delu u velikoj meri uspeo, tj. da sam „jasno osvetlio“ pitanje zatočeništva patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu, promenivši pri tom «u mnogome postojeću istoriografsku sliku tog «isečka» istorije Drugog svetskog rata“.

Poznajući stanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi danas, ja sam bio svestan da se ta promena, tj. kritika dosadašnjeg mita o navodno velikom stradanju dvojice srpskih crkvenih velikodostojnika u Dahauu (naglašavam, u Dahauu, a ne tokom celog Drugog svetskog rata) mnogima neće svideti u toj crkvi. Uprkos tome, nadao sam se da će biti i mnogo onih kojima je pre svega važna istina i koji će sa pažnjom i interesovanjem čitati moju knjigu. I pisati o njoj. Ne krijem da sam očekivao čak i određena priznanja, bar za ono što je evidentno novo u njoj.

Od svega toga ostvarila su se, na žalost, samo ona prva, negativna, očekivanja.

Od objavljivanja knjige do danas, iz redova sveštenika i vernika Srpske pravoslavne crkve došlo je nekoliko krajnje žestokih i agresivnih napada i na mene lično i na moj istraživački poduhvat i na njegove rezultate. Jedan poznati episkop, četiri ugledna sveštenika i jedan vernik na visokoj državnoj funkciji napali su me jezikom punim mržnje, uvreda i insinuacija, zaboravljajući na elementarna pravila kulture polemike, kao i pravila hrišćanske etike. Niko od njih se nije udostojio da uradi pravu kritiku moje knjige, dok je većina pomenutih čak nije ni pročitala (što se da lako utvrditi iz njihovih tekstova). Svima je, međutim, njena pojava zasmetala, kao nešto nepotrebno, suvišno i zlonamerno, ne samo prema Srpskoj crkvi, nego i prema celom srpskom narodu. Na račun moje malenkosti izrečen je čitav niz teških uvreda, neistina i insinuacija, sa očiglednim ciljem da budem diskvalifikovan i kao čovek i kao autor, odnosno naučnik. Mom se delu negira naučni karakter i svrstava se u najgoru propagandnu literaturu. O zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu se i dalje piše na stari, mitomanski i naučno neutemeljen, način, uz očigledno, svesno, ignorisanje svih važnijih rezultata mog istraživanja (što se može videti iz literature SPC objavljene posle moje knjige). Moj odgovor, odnosno reakciju na jedan od najžešćih napada na mene i moju knjigu, objavljen na stranicama „Pravoslavlja“ još septembra prošle godine, redakcije tog lista nije objavila, zbog čega sam bio prisiljen da se obratim sudu, radi zaštite svog zakonskog i moralnog prava.

Ako se izuzme jedna kratka korektna informacija o mojoj knjizi, objavljena na sajtu „Jasenovac - info“ i predlog da se na njemu objavi i moj odgovor uglednom episkopu, sva ostala reagovanja na moju knjigu iz redova SPC su evidentno negativna. Zbog toga bih hteo da zamolim učesnike ove rasprave iz redova SPC–a da mi pomognu oko tumačenja te činjenice. Nije mi, naime, sasvim jasno da li se iz nje može zaključiti da je takvo reagovanje većinski ili, čak, i zvanični stav SPC? Ako jeste, on, po meni, više govori o toj crkvi, nego o mojoj knjizi i njenim rezultatima.

Ono što sam čuo danas, u prvom krugu rasprave, svojevrsna je repriza dosadašnjih javnih reagovanja na moju knjigu, sa izvesnim izuzecima, pa mi to, donekle, olakšava ovaj osvrt. Verujući da se, samo po sebi, podrazumeva moje zadovoljstvo afirmativnim ocenama koje su danas izrečene o mojoj knjizi, ja ću ovo svoje ograničeno vreme iskoristiti pre svega za osvrt na ona izlaganja u kojima su se čule pretežno negativne kritike i, na žalost, ponovni vrlo grubi napadi na račun moje malenkosti.

Najpre bih hteo da kažem nešto povodom vrlo interesantnog izlaganja dr Slobodana Markovića. Pošto nas je on, na žalost, već napustio, ja neću detaljno komentarisati njegove stavove i teze, jer to ne bilo ni korektno, ni naročito plodotvorno za dalji tok ove rasprave. Iako sam mu zahvalan na onome što je izrekao o vrlinama moje knjige, ja moram da kažem da se ne slažem sa mnogim njegovim ocenama, posebno sa onom o navodno prevelikoj ideološkoj usmerenosti, odnosno tendencioznosti, mog rada, sa onom da je on samo pregled dosadašnjih stavova, a ne i razotkrivanje mita o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu, kao ni sa onom da sam svoje teze o trajanju tog zatočeništva i o tretmanu pomenutih velikodostojnika SPC u tom logoru preuzeo od Milana D. Jankovića i Mjuriel Hepel. (Ovo poslednje se, mislim, vrlo lako može proveriti upoređivanjem moje knjige sa knjigama pomenutih autora). Čudno mi zvuči njegovo upoređivanje zatvora u Vojlovici sa zatvorima iz 19. veka, kad se zna da sam ja pisao o nacističkim zatvorima i logorima iz vremena Drugog svetskog rata, ali neću da dužim o tome. Slično je i sa njegovom primedbom o mom navodno tendencioznom pominjanju prevelikog slobodnog vremena koje su zatvorenici u Vojlovici imali, kao i sa nekim drugiim, ali ću raspravu o njima ostaviti za neku drugu priliku.

