Saša Gajić

HAG: PRESUDA OLAKŠANJA I RAZDORA

Sadržina presude Međunarodnog suda pravde u Hagu izrečena 26. februara predstavljala je iznenađenje samo za one krajnje neobaveštene, budući da su nezvanične vesti o ishodu opredeljivanja petnaestočasovnog veća procurile u javnost još pre nekoliko nedelja. Tako je npr. i ,,Politika'' znatno ranije prenela vest kako naša ambasada sprema proslavu na dan proglašenja presude, s obzirom na njen ,,pozitivan'' ishod po Srbiju. Ipak, (ne)očekivano olakšanje koje je nastupilo nakon proglašenja presude premašilo je sva predviđanja. Kako su se se Srbi, kao ,,dežurni krivci'' za sva problematična događanja u regionu, svikli tokom poslednjih petnaest godina da se sva rešenja na ovim prostorima po njih kreću u rasponu od lošeg do najgoreg mogućeg, posledično se i svaka, bar malo manje loša situacija, doživljava skoro kao trijumf.

Ono što je najvažnije i bez sumnje pozitivno je to što je izbegnut najgori moguć scenario koji bi Srbiju doveo u dužničko ropstvo po osnovu plaćanja odštete za počinjeni genocid. Međunarodni sud u Hagu je, nakon višemesečnog većanja i pisanja presude, ipak doneo odluku da Srbija kao tužena strana nije planirala, podstrekivala niti na bilo koji način bila izvršilac ili saučesnik genocida tokom građanskog rata u BiH, a za šta ju je teretila druga, bošnjačka strana pred ovim najvišim međunarodnim sudskim telom. Samim tim, pale su i sve nade o novčanim reparacijama koje bi se, da je Srbija kao tužena strana zaista osuđena za genocid, svalile na mnoge generacije građana Srbije i dovela tranzicionu Srbiju do bankrota. Sa druge strane, sud je proglasio Srbiju odgovornom jer nije sprečila da se desi zločin u Srebrenici, a navodno je bila u mogućnosti da na to utiče, čime je prekršila Konvenciju o genocidu, kao i što nije isporučila Haškom tribunalu sve preostale optuženike, u prvom redu generala Mladića, koji se tereti za pomenuti masakr. Presuda dalje kaže kako finansijska naknada ne bi predstavljala pravo zadovoljenje za posledice počinjenog genocida, već bi to zadovoljenje trebalo da se izvrši u formi deklaracije po kojoj će tužena strana izjaviti da priznaje da nije ispunila svoje međunarodne obaveze u vidu sprečavanja ovog međunarodnog zločina.

Presudom je, dakle, utvrđeno da se na prostoru BiH tokom četvorogodišnjeg rata nigde nije desio genocid već samo niz ratnih zločina između zaraćenih strana, sa izuzetkom tragičnih događaja sa prostora Srebrenice koji se u presudi kvalifikuju genocidom. Time je Međunarodni sud pravde stao na stanovište pojedinih presuda drugog, Haškog tribunala, koji je prilikom izricanja individualnih presuda učesnicima događaja u Srebrenici u leto 1995. godine zauzeo stav da se zločin u vidu odmazde nad ratnim zarobljenicima, uprkos problematičnosti namera, samih okolnosti, razmera ali i nepreciznosti međunarodno pravnih kvalifikacija krivičnog dela genocida, kvalifikuje kao ovo najteže krivično delo. U samom čitanju obrazloženja presude predsednica suda Rozali Higins se više puta pozivala na presude Haškog tribunala kao na nepobitne dokaze koji su predstavljali jedan od osnova za donošenje ovakve sudske odluke.

Iako su zvaničnici Međunarodnog suda pravde nakon proglašenja presude tvrdili kako ona nije plod političkog kompromisa kome je u cilju pre svega bila regionalna stabilnost, nema nikakve sumnje da su se članovi njenog veća trudili da ,,izvagaju'' presudu i prema postojećim dokazima i interesima međunarodne zajednice, i to upravo na taj način, kako bi bar u određenoj meri zadovoljili obe strane u postupku, ali i zamisli velikih sila u kreiranju budućnosti ovoga regiona.

