Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Jelena Guskova

Ima li Rusija plan delovanja na Balkanu?

Pregovarački proces između Beograda i Prištine za 2007. godinu je završen. Generalnom sekretaru UN predat je izveštaj o njegovim rezultatima. Nije preostalo još mnogo vremena do 19. decembra, dana kada članovi SB moraju da reše složeno pitanje: da li da se Kosovu pruži nezavisnost ili da se stranama ponudi nastavak pregovora.

Za Ameriku je kosovska nezavisnost rešena stvar. Vašington smatra kako je ona trebalo da se desi još krajem 2006. godine. Za «odlaganje» je kriva Rusija. Po mnogima je Rusija neočekivano iznela drugačiju (svoju!) tačku gledišta, a to je da se nezavisnost Kosova ne može odobriti bez saglasnosti pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN.

Prva reakcija Zapada bilo je iznenađenje: svi su navikli na to da Moskva već odavno nema svoje mišljenje u vezi sa problemima na Balkanu. A zatim su svi odlučili da to tretiraju kao slučajan, samim tim i kratkotrajan stav. Moskvu su ubeđivali i pritiskali. Saborci u SB UN nekoliko puta su popravljali tekst rezolucije, izrazili su spremnost da pošalju u pokrajinu specijalnu međunarodnu grupu i pored toga što Moskva nije pristala na kosovsku nezavisnost. Format pregovaračkog procesa morao je da se izmeni. Tokom cele 2007. godine, delegacije Prištine i Beograda vodile su, istina, ne tako intenzivne pregovore pod rukovodstvom takozvane Trojke, u čijem je sastavu bila i Rusija.

Mnogi pišu da je misija Trojke propala jer su strane od samog početka imale suprotne stavove. Dozvoliću sebi da se ne složim sa takvom tvrdnjom. Da, stavovi jesu bili različiti, ali pregovori i jesu pokrenuti kako bi se ti stavovi približili i uskladili. I ako se jednoj strani obećava nezavisnost a druga primorava da se sa tim pomiri, onda nije ni za očekivati neke rezultate. Ukoliko pregovori nisu uspeli, to ne znači da je situacija bezizlazna. Jednostavno su bili loše organizovani pregovori. A poslednje što se desilo proizašlo je iz pokušaja Zapada da reši još jedan od balkanskih problema i to na onaj poznat način iz devedesetih godina: Moskva prema naredbama zapadnih glavnih gradova «vrši pritisak» na Srbe, oni popuštaju i problem je rešen.

Tokom svih godina balkanske krize stalno su se narušavali principi međunarodnog prava. Postizanje kompromisa uvek je imalo jednostran karakter i nudilo je ustupke samo jednoj strani. Pritom, oni koji su regulisali krizu, po pravilu su jednoglasno glasali za uvođenje sankcija Srbiji i Crnoj Gori, pružanje nezavisnosti republikama SFRJ, «kažnjavanje» Srbije i Crne Gore sve do bombardovanja (1994, 1995, 1999), podelu Bosne i Hercegovine, klevete i osude Srba, učešće NATO-a u regulisanju problema...

Sada je Rusija smogla snage da shvati kako rešenje kosovskog problema koje su ponudile međunarodne organizacije i NATO, jeste rešenje po šablonu iz devedesetih godina, kada su se postavljali ultimatumi, odbijala mogućnost dorade tekstova sporazuma, kada se imitirao «užasan» nedostatak vremena, postavljali čvrsti rokovi za donošenje odluka (za uvođenje sankcija, za dogovore u Dejtonu, Rambujeu)... Ako se popusti sa Kosovom, takva praksa će svugde postati norma. Zato je Rusija zauzela čvršći stav protiv nametanja rešenja a za nastavak pregovaračkog procesa.

Danas stav Moskve na Zapadu izaziva otvorenu ljutnju. Našoj zemlji prebacuju da je «paranoidna i agresivna», da pokazuje neosnovanu samovolju, te da nema konkretan plan za rešavanje kosovskog pitanja. Ima li Rusija plan delovanja na Balkanu?

Ako govorimo o planu kao dokumentu koji sadrži pet-šest tačaka, onda on stvarno ne postoji. Nema ni jasno odeđene strategije za spoljnu politiku Rusije na Balkanu. Međutim, ona se tako jasno ogleda u nastupima rukovodstva zemlje i ministarstva inostranih poslova, a praktični postupci imaju tako jasno određene crte, da plan uopšte nije teško odrediti. Prema razvoju pregovaračkog procesa i porasta nezadovoljstva Zapada ruskim stavovima, plan se precizno formulisao i danas se svodi na:

1. Neograničavanje pregovaračkog procesa bilo kakvim rokovima. Neophodno nastaviti sa rešavanjem kosovskog problema putem pregovora.