Hoću nešto opširnije da se osvrnem samo na jedno pitanje koje nije pomenuo samo kolega Marković, već i još neko posle njega (ako se ne varam, gospodin Džomić), a koje se tiče mog pogleda na odnos episkopa Nikolaja i Dimitrija Ljotića. Ja nigde nisam napisao da je Nikolaj bio Ljotićev sledbenik, već da je bio vrlo blizak u idejnom i političkom pogledu sa njim. Iako o tome nisam posebno pisao, ja ne potcenjujem njihov razlaz oko 27. marta 1941. i oko gledanja na nemačku okupaciju, ali ga i ne precenjujem. Na kraju rata su oni bili ponovo na istim, pre svega, antikomunističkim pozicijama, što, koliko znam, niko ne spori. Ja sam u knjizi citirao i mišljenje patrijarha Gavrila o odnosu Nikolaja i Ljotića, iz jednog dokumenta, koji se nalazi u dosijeu patrijarha Gavrila, a koji se danas čuva u Istorijskom arhivu Beograda.

Kada su u pitanju prigovori i optužbe učesnika ove rasprave iz redova SPC, interesantno je da ih je najviše bilo povodom navodno nenaučnog karaktera moje knjige i metodologije kojom sam se ja koristio. Kao da su pomenuti autori vrhunski autoriteti iz oblasti nauke, sa istoriografijom kao užom specijalnošću, a ja totalni amater ili, u najbolju ruku, početnik u toj oblasti. Primedbe su išle od one da moja knjiga «ne polazi od naučnih postulata» (gosp. Aleksić), do one da ona «ni po čemu ne predstavlja naučni rad» i da su u njoj primenjene «metode tajne policije» (gosp. Džomić) (?!?). U vezi sa njima ja, najpre, moram da ponovim da sam se trudio da ispoštujem sva, poznata mi, pravila istoriografske metodologije. Uz to, podsećam ove svoje kritičare na ono što su o tome rekli moji u važeni recenzenti, kao i neki kritičari izvan SPC. Jedan od njih je, recimo, napisao da je moja knjiga «zasnovana na strogom poštovanju istorijskih izvora i dokumenata iz brojnih arhiva u zemlji i inostranstvu» i da predstavlja «obrazac temeljitosti u naučnoistraživačkom poslu».

Uz gornji prigovor, kritičari iz redova SPC mi prebacuju i navodnu naglašenu tendencioznost i neprijateljstvo prema Srpskoj crkvi, koje se, po njima, podrazumeva već zbog mog ateističkog opredeljenja i rada u nekadašnjoj Službi državne bezbednosti. Iako to danas nije nimalo popularno govoriti, ja se ne stidim ni svog ateizma ni svog rada u pomenutoj službi i tvrdim da to nije imalo bitnog uticaja na moj naučno-istraživački rad i na zaključke koje sam objavio. Za mene ateizam nikada nije bio isto što i antiteizam. Naprotiv. Uvek sam imao i iskazivao poštovanje za drugačije poglede na svet i drugačiji način rezonovanja. Najveći deo moje porodice i mojih prijatelja je religiozan, ali mi to nikada nije smetalo da ih volim i da se družim sa njima. I obrnuto. A što se tendencioznosti tiče, priznajem da me je prilikom pisanja ove knjige vodila tendencija da otkrijem i objavim istinu o temi kojom sam se bavio. Ako je ta tendencija za osudu, ja se od te osude neću braniti.