Prve reakcije obe strane su sasvim očekivane: srpska strana, i ona u Beogradu i ona (mada sa nešto manje oduševljenja) u Banja Luci, je presudu dočekala sa olakšanjem. Sarajevo je, pak, vidno nezadovoljno ishodom ovog prvog sudskog postupka u istoriji u kome su se dve međunarodno priznate države našle pred međunarodnim sudom povodom optužbi za genocid. Pri tome nikako ne treba smetnuti sa uma da je zvanično Sarajevo godinama raspirivalo revanšizam i nerealna očekivanja po kojima je ova presuda trebala ne samo da postane osnov za gašenje Republike Srpske, ocrnjene da je ,,genocidna tvorevina'' o čemu već deceniju trube mediji iz Federacije, već i sredstvo izvlačenja propale privrede u Federaciji uz pomoć basnoslovne odštete koju su priželjkivali da im isplate organi zvanične Srbije.

Stepenovanje nevinosti i krivice

Međutim, ako se podrobnije pogleda sadržina presude Međunarodnog suda pravde spram strategije srpske pravne odbrane tokom postupka, a pogotovo posledice ovakve presude, ishod ovog ,,istorijskog procesa'' je po Srbiju daleko od zadovoljavajućeg. Naprotiv, posledice ove ,,nepotpune nevinosti i mestimične krivice'' kako ih je utvrdila presuda (koja je, ne zaboravimo, konačna, i izvršna) imaće teške pravne i političke implikacije i na Srbiju i na ceo region jugoistočne Evrope.

Sama presuda je kontroverzna na mnogo mesta, mimo same kvalifikacije genocida kao centralnog pitanja presude. Strategija srpskog pravnog tima zapravo bila je usmerena na tri nivoa: osporavanje nadležnosti suda, osporavanje činjenice izvšenog genocida i osporavanje veze Srbije sa eventualnim genocidom. Presuda je, makar izokola i blago, zapravo pobila dva nivoa srpske odbrane, a treći, ključni, prihvatila posredno i u najblažem mogućem obliku, zadržavajući pri tome nekakav oblik međunarodne odgovornosti Srbije za ratna dešavanja u Bosni.

Sud, kao prvo, nije prihvatio argumentaciju srpskog pravnog tima da nije nadležan za ovaj spor, uprkos činjenici da se on po istom pravnom osnovu (nepriznatost SRJ od strane međunarodne zajednice) sam proglasio nenadležnim u drugom postupku, u kome je isti subjekt, SRJ, tužio zemlje NATO pakta za naknadu štete počinjene agresijom. Razlozi odbijanja argumenta nenadležnosti u ovom slučaju nađeni su u dubioznoj, krajnje sholastičkoj argumentaciji, koja se u prvom slučaju pozivala na formalne, proceduralne razloge za utvrđivanje (ne)nadležnosti suda u ovom postupku, poput npr. činjenice da postupak protiv NATO-a nije mogao da vodi subjekt bez prava legitimacije u postupku, dok je sada, po njima, uzimanjem učešća u postupku (uprkos prigovoru nenadležnosti o čijem odlučivanju sud nije bio dužan da se izjasni do kraja postupka) Srbija (tj. SRJ i SCG) posredno legitimisala sudsku nadležnost i na vreme pre njenog prijema u UN i pristupanja Konvenciji o genocidu, tj. od podnošenja tužbe BiH ovom sudu 1993. godine do prijema Srbije u UN u jesen 2000. godine. Problematičnost ovog sudskog stava povećava i saznanje da je oglašavanje svoje nenadležnosti u sporu SRJ (SCG) sa NATO–m sud doneo 2004. godine, dakle pune tri godine nakon ulaska SRJ u međunarodne institucije. Čudni su putevi međunarodne pravde. Što je u jednoj prilici važilo, nije obavezivalo sud na važenje u drugoj situaciji i drugom postupku, pa se Međunarodni sud, vođen političkom celishodnošću, ovako i poneo.

Slično se može reći i na isključivanje Crne Gore iz presude, tj njeno uklanjanje sa pozicije dela subjekta koji predstavlja tuženu, pasivno legitimisanu stranu, iako je ona od 1918. godine pa sve do polovine prošle godine bila u istoj državi, odnosno državnoj zajednici sa Srbijom. Utemeljenje za ovakvu odluku, tek nešto manje problematičnu od one o (ne)nadležnosti suda, nađeno je u neospornoj činjenici da je Srbija državnopravni sukcesor SRJ-SCG, ali i u činjenici da BiH nije pokazala insistiranje da i Crna Gora bude smatrana tuženom, tako da, po rečima suda, ,,neće snositi nikakve posledice presude''.

Centralni problem presude predstavljala je kvalifikacija genocida, suženog isključivo na događaje oko Srebrenice, jer nije jasno po kojim kriterijumima je on ,,neosporno'' utvrđen, izuzev pozivanjem na presude Haškog tribunala individualnim licima, bilo po neposrednoj, bilo po komandnoj odgovornosti. Definicija genocida se, da budemo precizniji, ne podudara sa utvrđenim činjeničnim stanjem, pa je stoga teško kvalifikovati srebreničke zločine kao geonocid. Podsetimo se da genocid podrazumeva smišljeno i planski sprovedeno uništenje neke grupe (nacionalne, verske ili rasne) na celoj ili delu teritorije na kojoj obitava. Uništavanje jednog ,,dela od dela'' neke grupe, na malom delu jedne teritorije, u okolnostima koje ukazuju da se radi o klasičnoj odmazdi nad ratnim zarobljenicima, ne samo da jasnije ukazuju da se ovde pre radi o ratnom zločinu nego o zločinu genocida, nego dodatno problematizuju i samu definiciju genocida, koja bi se po ovome sudskom tumačenju mogla primeniti i na stradanja najmanje grupe ljudi sa istom etničkom, rasnom ili verskom pripadnošću na lokalnom nivou i tako dovesti ovo najteže krivično delo do apsurda.

Dalje, problematični su i zaključci o vezama Srbije i Republike Srpske, koji se tiču onoga što se Srbiji stavlja na teret, a to je nesprečavanje da se desi zločin u Srebrenici. Iako je sud utvrdio da Srbija nije planirala, naredila niti pomagala izvršenje zločina kvalifikovanog kao genocid, sudski zaključci, uprkos neosporno utvrđenim političkim i ekonomskim vezama Srbije i Republike Srpske, ne pokazuju kako je to Srbija bila dužna da pretpostavi obim ratnih zločina koji su se desili u veoma kratkom roku, i to na terenu gde je vladala konfuzija usled ratnih dešavanja, kao i načine koje je mogla da preduzme da ih spreči. Čak i da su organi Srbije mogli da pretpostave da klima uzajamne mržnje između zaraćenih strana može da prouzrokuje masakr, kakve je to ona mere mogla da preduzme, mimo postojećih sankcija prema RS i inistiranja na mirnom razrešenju bosanskog građanskog rata, nije nam jasno niti ih sud ekspicitno navodi, pogotovo u svetlu činjenice da sud tvrdi da je plan o likvidaciji muslimanskih boraca zarobljenih u proboju iz obruča donet na terenu, neporedno pri kraju vojne operacije ulaska srpskih trupa u Srebrenicu. Drugim rečima, da bi sud mogao da Srbiju proglasi odovornom za nesprečavanje zločina kao što ju je proglasio, morao bi da utvrdi direktno prisustvo organa Srbije na tom lokalitetu i u tom trenutku, njihovu trenutnu punu informisanost o događajima i mogućnostima njihovih neželjenih posledica, kao i postojanje stvarnih, realnih sposobnosti Srbije da se ovi događaji tamo i tada spreče. Sud ništa od ovoga nije utvrdio, već naprotiv, baš suprotno od toga, a onda je kao zaključak doneo potpuno paušalne i dokazima nepotkrepljene tvrdnje o mogućnostima Srbije, s obzirom na njene ukupne veze i odnose sa RS. I konačno, odgovornost Srbije zbog neizručivanja individualnih lica optuženih za ratne zločine zapravo u potpunosti izlazi iz samog predmeta spora iznetog pred Međunarodni sud pravde, i tiče se izvršenja obaveza koje Srbija ima po drugom pravnom osnovu, a ne po osnovu ove tužbe.

