Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima - prenosimo NIN

   

 

Edvard Herman

Milošević na sudu koji je izokrenuo pravo


Lafland citira jednog američkog pravnika koji je pomogao u izradi pravila o dokaznom postupku Haškog tribunala i koji sam priznaje da se težilo ka tome da se “na minimum svede mogućnost da optužnica bude odbačena zbog nedostatka dokaza”

Lafland citira jednog američkog pravnika koji je pomogao u izradi pravila o dokaznom postupku Haškog tribunala i koji sam priznaje da se težilo ka tome da se “na minimum svede mogućnost da optužnica bude odbačena zbog nedostatka dokaza”
Piše: Edvard Herman

Izvanredna nova knjiga Džona Laflanda važna je kritička studija o pitanjima koja se tiču ratova na Balkanu. Činjenica da je prećutana u američkim medijima, kako u mejnstrim glasilima, tako i u levičarskim časopisima, samo je dokaz koliko je snažno uvrežena legenda o novijoj istoriji Balkana. To je legenda po kojoj su Klinton, Bler i NATO vodili poštenu borbu, makar da su se u nju uključili kasno i nevoljno, kako bi zaustavili srpsko etničko čišćenje i genocid kojim je upravljao Milošević, da bi na kraju taj negativac bio propisno izveden pred legitimni sud kako bi mu se sudilo u interesu pravde.

Legenda o kojoj govorim brzo je institucionalizovana, uz pomoć žestoke propagandne kampanje koju su vodile hrvatska vlada i vlada bosanskih Muslimana (uz saradnju američkih firmi za odnose s javnošću), američka i vlade drugih članica NATO-a, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju koji je organizovao NATO i koji služi NATO-u, kao i zapadni mediji koji su brzo postali saborci u toj borbi, sami sebi namećući nepoznavanje stvarnog stanja. Ta neformalna zajednica usredsredila se na mnogobrojne priče i slike žrtava samo na jednoj strani, potpuno lišene svakog konteksta. Komentarišući iskaze mnogobrojnih svedoka žrtava, Lafland primećuje da su “optužnice Haškog suda napisane tako da se u njima uopšte ne pominje ili jedva da se pominje činjenica da su sva dela o kojima je reč počinjena u borbi: čovek često ima onaj nadrealni osećaj koji bi imao da čita opis prizora u kome jedno lice tuče drugo, a da je pri tom neko zaboravio da mu pomene da je reč o boks meču”. Međutim, taj niz svedoka delotvoran je u demonizaciji i pomogao je masovnoj pojavi onih koji su istinski uvereni da je svaki suprotan argument ili dokaz samo “apologija Slobodana Miloševića”.

Laflandova Travestija zasnovana je pre svega na “korumpiranosti međunarodnog pravosuđa” koja se videla u načinu na koji se Haški tribunal poneo na suđenju Miloševiću; međutim, knjiga obuhvata mnoga pitanja koja su od ključnog značaja i za ocenu ratova na Balkanu i uloge koje su u njima imali razni učesnici. Institucionalizovane laži ovde se demontiraju jedna za drugom. Kada je reč o samom “međunarodnom pravosuđu”, autor naglašava da je Haški tribunal politički sud sa eksplicitnim političkim ciljevima. Organizovale su ga u prvom redu Sjedinjene Američke Države i Britanija, zemlje koje sada slobodno napadaju druge, ali pri tom teže iznalaženju fikcije koja će njihovim agresijama dati pravno i kvazimoralno pokriće. Iz tih razloga pravila koja vladaju u postupku Haškog tribunala zapravo su naglavce okrenula principe nirnberškog suđenja. Nirnberški tribunal je sudio nacističkim vođima za to što su planirali i izvršili najteži međunarodni zločin – agresiju. Međutim, Statut Haškog tribunala čak i ne pominje zločine protiv mira (iako kafkijanski licemerno tvrdi da mu je cilj zaštita mira). Tako je, kako primećuje Lafland, “umesto da primeni postojeće međunarodno pravo, Haški tribunal suštinski izokrenuo to pravo”. Dominantne sile sada žele da budu u mogućnosti da bilo gde intervenišu, a nova načela koja se pri tom primenjuju zapravo su povratak na nacističko nepoštovanje međunarodnih granica. Lafland kaže da je “obaveza nemešanja u unutrašnje stvari država potvrđena kao deo nirnberških načela Povelje Ujedinjenih nacija bila pokušaj da se institucionalizuje antifašistička teorija međunarodnih odnosa. Upravo je to teorija koju su saveznici uništili kada su 1999. napali Jugoslaviju”. I upravo je ta antifašistička teorija ono što su Haški tribunal i humanitarni intervencionisti odbacili, otvarajući vrata još agresivnijem imperijalizmu.

