The Economist:

Odgovor nasiljem

Odlaganje nezavisnosti Kosova može da izazove još veće nasilje

Niko nije rekao da će biti lako i da će zategnuti nervi početi da popuštaju. Policija je u Prištini 10. februara ubila – navodno gumenim mecima – dva Albanca u vreme protesta protiv ograničavanja (odlaganja) planirane nezavisnosti Kosova. Ministar unutrašnjih poslova Kosova podneo je ostavku, dok je zapovednik policije Ujedinjenih nacija otpušten. Nasilni protest samo je potvrdio upozorenja diplomata da bi svako odlaganje rešavanja konačnog statusa Kosova moglo da ima fatalne posledice.

Pitanje Kosova je poslednje u raspadu Jugoslavije devedesetih, koje čeka rešenje. Za razliku od drugih delova raspadnute države koji su od tada zadobili nezavisnost, Kosovo je provincija Srbije a ne jedna od jugoslovenskih federalnih republika. Zbog toga Srbija može da proklamuje nezavisnost Kosova kao narušavanje teritorijalnog integriteta. Ali, od dva miliona ljudi na Kosovu 90 odsto su etnički Albanci, koji će pre krenuti u rat nego imati bilo kakve veze sa Srbijom.

Od 1999. godine nadležnost nad Kosovom je u rukama Ujedinjenih nacija. Marti Ahtisari, bivši predsednik Finske, u funkciji specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN za donošenje predloga za budućnost Kosova, izneo je 2. februara ove godine svoj plan. Iako reč “nezavisnost“ nije upotrebljena, on opisuje nezavisnost Kosova u budućnosti. Srbi i druge manjine imaće visok stepen zaštite, brojna misija Evropske unije zameniće misiju UN. Vojne snage predvođene NATO-om ostaju.

Srbija je od 22. januara, nakon izbora, imala privremenu vladu, koja je s predsednikom Vojislavom Koštunicom odbacila Ahtisarijev plan. Nova skupština je učinila isto ove nedelje. Koštuničin predstavnik za javnost pokušao je da izazove osećaj krivice kod Zapada poredeći gubitak Kosova za Srbiju s gubitkom Čehoslovačke poklanjanjem Sudeta nastanjenog Nemcima Hitleru, na konferenciji u Minhenu 1938. Uprkos tome, Evropska unija je pozdravila Ahtisarijev plan.

Protest kosovskih Srba nije nešto što iznenađuje. Oni se nadaju da će Rusija, kao prijatelj Srbije, uložiti veto na ovaj plan kada dođe na dnevni red Saveta bezbednosti UN, na proleće. Teže je objasniti demonstracije Albanaca predvođene Albinom Kurtijem, čiji Pokret za samoopredeljenje zahteva nezavisnost odmah, sada, bez dodatnih razgovora sa Srbijom. On se protivi predlogu plana da se srpskim oblastima dâ autonomija koju bi ove iskoristile da se otcepe, što bi odvelo u rat.

Proteklih meseci Rusija je učvrstila svoj javni politički stav protiv nezavisnosti Kosova. “Ako zamislimo situaciju u kojoj je Kosovo ostvarilo nezavisnost“, izjavio je nedavno ruski ministar odbrane Sergej Ivanov, “onda bi mogli i drugi ljudi, ljudi koji žive u nepriznatim oblastima, da nas zapitaju: po čemu smo mi gori od njih?“

Ovo je muzika koju vole da čuju Koštuničine uši. Ali, šta god da kaže Rusija, ništa ne može da zaustavi marš Kosova prema nezavisnosti. Srbi i kosovski Albanci biće privoljeni na besplodne sastanke naredne nedelje u Beču, nakon kojih će Ahtisari svoj plan poslati u UN. Onda će biti potrebna nova rezolucija Saveta bezbednosti kojom treba da bude zamenjena postojeća misija UN na Kosovu misijom EU.

Ukoliko Rusija odbije da se saglasi, mnogo više od spasavanja Kosova za Srbiju, ona rizikuje da ponovo gurne region u haos. Kosovo će proglasiti svoju nezavisnost bez obzira na sve, a mnoge države (uključujući Ameriku i Englesku) priznaće to. Tada neće biti nikakve zaštite za Srbe, niti misije koja treba da nasledi postojeću misiju UN. U tom slučaju, dvojica Albanaca koji su ubijeni 10. februara mogli bi da budu prve žrtve novog kruga nasilja.

Objavljeno u The Economist , 17– 23. februara 2007. godine

Prevod Aleksandar Dimitrijević