Slobodan Durmanović

Varljivo olakšanje i sračunato razočaranje

Nakon izricanja presude po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore, Bosna i Hercegovina još dublje se podelila po nacionalnim šavovima, tako da se čini sasvim izvesnim da će se posledice ove presude osećati još nekoliko decenija. Prema prvim reakcijama, u Banjaluci je sa izvesnim olakšanjem saopšteno da tu presudu smatraju relativno povoljnom, dok u Sarajevu nisu skrivali ogromno razočaranje, gorčinu i bes što Srbija nije proglašena direktno odgovornom „makar“ za genocid u Srebrenici. No, upravo zbog tog dela presude u kojem se masakr u Srebrenici kvalifikuje kao genocid, a Vojska RS se proglašava odgovornom za taj zločin - pokazaće se, kako vreme bude odmicalo, da u Banjaluci nema baš puno razloga za olakšanje, a da će se veliko razočaranje u Sarajevu u dogledno vreme širiti u svim političkim i društvenim pravcima u kojima se Bošnjaci kreću, s namerom da dobije satisfakciju «barem» u ukidanju Republike Srpske kao «genocidne tvorevine».

Banjaluka presudi (ne) veruje

Zašto su vodeći politički Srbi u Banjaluci u osetili olakšanje ? Prvo, zbog toga što su uvereni da će sada opstanak RS biti neupitan, uprkos novoj-staroj kvalifikaciji zločina nad srebreničkim Bošnjacima počinjenog u julu 1995. godine. „RS nema odgovornost, jer ona nije međunarono-pravni faktor i nema međunarodno-pravni subjektivitet, kako to često vole da kažu oni iz Sarajeva.Verovatno bi oni sada voleli da RS ima taj subjektivitet, ali nema , pa prema tome za stravičan zločin u Srebrenici i ostale zločine treba da odgovaraju pojedinci, a ne institucije i narod“, poručio je premijer RS Milorad Dodik. U zanosu olakšanja Dodik je, međutim, istakao i svoju ocenu da se u Srebrenici „nije radilo o genocidu i da se ne može održati teza o genocidu“. Da se zaneti premijer poslužio nešto snažnijom argumentaci- jom od one kojom se potom poslužio, možda bi i delovao uverljivo, ali Dodik je svoju ocenu utemeljio na tvrdnji da „to(genocid,op. a.) nije ni kvalifikovao Međunarodni sud pravde, već je preuzeo teze iz presuda Haškog tribunala“ !? Ove Dodikove „pravne konstrukcije“ - a pravnoj terminologiji premijer RS ni ranije nije bio vičan - bile su, prosto, višak koji teško da može doneti bilo kakvo dobro Srbima u RS.

Drugim rečima, za početak je bilo sasvim dovoljno i od Dodika i od ostalih srpskih zvaničnika što su istakli da se ne može govoriti o kolektivnoj odgovornosti Srba za zločine u Srebrenici. Zvaničnici RS su, takođe, podvukli da su za zločine nad srebreničkim Bošnjacima mnogi već odgovarali u Haškom tribunalu, te u sudovima u Sarajevu i u Beogradu. Dalje, Dodik je uputio izvinjenje porodicama žrtava, ali i izrazio očekivanje da se izvinjenje uputi i porodicama srpskih žrtava. Najavljeno je i da bi Narodna skupština RS mogla doneti rezoluciju kojom bi bio osuđen zločin u Srebrenici, a podvučeno je da će vlasti RS odlučno goniti sve one koji budu osumnjičeni za ratne zločine, a takvih će, je li, najviše biti kada je reč o masakru srebreničkih Bošnjaka. Napokon, ovo nije prvi put da zvanične institucije osuđuju taj zločin kao najveći od svih zločina koji su se dogodili tokom rata u BiH. Podsećanja radi, pre nepune tri godine tadašnji predsednik RS Dragan Čavić u svojevrsnom obraćanju naciji nazvao je taj zločin crnom stranicom u istoriji srpskog naroda, a ubrzo nakon toga vlasti RS dostavile su vlastima Federacije BiH podatke o dvadesetak primarnih i sekundarnih grobnica sa posmrtnim ostacima muškaraca koji su ubijeni nakon zauzimanja Srebrenice, koje još čekaju da budu otkopane.

Može se, dakle, slobodno zaključiti da vlasti RS, a i veći deo srpskog stanovništva, imaju svesti i savesti da prihvate da se u Srebrenici dogodio užasan masakr i da su za taj zločin odgovorni komandanti i pripadnici Vojske RS koji imaju svoje ime i prezime. Ali, retko ko će među Srbima, čak i nakon presude MSP-a, moći da taj zločin nazove genocidom. Tri su ključna razloga za to.