2. Ne primenjivati taktiku nametanja rešenja (kao što je to slučaj sa planom Martija Ahtisarija).


3. Rešenje mora da zadovolji i Beograd i Prištinu.


4. Poštovanje rezolucije SB UN 1244 je obavezno.


5. U odnosima strana koje pregovaraju ne primenjivati politiku dvostrukih standarda.

6. Donošenje odluka isključivo na osnovu međunarodnog prava, a ne na osnovu želja bilo koje države.


7. Isključiti jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, te protivpravno priznanje te nezavisno c ti.


8. Slučaj Kosovo mora da bude presedan i univerzalni slučaj u međunarodnom pravu, a ne presedan u nasilnom otimanju dela teritorije nezavisne države.

Takav plan je logičan, on uzima u obzir interese Beograda, Rusije, kao i mnogih zemalja koje imaju slične probleme – Velika Britanija, Španija, Italija, Rumunija, Grčka, Turska, Gruzija, Moldavija, Ukrajina (Krim)... Ali ova logika iz nekog razloga nije prihvatljiva za SAD, Francusku, Englesku, Nemačku.

Nas ne slušaju kada govorimo da će posledice priznavanja nezavisnosti Kosova biti izuzetno teške za Evropu. Prema mišljenju Sergeja Lavrova, «doći će do lančane reakcije kako na Balkanu tako i u drugim regionima». Niko ne razmišlja o novim konfliktima koji Evropu očekuju posle priznanja nezavisnosti Kosova: u Makedoniji, Crnoj Gori, na jugu Srbije (Preševo, Medveđa i Bujanovac). Albanci koji žive u tim zamljama odmah će ustati, sledeći primer Kosova, na borbu za «prava i nezavisnost».

Niz tih događaja dovešće do stvaranja nekoliko albanskih država na jugu Evrope putem novog talasa oružanih sukoba. A zatim će te mini i kvazi države težiti ujedinjenju. Pristalice nezavisnosti Kosova takve činjenice prećutkuju, iako su ih svesni. Jednostavno, svaki od aktera ovog balkanskog spektakla ima svoj interes: SAD da sačuva uticaj u Evropi, obezbedi punu autonomiju i beskrajno dugo prisustvo svojih vojnih baza na Kosovu, EU da obezbedi jedinstvo unutar svojih redova i da se učvrsti u novoj odgovornoj ulozi u rešavanju evropskih problema. Pritom, neko vidi svoj interes u trgovini narkoticima i belim robljem, neko drugi je dobio velike pare od Albanaca i sada ih „odrađuje“. A opšti značaj dobijaju antisrpski, antipravoslavni i antiruski stavovi. I upravo je zbog toga važna doslednost Rusije u odbrani svoje tačke gledišta.

Koje adute danas imaju strane u sporu? Šta mogu da preduzmu?

Kosovski Albanci se spremaju za samostalno proglašenje nezavisnosti. Oni su sa zapadnim zemljama već započeli konsultacije u culju dobijanja podrške i garancije za čin priznavanja. Istina, Amerikanci su savetovali Albance da sačekaju sa proglašenjem do proleća 2008. godine, budući da korekcije u stavovima strana mogu uneti predsednički izbori u Srbiji (januar) i Rusiji (mart). Osim toga, Albanci idu «na silu», pominju upotrebu oružja.

Beograd izjavljuje kako će osporiti nezavisnost Kosova u Međunarodnom sudu UN, da će izaći iz sporazuma kojim je1999. okončan rat, i da može da razmotri pitanje upućivanja svojih snaga u pokrajinu. Ipak, rešavanje problema sada iz ruku Srba i Albanaca prelazi u ruke velikih država.

NATO pojačava svoje prisustvo u onim delovima Kosova u kojima Srbi mogu da se late oružja. SAD obezbeđuju podršku Evropljana za donošenje rešenja mimo Saveta bebednosti. Evropa pokušava da se još jedared «nagodi» sa Srbima i obećava da će ubrzati proces njihovog pridruživanja EU u zamenu za odricanje od Kosova.

I ovde su, naravno, jako važne mogućnosti Rusije i njene težnje da se stvari odvijaju isključivo u okvirima pravnog polja. «Rusija neće narušavati međunarodno pravo», kaže Sergej Lavrov. A to znači da će koristiti svoje mogućnosti u SB, tim pre što unutar njega ima i saveznika – Kinu.

Glavna stvar je da se nezavisnost ne deklariše, već da se dobije realan suverenitet. On može da se ostvari samo kroz Savet bezbednosti UN. U slučaju da evropske zemlje i SAD priznaju jednostrano proglašenje nezavisnosti, Rusija može da počne sa otvorenim podržavanjem i priznavanjem samoproklamovanih republika na teritoriji bivšeg Sovjetskog saveza. Ovde je važno da se ne zaboravi kako neprijatelj može da odgovori priznavanjem republika i oblasti koje podstiču separatizam unutar same Ruske Federacije.

Kao što je to običaj, sudbinu malih naroda na kraju rešavaju veliki, iz kojih je Zapad odavno isključio Rusiju. Ali prerano: dalja svetska istorija umnogome zavisi upravo od Rusije.

17.12.2007

http://www.rusk.ru/st.php?idar=24998

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM