Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Guardian

 

 

Sajmon Dženkins

Teško je zamisliti još lošiji ishod na Balkanu

Još jedan rat i okrutnije etničko čišćenje u izgledu pokazuje kakav smo haos napravili pre osam godina

Vidi se da se nešto sprema. Desetog decembra završava se druga runda zasad neuspešnih pregovora o nezavisnosti Kosova, čime nastupa kriza u nedovršenom poglavlju zapadne „balkanizacije Balkana“ iz devedesetih. Ove nedelje će u Briselu evropski ministri učiniti poslednji napor kako bi predupredili odluku tek izabrane vlade Kosova da jednostrano proglasi nezavisnost od Srbije. Pošto je Srbija isto toliko rešena da to ne dozvoli, nezaustavljiva sila naišla je na čvrstu prepreku.

Ovo nije sukob malih diktatora, već sukob demokratskih ishoda. Nezavisnost Kosova je ono što njegovi žitelji očigledno žele, upravo koliko Srbija to ne želi. Ova potonja država već dugo smatra Kosovo delom svog emotivnog i istorijskog integriteta. Na osnovu nekih predznaka može se naslutiti povratak sukobima.

Britanskim političarima i medijima instinkt nalaže da izjave kako se nešto mora učiniti. Obično prvo ne učine ništa, zatim pogreše, da bi konačno rekli kako je nešto trebalo učiniti ranije, jer onda ne bi bilo greške. Ovo se devedesetih dešavalo zaredom u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Koji god režim vladao u Beogradu, u svim navedenim slučajevima militantni nacionalisti imali su veću ili manju podršku u zahtevima za nezavisnošću, koju su uz veliko prolivanje krvi napokon i dobijali.

Suočivši se ne samo sa raspadom velike Titove Jugoslavije, već i sa time što su joj leđa okrenuli i konstitutivni delovi kao što su Bosna, Crna Gora i Kosovo, Srbi su za vreme Miloševića pokušali na silu da ih zadrže. Bili su toliko okrutni prema Kosovarima da je svet morao da interveniše. Dok je većina zemalja, uključujući i Ameriku, negodovala i bacala bombe tri meseca, verovatno tako podstičući krvoproliće na Kosovu, Toni Bler je s pravom zaključio kako samo kopnena intervencija može sprečiti humanitarnu katastrofu. Tu je imao pravo.

A šta je očekivao da će se zatim desiti? Kao i po pitanju Avganistana i Iraka, Britanija, poput SAD, ima naviku da prvo puca, a onda planira. Posledica ovakve politike na Kosovu bilo je to da su teroristi-separatisti kao nagradu dobili državu, iako je manja od Velsa. Ti isti ljudi koje na zapadu danas slave kao heroje dospeli bi pred sud za ratne zločine da su Srbi.

Kosovo već osam godina uživa u de facto autonomiji pod zaštitom 17.000 vojnika NATO-a. To je omogućilo režimu da sprovede „obrnuto etničko čišćenje“ pokrajine od polovine Srba, u koje spada i onih 40.000 koji su ranije živeli u Prištini. Ostalo ih je jedva 200.000, što čini samo 10% stanovništva. Novi premijer, bivši gerilac Hašim Tači, izjavljuje da je „Kosovo spremno za nezavisnost“, iako ne misli tako. Kosovo je protektorat NATO-a pod upravom Ujedinjenih nacija, koje po glavi stanovnika prima više pomoći nego bilo koja država u Aziji ili Africi. Ono što Tači želi zapravo i nije nezavisnost, već unosna post-intervencijska zavisnost kakvu uživaju Bosna, Sijera Leone i režimi koji vladaju u ratobornim okruženjima, kao što su oni u Bagdadu ili Kabulu.

Srbi se tome žestoko protive. Čak i umereni protivnici Miloševićeve vlasti smatraju da je nasilno komadanje njihove države preterana kazna za zlodela koja je 1998. počinila srpska vojska. A ne žele ni da dignu ruke. Kao što su Baskija za Španiju ili Foklandska ostrva za Argentinu, Kosovo će za Srbiju uvek biti važno pitanje.

Jasno je da je nezavisnost Kosova sada u skladu sa realnom politikom, ali realna politika na Balkanu retko kad znači kraj problemima. Rusija kaže da će uložiti veto na prijem Kosova u UN, pa će u izvesnom smislu Kosovo biti nelegitimna država.

Ni stav Rusije nije nastao samo zbog solidarnosti među Slovenima. Razumljivo je da se Moskva protivi dolasku stranih trupa u pomoć separatističkim pokretima gde god da ima pobune ili optužbi za genocid, a kamoli ako se to dešava negde odakle je moguće lansirati bombe do Kavkaza. Rusiju u ovom stavu podržavaju Španija, Grčka i Kipar, koje imaju probleme sa separatistima. A šta Britanija, kojoj je toliko stalo do podele Balkana, govori Paštunima ili Kurdima kada zahtevaju nezavisnost?

Diplomatske ljubaznosti ovde prestaju. Gerilci tajanstvene Albanske nacionalne armije, koja se delimično finansira od trgovine heroinom na veliko, navodno već tumaraju granicom Srbije i Kosova. Srpske milicije već se naoružavaju protiv njih, pripremajući se da brane svoje sunarodnike koji su na Kosovu pod opsadom.

U najboljem slučaju, obnova neprijateljstava podrazumevala bi nastavak surovog etničkog čišćenja i novu podelu Kosova. U najgorem slučaju, to bi značilo dugotrajan pogranični rat, u kome bi zapadne snage bile primorane da brane neregularne kosovske trupe, a Rusija suverenost Srbije. Teško je zamisliti gori ishod pompeznog britanskog stava da je „zadatak izvršen.“

Svako ko poseti Balkan ubrzo shvata da ono što iz Vestminstera deluje kao crno ili belo, dobro ili loše, u realnosti izgleda sivo. U vojnoj podeli suverene evropske države Britanija je učestvovala na podsticaj separatista, mada su na njihovoj strani bili pravda i mišljenje lokalne većine. Ovakvo samoodređenje nikada nije iskreno, što Englezima poznato iz iskustava sa Škotskom, Velsom i Severnom Irskom.

Kako postoje izgledi za rat, komentatori kukaju kako se „nešto mora učiniti.“ Na pitanje šta učiniti konkretno nisam pronašao nijedan razuman odgovor. Da se NATO sa post-miloševićevskom vladom u Beogradu dogovorio oko nekakvog nadgledanog suvereniteta za Kosovo, prištinski čvrstorukaši bili bi poraženi, a fiktivni integritet Srbije sačuvan.

Taj dan je prošao. Lako je „nadati se“ da će Tači i srpski premijer Vojislav Koštunica uvideti dobru stranu kompromisa i pristati da svako ode svojim putem pod nekakvim „kišobranom suvereniteta“ Ujedinjenih nacija (kao što se predlagalo za Foklandska ostrva). Međutim, uz Rusiju iza Srba, a Evropu i Ameriku iza Kosova, zašto bi lideri u Beogradu ili Prištini rizikovali gnev svojih birača praveći kompromis? Kada su već u podređenom položaju, ni jedna strana ne oseća pritisak da odstupi.

Kosovo je protektorat Zapada. Ne postoji neka naročita potreba da de facto autonomija postane de iure nezavisnost. Priština ima autonomije koliko želi i trebalo bi joj narediti da prekine s bezumnim sukobljavanjem i ostavi Srbiji makar trunku ponosa – makar joj pretili i pravom nezavisnošću, što joj se ne bi dopalo. U bilo kom narednom ratu, Kosovo ne bi pobedilo.

 

 

 
 
Copyright by NSPM