Prvi razlog se ne tiče broja pobijenih i načina na koji su pobijeni bošnjački muškarci, nego onoga što pravni stručnjaci u Banjaluci smatraju ključnim segmentima za shvatanje definicije srebreničkog genocida. Ilustrativan primer za to predstavlja razmišljanje uglednog banjalučkog stručnjaka za međunarodno pravo Miroslava Mikeša koji je, nakon izricanja presude MSP-a, istakao da se za genocid u Srebrenici odgovornost nikako ne može pripisati institucijama RS. „Ne postoji nijedan dokaz da je genocid u Srebrenici planiran unapred. Ne postoji dokaz da je to planirano unutar institucija. Ne postoji dokaz da je to naređeno, recimo, od strane tadašnjeg predsednika Karadžića. Neko je, jednostavno, dva- tri dana nakon zauzima- nja Srebrenice odlučio da počini to što je počinio“, izjavio je Mikeš.

No, ova verzija među Bošnjacima se smatra „relativizacijom srebreničkog genocida“. Politički Bošnjaci je smatraju revizionističkom i napadaju gotovo sa istom žestinom kao i stavove onih koji smatraju da se u Srebrenici nije dogodio genocid i da nije ubijeno više od 7000 muškaraca, već hiljadu do dve hiljade ljudi. To je drugi razlog zašto većina Srba neće/ne mogu/ne žele da prihvate kvalifikaciju - genocid. I konačno, treći i najvažniji razlog za to predstavlja jednodušan, otvoren zahtev bošnjačkih političara prema kojima Srbi treba kolektivno da plate kaznu za genocid u Srebrenici - nestankom Republike Srpske. Postojanje ovog razloga uzrokovano je, dakako, i nepristajanjem većine Bošnjaka da većinu zločina svojih sunarodnika nad nebošnjacima nazovu zločinima, a ne tek pukim incidentima.

Sarajevska matematika genocida

Bošnjaci, pak, pokazuju sada, nakon presude MSP-a, kako ne samo da neće prihvatiti ništa manje od kolektivnog pokajanja bosanskohercego-vačkih Srba i njihovog odricanja od Republike Srpske, već da ne žele da prihvate ni odluku o nekažnjavanju Srbije. „Svi mi znamo da je Srbija počinila genocid. Nama u BiH niko ne treba govoriti šta se dogodilo, mi to vrlo dobro znamo i nama niko ne treba dokazivati, niti mi trebamo nekome dokazivati ko je planirao, izvršio i ko nije kaznio one što su počinili genocid. Mi znamo da je sve to došlo iz Beograda i mi ćemo živeti s time“, doslovce je poručio vrhovni verski vođa bosanskih muslimana reisu- l- ulema Mustafa ef. Cerić, pošto je izašao iz sudnice u Hagu nakon čitanja presude.

Ova zapanjujuća poruka ima posebnu težinu kada se zna da je uputio čelni čovek Islamske zajednice u BiH i ličnost koja na lokalne Bošnjake ima više uticaja od svih bošnjačkih političara. Opšte razočaranje Bošnjaka presudom trebalo bi izgleda, prema reisu Ceriću, da dovede do opšte mobilizacije Bošnjaka kao izabranog naroda koji, je li, ne treba da dokazuje ono što svi drugi moraju, jer taj narod (bošnjački) jedini zna šta se dogodilo tokom rata u BiH. Čini se da je namera reisa Cerića jasna: ako se već nije dobila presuda kakva se priželjkivala, onda valja nastaviti sa pothranjiva- njem mita o bosanskoj/bošnjačkoj žrtvi kao jedinoj priznatoj i neupitnoj za budućnost BiH, dakako, onakvu kakvu (su) je vide(li) jedino Bošnjaci i oni koji s njima dele njihovu viziju.

Gotovo istovetno razmišlja i član Predsedništva BiH Željko Komšić, deklarisani socijaldemokrata (visoki funkcioner Lagumdžijine SDP BiH) i ateista bosanske provenijencije. On najpre ističe kako je, kao visoki državni funkcioner, „dužan i obavezan da poštuje presudu, bez obzira sviđala mu se ili ne“. „ Ali, dopustite da kao pojedinac kada se u svojoj kući zatvorim između četiri zida, imam pravo da svom detetu govorim šta je na ovim prostorima bilo i da ne poštujem oficijelno mišljenje, nametnuto i izrečeno u Hagu“, poručio je Komšić.