Haški tribunal nije osnovan usvajanjem nekog zakona ili potpisivanjem nekog međunarodnog sporazuma (kao što je slučaj sa Međunarodnim sudom pravde) već odlukom nekoliko vlada koje su dominantne u Savetu bezbednosti. Lafland dokazuje da to nije bilo u nadležnosti Saveta bezbednosti, a da je Sud osnovan sa otvorenim ciljem gonjenja jedne strane u sukobu, one za koju je i pre suđenja pretpostavljeno da je kriva. Politički ciljevi su, navodno, bili da se uspostavi mir tako što će biti kažnjeni negativci i što će se na taj način poslužiti odvraćanju, ali je Sud isto tako trebalo da posluži žrtvama pružajući im, kako to Lafland kaže, “terapeutsko dejstvo osuđujućih presuda”. Lafland takođe primećuje da “nesrazmerno naglašavanje prava žrtava sugeriše da je 'pravda' isto što i osuđujuća presuda, a to je već opasno blizu opravdavanju osvete za koju pobornici krivičnog prava tvrde da je odlučno odbacuju”. “U isto vreme, teza da takva suđenja imaju politički obrazovnu funkciju sama po sebi podseća na ‘agitacione procese' koji su u ranoj sovjetskoj Rusiji organizovani radi vaspitavanja proletarijata”.

Lafland ukazuje i na to da nema nijednog višeg organa nadležnog da preispita odluke Haškog tribunala, kome bi se mogle uložiti žalbe. Sudije su često politički imenovane i nemaju sudijskog iskustva. Dosad su same, u više navrata, menjale pravila po kojima rade, ali nijedan viši organ nikada nije osporio nijednu od tih promena. Pravila postupka su “fleksibilna” da bi se dobili delotvorni rezultati; sudije s ponosom ističu da Haški tribunal “ignoriše pravne formalnosti” i zato mu nije potrebno da se “sputa restriktivnim pravilima koja su razrađena u starinskom sistemu porotnog suđenja”. Promene pravila se stalno odvijaju u pravcu umanjenja ionako nevelikih prava optuženih. Lafland citira jednog američkog pravnika koji je pomogao u izradi pravila o dokaznom postupku Haškog tribunala i koji sam priznaje da se težilo ka tome da se “na minimum svede mogućnost da optužnica bude odbačena zbog nedostatka dokaza”.

Lafland primećuje da je Haški tribunal zapravo “tužilačka organizacija” čija je “celokupna filozofija i struktura akuzatorna”. Upravo su zato sudije postepeno prihvatile čitav niz stvari koje su štetne po odbranu i po mogućnost pravičnog suđenja – uključujući svedočenje “po čuvenju”, zaštićene svedoke i zatvorene sednice (ove poslednje dve kategorije primenjene su za 40 posto svedoka na suđenju Miloševiću). Pravila Haškog tribunala čak dopuštaju da se uloži žalba na oslobađajuću presudu i da se čoveku koji je oslobođen ponovo sudi – “drugačije rečeno, Haški tribunal može da smesti u zatvor čoveka za koga je upravo sam utvrdio da je nevin”.