Treći zajednički zaključak svih mojih kritičara iz redova SPC jeste da je moja knjiga posebno neprijateljski usmerena prema ličnosti i delu episkopa Nikolaja Velimirovića. Do njega su oni došli uprkos neospornoj činjenici da sam u njoj pisao o sudbinama 14 sveštenika i službenika SPC u Dahauu i da episkopu Nikolaju nisam posvetio ništa više pažnje i prostora od patrijarha Gavrila. O svima sam, inače, pisao sa maksimalnim uvažavanjem njihovog dela i zatočeničke sudbine. U kratkoj biografskoj belešci o episkopu Nikolaju (do 1944.) naveo sam sve njegove važnije doprinose istoriji SPC i srpske nacije. To što sam ocenio da je u političkom pogledu bio konzervativan i da je ispoljavao naglašeni antikomunizam, antisemitizam, antikatolicizam i klerikalizam, ja ne samatram neprijateljstvom i nije mi uopšte smetalo da sa uvažavanjem istražujem i opišem njegovu zatočeničku sudbinu. Ako, pak, neko smatra uvredom i neprijateljskim činom to što sam utvrdio i napisao istinu da ni on ni patrijarh Gavrilo nisu bili mučeni u Dahauu, onda taj ima problema sa shvatanjem i prihvatanjem istine. A istina bi, prema izjavama mnogih uglednih crkvenih poslenika, trebalo da nas od mnogo čega oslobodi. Ako je priznajemo i poštujemo, naravno.

Budući da sam krajnje ozbiljno istraživao zatočeništvo sveštenika SPC u Dahauu i isto tako ozbiljno pisao o njemu, ja ne razumem i ne prihvatam opasku g. Obradovića da sam u ovoj knjizi iskazao nekakav talenat za pričanje viceva. Još manje mogu da prihvatim optužbu g. Džomića iz jednog njegovog (inače, četiri puta objavljivanog) teksta da se ovom svojom knjigom ja, u stvari, «sprdam sa Srpskom pravoslavnom crkvom“. Tako nešto mi, zaista, nije palo na pamet i uveren sam da niko, ko je iole objektivan, tako nešto ne može zaključiti iz moje knjige. Naprotiv.

Mnogo interesantnija je i, za ovu raspravu, važnija tvrdnja g. Džomića da moja knjiga nije originalni naučni rad, već obična krađa i prekrađa teza i zaključaka «hrvatske domovinske istoričarke» Ljubice Štefan. Po meni, to nije samo obična neistina, nego svesno izmišljena i zlonamerna, insinuacija. Sa očiglednim ciljem da, s jedne strane, ospori originalnost mog naučno-istraživačkog poduhvata i da me, sa druge, poistoveti sa najvećim neprijateljima srpskog naroda. Ako onaj njegov prvi cilj mogu nekako i da razumem, ja moram da priznam da ovaj drugi teško mogu da povežem sa njegovim svešteničkim pozivom i naučnim ambicijama. Pogotovu zbog toga što on sa tom tvrdnjom nastupa kao sa nečim što je neosporno. Istina je, međutim, sasvim drugačija.

Sticajem određenih okolnosti, ja sam na knjigu te autorke «SPC i fašizam» naišao tek onda kada sam već bio završio tekst svoje knjige, odnosno u fazi njene pripreme za štampu. Posle prelistavanja njenog sadržaja, ustanovio sam da se u njoj o Dahauu govori na svega nekoliko stranicau i da, što je još važnije, u njoj nema ničeg novog u odnosu na ono što sam do tada znao i napisao. Zbog toga i nisam komentarisao njene teze i zaključke, već sam tu knjigu, radi informisanja čitalaca, samo naveo u bibliografiji. Mislim da će biti interesantno da napomenem da sam na tu knjigu prvi put naišao u biblioteci Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu, prilikom neuspelog pokušaja da stupim u kontakt sa profesorom crkvene istorije, dr Puzovićem.

Meni bi bilo mnogo logičnije da me je g. Džomić optužio da sam neke svoje teze i zaključke preuzeo, odnosno pokrao, od Branka Đorđevića, prvog autora, koji je pisao o zatočeništvu sveštenika SPC u Dahauu, četiri decenije pre Štefanove. Autora koji je, kao viši činovnik Srpske patrijaršije, bio i sam logoraš Dahaua i lično poznavao sve sveštenike SPC koji su u njemu bili zatočeni. Ja sam svoju rekonstrukciju njihovog zatočeništva počeo sa njegovim tekstom objavljenim u „Glasniku SPC“, još 1945. I pozivao se u više navrata baš na taj tekst. Uz to sam citirao i mnoge tekstove najpoznatijeg istoričara SPC, dr Đoke Slijepčevića, pisane bar dve-tri decenije pre objavljivanja knjige Lj. Štefan. Zašto me g. Džomić nije optužio da sam plagirao i njega i neke druge autore, koji su pisali na istu temu takođe pre Štefanove? Zašto se odlučio baš za Štefanovu, koju nisam ni citirao, a koja je pisala o tome tek posle 1990.? Zar već ta selektivnost ne govori dovoljno o ozbiljnosti i, naravno, istinitosti ove tvrdnje g. Džomića? Da i ne govorim o tome da je pomenuta autorka pisala skoro isključivo o tretmanu dvojice velikodostojnika SPC u Dahauu, tj. o temi kojom sam se ja bavio samo na poslednjim stranicama svoje knjige. Zar bih, inače, i da sam hteo, mogao da napišem knjigu od blizu 300 stranica, na bazi jednog šturog i ne naročito originalnog teksta od svega 5-6 stranica ? I zašto bih, da je to bilo moguće, godinama «gubio» vreme po brojnim bibliotekama i arhivima i u zemlji i u inostranstvu i skupljao novinsku i drugu dostupnu dokumentaciju?

Kad je već reč o dokumentaciji kojom sam se služio, ja moram da kažem da mi je, g. Džomić, u vezi sa njom, nesvesno učinio jedan veliki kompliment, u svom već pominjanom tekstu. Inpresioniran i z vorima i literaturom koju sam koristio u pisanju svoje knjige, on tvrdi da sam ja time «otkrio koliko je UDB-a decenijama prikupljala sve što je bilo ko, bilo kada i bilo gde...napisao, izgovorio i objavio o Svetom Nikolaju Žičkom». Budući da je u dosijeima patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, koje je vodila UDB-a od 1945. do njihove smrti, bilo svega nekoliko dokumenata o njihovom zatočeništvu u Dahauu, jasno je da sam svu dokumentaciju kojom je g. Džomić toliko impresioniran sakupio ja sam. I to baš «u srbijanskim i uopšte bivšim jugoslovenskim bibliotekama» i, naravno, arhivima. Što se sve da proveriti. Stim što ja nikada ne bih smeo da tvrdim da ona, ma koliko velika i obuhvatna bila sadrži «sve što je bilo ko, bilo kada i bilo gde napisao i objavio» o ovoj temi. U želji da me što teže optuži, g. Džomoć me je pohvalio više nego što objektivno zaslužujem. Slično je i sa njegovom optužbom da sam ja napao ne samo episkopa Nikolaja, već i celu SPC , tako što sam joj «stavio na dušu sve što je bilo ko, bilo kada i bilo gde napisao i objavio» protiv nje. Kako sam tako nešto kolosalno mogao da uradim u knjizi koja se bavi skoro isključivo zatočeničkom sudbinom sveštenika SPC u Dahauu verovatno zna samo g. Džomić. Umesto tih i takvih «pohvala» mislim da bi bilo bolje i poštenije da je g. Džomić obratio malo više pažnje na dokumente iz nacističke arhive koje sam pronašao i analizirao, kao i na brojne nove podatke i fotografije koje sam objavio o svim srpskim sveštenicima-zatočenicima Dahaua, pa, naravno i o patrijarhu Gavrilu i episkopu Nikolaju.

Da je tako postupio ne bi mu bilo čudno to što sam uz opis «Počasnog bunkera» u kome su bili smešteni velikodostojnici SPC doneo i fotografiju ćelija u tom bunkeru, na kojima se vidi i ona WC šolja, koja mu je toliko zasmetala. Tom fotografijom sam hteo da pomognem čitaocima knjige da uporede smeštaj tih zatočenika sa smeštajem mase ostalih, običnih, logoraša, u prenatrpanim i groznim drvenim barakama Dahaua. Patrijarh i episkop Nikolaj su u svojim ćelijama, u zgradi od cigala i sa grejanjem, imali ne samo zasebne krevete i umivaonike, nego i WC šolje, što je nihovu situaciju činilo znatno povoljnijom, odnosno humanijom od običnih logoraša. A to, uz ostalo, govori o njihovom počasnom tretmanu u Dahauu.

Na kraju ovog dela svog izlaganja, ne mogu a da se ne osvrnem i na insinuaciju g. Džomića da ja imam nekakve veze s navodnim nestankom dosijea episkopa Nikolaja iz arhiva Bezbednosno-informativne agencije. Ja i ne znam i ne verujem da je taj dosije nestao. Pouzdano znam da se nekadašnji UDB-in dosije patrijarha Gavrila nalazi u Istorijskom arhivu Beograda, a dosije episkopa Nikolaja u Arhivu Srbije. To svako zainteresovan može da proveri. I trebalo je da to učini i g. Džomić pre nego što je, sledeći episkopa Atanasija Jevtića, to izjavio i obmanuo javnost. Ja sam u toku prošle i ove godine koristio prvi pomenuti dosije, dok za drugi nisam dobio odobrenje, zbog toga što on, navodno, nije pripremljen za javno korišćenje. Nisam, inače, dobio odobrenje ni za korišćenje građe Arhiva Svetog arhijerejskog sinoda SPC i to bez ikakvog objašnjenja. O tome kako sam taj problem prevazišao pisao sam u svojoj knjizi, pa to sada neću ponavljati.

Pošto smo sada tek na polovini ove naše rasprave, ja ću ovde završiti svoje izlaganje, rezervišući sebi pravo da se oglasim i u drugom krugu. Hvala na pažnji.