Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Nikolas Gvozdev

Demokratija u Srbiji i pitanje Kosova

Budući istoričari diplomatije koji će proučavati politiku SAD-a prema Kosovu biće zbunjeni. U gotovo svim ostalim slučajevima kada se nova demokratska država suoči sa pitanjem etničkog separatizma, Vašington se uvek odlučivao za kompromisno rešenje – obezbediti teritorijalni integritet zemlje, istovremeno se zalažući da se nezadovoljnoj regiji dodeli maksimalna autonomija.

Uzmimo Rezoluciju Senata br. 344 u vezi sa Gruzijom, donetu 2005, čiji su glavni zagovornici bila tri uticajna senatora – republikanci Džon Mekejn i Sem Braunbek, kao i aktuelni lider većine, demokrata Hari Rid. Ova rezolucija potvrdila je američku podršku „nezavisnosti, suverenitetu, teritorijalnom integritetu i procesu demokratskih reformi koje su u toku.“

Iako je priznao da je Gruzija činila „greške“ u odnošenju prema nacionalnim manjinama, Senat je ipak osudio separatiste „zbog militarizacije oblasti, omogućavanja da se organizovani kriminal razvije, i zbog toga što predstavljaju pretnju po mir i bezbednost u regionu.“ Senat je odobrio predložene planove za davanje „bitne autonomije“ pobunjenim oblastima, ali će ipak podržati i teritorijalni integritet cele zemlje.

Stav SAD-a prema Gruziji nije jedinstven. Standardna pozicija Amerike jeste da uvek podržava teritorijalni integritet države, čak i kada postoje sporovi oko same teritorije, kao i zalaganje za planove koji obećavaju autonomiju, kulturna prava ili čak prenošenje velikih ovlašćenja na regiju umesto pukog odvajanja. Ovo važi čak i kada država vrši represivnu politiku prema datoj manjini, što pokazuje politika SAD-a prema Turskoj i njenoj kurdskoj populaciji.

Ova tendencija je naročito prisutna kada SAD određenu zemlju smatraju demokratskom. Ovo proističe pre svega iz opšte doktrine, koju je nedavno ponovio senator Mekejn, prema kojoj demokratije formiraju globalnu „zajednicu“, tj. da demokratske države imaju slične interese zasnovane na istom obliku vlasti i da to njihovu saradnju ka ostvarenju istog cilja (što, kako se pretpostavlja, obično predvodi Amerika) čini još izvesnijom. Drugo, zasnovano na iskustvu Srednje i Istočne Evrope, jeste da nove demokratije, naročito one koje su pobegle od sovjetske ili komunističke prošlosti, imaju tendenciju da budu snažne proameričke orijentacije, da žele članstvo u NATO-u i da podrškom i sopstvenom vojskom pomažu u američkim vojnim operacijama širom sveta.

Na osnovu ovog pristupa, demokratska država koja nudi suštinsku autonomiju manjinskim grupama garantuje većinu prava koja proističu iz samoopredeljenja i ne bi trebalo oslabljivati tu državu podržavajući njenu podelu. Ovo je takođe naglašeno kada se primeti, kao što je slučaj kod Gruzije, da je država proamerički orijentisana, dok su separatisti naklonjeni Rusiji.

Podrška teritorijalnom integritetu nije prisutna samo u slučaju demokratija ili poludemokratija kao što su Gruzija ili Moldavija. Ona je osnova američke podrške inicijativi Maroka da ponudi Zapadnoj Sahari široku autonomiju i zbog čega Vašington odbacuje nezavisnost kao rešenje. Čak i u slučaju Somalije, neuspele države koja nije imala centralnu vlast još od 1989, SAD su se oduprle pozivima da priznaju nezavisnost Somalilenda, bivšeg britanskog protektorata koja se stopio sa italijanskom kolonijom da bi 1960. stvorio Somaliju, pa se ponovo pojavio kao de facto nezavisna država. A razlog? Nevoljnost Vašingtona da naruši teritorijalni integritet Somalije!

Konačno, SAD nemaju tradiciju da nameću rešenje za separatistički konflikt ukoliko postoji pretnja stabilnosti regiona u širem smislu i obično su se radije odlučivale za status quo kao cenu za mir – ukoliko je potrebno, i decenijama. Ovo se najbolje videlo u pristupu Vašingtona prema Tajvanu (gde balansira između de facto autonomije Tajvana i američkog de iure priznanja celovite Kine) i dok održava trenutnu ravnotežu na Kipru. U oba slučaja Vašington nema želju da pokrene rešenje niti određuje bilo kakav rok za to ukoliko se sukobljene strane ne sporazumeju.

Zbog čega je onda slučaj Srbije i Kosova drugačiji? Zbog čega se principi koji stoje iza Rezolucije Senata br. 344 ne bi primenjivali na Beograd i Prištinu?

Bilo je tvrdnji da ne postoji veza između odvajanja Kosova od Srbije i produbljivanja demokratije u Srbiji, a zatim da bi „nametnuto rešenje“ bilo „korisno“ za Srbiju ukoliko više ne bi bilo kosovskog pitanja i što bi omogućilo ostatku zemlje da krene napred. Ipak, ukoliko se samo letimično pročitaju rezultati anketa, vidi se da to nije slučaj. Isto tako, pošto Evropska unija ne nudi Srbiji način da joj ubrzano pristupi, ne može se tvrditi ni da bi srpski glasači možda prihvatili kompromis prema kome bi gubitak Kosova nadoknadio prijem u EU do kraja decenije.

Jedan od argumenata je da Srbija nije „prava“ demokratija i da zbog toga odvajanje Kosova pomaže „doktrini slobode“ (tzv. freedom agenda ) Bušove administracije – stvarajući „novu“ demokratiju od nedemokratske države. Ipak, „Kuća slobode“ (Freedom House) u svojim nedavnim anketama definiše Srbiju i kao „slobodnu zemlju“ i kao izbornu demokratiju, što znači da Srbija poseduje konkurentan višepartijski sistem u kome postoje regularni izbori (ili žargonom OEBS-a, „slobodni i fer“ izbori) čiji rezultati odgovaraju željama biračkog tela, jer sve bitne političke snage imaju mogućnost da se nadmeću za glasove.

 

 

 
 
Copyright by NSPM