Razorna Laflandova analiza Miloševićeve optužnice i suđenja predstavlja studiju o zloupotrebi moći u politički motivisanom suđenju, nestručnosti i zloupotrebi prava. Prva optužnica, koja je podignuta usred NATO bombardovanja, 27. maja 1999. godine, sastavljena je u tesnoj saradnji Haškog tribunala i američkih i britanskih zvaničnika, tako da je njena neposredna politička uloga bila kristalno jasna – trebalo je otkloniti mogućnost postizanja pregovaračkog rešenja za rat i skrenuti pažnju sa natovskog bombardovanja civilne infrastrukture (što je po zakonu ratni zločin, kojim je samo dopunjen zločin protiv mira).

Prvobitna optužnica protiv Miloševića bavila se samo njegovom odgovornošću za navodne ratne zločine na Kosovu. Međutim, kako ukazuje Lafland, tvrdnje o masovnim ubistvima i genocidu na Kosovu nisu mogle biti održive s obzirom na raspoložive dokaze, a u NATO bombardovanju moglo je stradati isto onoliko kosovskih civila koliko i u akcijama Vojske Jugoslavije. To je iznova aktuelizovalo problem koji se ogledao u tome da će, bude li Miloševićeva optužnica ograničena samo na Kosovo, biti teško opravdati to što se njemu, a ne i liderima NATO-a, sudi za zločine na Kosovu. To je, uostalom, priznalo i samo Tužilaštvo Haškog tribunala. Zato je dve godine posle podizanja prve optužnice, ali već pošto se Milošević nalazio u Hagu, optužnica proširena tako da je obuhvatila i Bosnu i Hrvatsku. Prilično čudan potez, s obzirom na to da je Milošević bio izuzet 1995. godine kada su Mladić i Karadžić optuženi za zločine u Bosni. Problem je bio i u tome što Srbi u Bosni i Hrvatskoj nisu bili pod vlašću Srbije i Miloševića posle proglašene nezavisnosti Bosne i Hrvatske, a sam Milošević se neprestano borio sa njima u nastojanju da ih privoli da prihvate razne mirovne planove u periodu od 1992. do 1995. godine (što je dokumentovano u knjizi Dejvida Ovena “Balkanska odiseja”, još jednom važnom delu koje se zaobilazi).

Tako je Tužilaštvo nastojalo da argumentuje “genocid” time što je sa zakašnjenjem proglasilo Miloševića glavnim čovekom “zajedničkog zločinačkog poduhvata” koji je preduzeo kako bi se otarasio Hrvata i Muslimana u “Velikoj Srbiji”. U prvoj optužnici u kojoj su njegovi navodni zločini bili ograničeni na Kosovo nigde nije bilo pomenuto učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, niti težnja ka uspostavljanju “Velike Srbije”. Zato je Tužilaštvo moralo da krene ispočetka i prikuplja dokaze za zločine, zajednički zločinački poduhvat i velikosrpske ciljeve u Bosni i Hrvatskoj, pa da ih onda dovede u vezu sa Miloševićem. Prema pravilu “Prvo odluka o krivici, a potom traganje za dokazima”, suđenje je teklo, a “dokazi” su se još uvek prikupljali. Većinu toga predstavljala su svedočenja desetina navodnih svedoka navodnih zločina, mahom iz druge ruke, a pri tom gotovo ništa što su oni rekli nije bilo u direktnoj vezi sa Miloševićevim odlukama, niti se razlikovalo od onoga što se moglo izneti protiv Izetbegovića, Tuđmana ili Klintona. Lafland vrlo uverljivo pokazuje da nepropisna dužina suđenja nije uopšte bila povezana sa Miloševićem – što je inače laž omiljena u mejnstrim medijima – već je bila prouzrokovana samim karakterom suđenja: političko suđenje inherentno zahteva masovne dokaze, a Tužilaštvo, nepripremljeno i u neprestanoj borbi da izmaštanu optužnicu učini prihvatljivom, samo je dosipalo dokaze, pokušavajući da obimnošću i defileom beznačajnih svedoka koji su govorili o građanskom ratu i zločinima i bolu u vreme rata na Kosovu nadoknadi to što ne može da dokumentuju Miloševićev plan i naredbe.