Posledice haške presude

Bilo kako bilo, Srbiji je, mimo sporne kvalifikacije srebreničkog masakra, ovom presudom stavljen dvostruki teret – odgovornost za nesprečavanje genocida (kojom ona postaje prva država kriva za kršenje međunarodne Konvencije o genocidu u istoriji), kao i potrebu satisfakcije BiH putem deklarativnog izvinjenja, uprkos činjenici da iza tužbe ne stoji cela BiH, već samo jedan njen entitet (a što predstavlja dodatni problem legitimacije tužioca u postupku, o čemu uopšte nije raspravljano).

Međunarodno-pravne posledice kvalifikacije srebereničkih događaja genocidom postoje, dakle, po Srbiju, ali ne i Republiku Srpsku, dok političke posledice postoje po obe strane. Priznanje ,,problematičnog” genocida, nepotkrepljenog u postupku neophodnim činjenicama, sada se post festum traži od druge, tužene strane, sve zarad satisfakcije kojom se isključuje plaćanje ratne odštete, a koja se potom želi iskoristiti zarad političkih pritisaka na Republiku Srpsku u cilju njenog uništenja putem utapanja u federalne organe BiH. To znači da Srbija treba da, priznajući svoj deo odgovornosti, istovremeno ,,prizna” i tuđu. krivicu za genocid, to jest odgovornost treće strane, koja i nije bila učesnik u sudskom postupku, ili koja je, da pravni apsurd bude još veći, bila de iure deo strane tužioca za u sporu povodom tog istog genocida. Donošenje tražene satisfaktorne deklaracije od strane skupštine Srbije pretvara se u stvari u alibi da se unište ostaci suvereniteta koje ima srpski entitet u BiH, a čiji je garant, kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, i sama Republika Srbija.

Nekakva blaža deklaracija, koja neće priznavati punu odgovornost za nesprečavanje ,,sudski proklamovanog genocida”, pa tako ni sam genocid, otvara mnoga pitanja na koje odgovore ne daju postojeća teorijska rešenja, niti dosadašnji pravni presedani. Apsurd balkanske stvarnosti jednostavno prevazilazi dimenzije pravnih i političkih rešenja zapadnog racionalnog uma koji je i glavni tvorac međunarodnog pravnog poretka. Šta može da se desi ako npr. BiH ne bude zadovoljena ovakvim nepotpunim priznanjem odgovornosti Srbije (na svoju štetu i štetu Republike Srpske), i da li išta može da se potom dogodi Srbiji mimo već poslovičnih političkih pritisaka, prava je nepoznanica.

Sigurno je samo da će posledice ovakve haške presude nesumnjivo pogoršati odnose unutar entiteta u BiH, kao i da će bošnjačka strana u izlivu nezadovoljstva zbog sadržaja presude pokušati da na političkom polju kidiše na preostale institucije RS i tako bar nešto kapitalizuje iz ovog istorijskog, međunarodno-pravnog spora. Odnosi Srbije i BiH će se sigurno pogoršati usled pojačanih emocija i tenzija koje će iz njih uslediti, tim više ako Srbija bude pokušala da smiri bošnjačke strasti svojim kompromisnim popuštanjima i podilaženjima koji će se obarati na pleća Republike Srpske, jer će tako samo razjariti bošnjačku, a ogorčiti srpsku stranu i spram svoje matice i spram vlasti u Sarajevu.

Slično će biti i u samoj Srbiji. Politička polarizacija srpskog višestranačja na one koji bi hteli da pruže ,,puno zadovoljenje” bošnjačkoj strani davanjem skupštinskog izvinjenja i onih koji, iz ma kog razloga, nisu spremni na to, dodatno će poremetiti međustranačke odnose u Srbiji, u kojoj sporazum oko formiranja vlade ionako ne može da se postigne velikim delom i zbog ključnih spoljnopolitičkih kontraverzi, u prvom redu onih vezanih za pregovore statusu Kosova i Metohije. U ovakvom izboru između negativnih scenarija, svakako treba izabrati onaj najmanje loš, i to ne samo po svoje ekonomske, već i državno-strateške interese, zastupajući tu pored svega ostalog i interese koji se tiču zaštite dela svog naroda u Republici Srpskoj, čije će očuvanje, bez trajne i bezrezervne podrške Srbije, u narednom periodu biti dovedno u teško iskušenje.