Ključni element nastupa Tužilaštva bila je zakasnela optužba da je Milošević učestvovao u “zajedničkom zločinačkom poduhvatu” sa Srbima u Hrvatskoj i Bosni u nameri da se nasiljem otarasi nesrba, a sve u želji da stvori veliku Srbiju. Koncept zajedničkog zločinačkog poduhvata ne postoji čak ni u Statutu Haškog tribunala. To je improvizovano kako bi se omogućilo da se pronađu elementi krivice svuda i u svakom trenutku. Ako radite nešto loše sa nekim drugim, ili ako napadate iste strane sa nekim ko čini nešto loše, vi ste automatski deo zajedničkog zločinačkog poduhvata. Ako je tako, vi čak ne morate da znate šta sve radi taj drugi da biste bili deo zajedničkog zločinačkog poduhvata. Iz Laflandove analize te fantastično skupe i oportunističke doktrine sledi da ona sasvim odgovara zajedničkom i jasno ciljanom napadu Klintona, Blera i NATO-a na Jugoslaviju, ili etničkom čišćenju Srba iz hrvatske Krajine koje su u avgustu 1995. uz pomoć i podršku Amerike sproveli Hrvati, samo nema nikoga ko bi njih mogao da optuži za zajednički zločinački poduhvat.

U poglavlju o Velikoj Srbiji Lafland dokazuje da Milošević nije započeo ratove za raspad Jugoslavije (čak citira i tužioca Najsa koji to priznaje), da on nije bio ekstremni nacionalista i da su optužbe o njegovim govorima u 1987. i 1989. lažne, da njegova podrška Srbima u Hrvatskoj i Bosni nije bila konstantna i da je bila uglavnom defanzivna, kao i da on nije radio na uspostavljanju Velike Srbije. Tokom izvođenja dokaza odbrane na Miloševićevom suđenju, prilikom svedočenja lidera srpskih nacionalista Vojislava Šešelja, koji je govorio o tome da je samo njegova stranka težila Velikoj Srbiji, tužilac Najs je priznao da Milošević zapravo i nije težio Velikoj Srbiji, već je imao samo “pragmatični” cilj da “obezbedi da svim Srbima koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji bude dozvoljeno ... da žive u istoj jedinici”. To je izazvalo izvesnu konsternaciju među sudijama, budući da je upravo agresivna Miloševićeva težnja ka Velikoj Srbiji bila sama okosnica argumentacije Haškog tribunala.

Laflandovu knjigu bi trebalo da pročita svako ko želi da se razabere u zbrkanim i zbunjujućim pitanjima u vezi sa balkanskim ratovima i “humanitarnom intervencijom”. Ona pomaže da se u paramparčad razbije teza o tome da su NATO napadi bili utemeljeni na moralnosti koja opravdava prenebregavanje suvereniteta i međunarodnog prava. Po Laflandu, sve je to bilo od velike koristi u pripremi scene za Bušove ratove u Avganistanu i Iraku, a možda i u Iranu. Ti ratovi su tretirani i danas se tretiraju kao “dobri ratovi”, kao “humanitarna intervencija”. Ko god je progutao tu standardnu priču, u najmanju ruku je propustio da uoči kontinuitet između Klintona i Buša, kao i sve što su Klinton i zagovornici “dobrog rata” učinili za uklanjanje zaštite koju je “antifašistička teorija međunarodnih odnosa” pružala malim zemljama od agresije velikih sila i od uzmicanja pred pravilima džungle.
(Z Magazine)
Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković

 

 
 
Copyright by NSPM