Komšić, dakako, nije jedina podeljena ličnost u BiH. Bolje reći, takvih je najviše stanovnika ove zemlje, samo što se ono što jedni, drugi i treći pričaju „između četiri zida“ dijametralno razlikuje. Ni to nije novo, a ni neobično za bosanskohercegovačke prilike. Novo je, međutim, to što oni koji su do sada osuđivali druge zato što „ne poštuju oficijelno mišljenje, nametnuto i izrečeno u Hagu“ i to od strane „nižeg“ suda,tj. Haškog tribunala - sada se i sami tako odnose, i to prema odluci Međunarodnog suda pravde. Kada se, recimo, doda da je upravo Komšić nedavno poručio kako je za njega bošnjački general Atif Dudaković - protiv kojeg se vodi istraga za ratne zločine - „heroj odbrane BiH“, onda, sledeći Komšićevu logiku s izrazitim patriotskim nabojem, ispada da i svaki Srbin kojem se ne sviđaju presude u Haškom tribunalu može uzeti sebi pravo kao i Komšić: da svojoj deci u kući priča svoju verziju onoga što je bilo u ratu u BiH; i da, po istoj logici, „ima pravo“ da nazove svojim herojima Radovana Karadžića ili bilo koga drugog kome nije presuđeno za ratne zločine ?!

No, sarajevski zastupnici sopstvene - jedne i jedine - istine o ratu u BiH, u presudi MSP-a još uvek vide onu istu šansu na koju su još ranije računali, očekujući potpunu osudu Srbije. «Sva težina zločina sada se prebacuje se Republiku Srpsku i postavlja se pitanje šta će se sada u BiH desiti. Ako je rečeno da SRJ nije uticala na zbivanja u BiH, onda to znači da je sve što se desilo u BiH proizvedeno u strukturama sadašnje RS», protumačio je ugledni bošnjački akademik Muhamed - Tunjo Filipović. Vodeći bošnjački političar Haris Silajdžić ispostavlja i ultimativni zahtev. «Postojeći Ustav BiH je direktan proizvod genocida, jer je baziran na etnoteritorijalnim principima koji su direktno uslovljeni genocidom, te kao takav mora biti ukinut. Odluka Međunarodnog suda pravde je pravni i moralni nalog svim demokratskim snagama u BiH i u svetu da ponište rezultate genocida donošenjem novog ustava BiH, koji će kreirati demokratski sistem vlasti u skladu sa multietničkim karakterom koji je BiH imala pre genocida «, poručuje Silajdžić.

Ma koliko izgledale kao utopističke ove ideje Harisa Silajdžića i drugih vodećih sarajevskih političara i intelektualaca, srpskoj političkoj i inteletualnoj eliti tek sledi suočavanje sa čitavim kompleksom zahteva iz Sarajeva, koje će se obilato truditi da politički zloupotrebi deo presude o genocidu u Srebrenici. U poređenju sa tim zahtevima, slabu utehu i varljivo olakšanje političkim Srbima mogu pružiti izjave komesara EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane i visokog međunarodnog predstavnika u BiH Kristijana Švarc Šilinga da posle presude MSP-a ne postoji kolektivno kažnjavanje. No, teško da će ti stavovi biti od velike pomoći političkom vrhu u Banjaluci kada se bude pregovaralo o opstanku kakve-takve policije RS ili, pak, o ustavnim promenama. Čini se da je manevarski prostor srpskim političarima u Banjaluci bitno sužen nakon presude MSP-a, ali to će dobrim delom zavisiti od brzine s kojom Brisel namerava da uspostavi u BiH «funkcionalnu» državu. Budu li se briselski izaslanici, pod pritiskom Silajdžića i ostalih, koristili faktorom «genocid» u žurbi da

realizuju svoj projekat tokom ove godine kako bi BiH potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU - što najmanje znači «reforme» policije i ustava - politički Srbi biće na velikim mukama.

Ali, političkog i časnog izlaza iz te nevolje ima, kao što ga je i ranije bilo. Nepristajanje sadašnjih vlasti RS da plate kaznu za srebrenički masakr tako što bi se odrekli vitalnih funkcija RS - to je najmanje što se još može učiniti. I to bi, prosto, mogao da bude imperativ srpske politike u Banjaluci, bez obzira ko su njeni nosioci. Drugi imperativ mogao bi da bude nastavak upornog insistiranja na procesuiranju zločina nad Srbima u poslednjem ratu u BiH. Olakšanje koje su mnogi u RS ispoljili tvrdeći da je presudom MSP-a sa Srba u BiH skinut teret dežurnih zlikovaca - potpuno je varljivo. Ta presuda predstavlja, ipak, znak da će se iz Sarajeva nastaviti sa dosadašnjoj praksom, čak i upornije i osornije nego pre. Ako politički Srbi, pored priz- nanja i procesuiranja srpskih zločina, ne budu snažno insistirali da tužilaštva u BiH prestanu da sa slabim interesovanjem ili, pak, sa samilošću - tretiraju predmete u kojima su Srbi žrtve, onda će ih iza svake fotelje u vlasti za koju se «izbore» neprestano dočekivati pogledi raznih silajdžića, tihića, komšića i ostalih s pitanjem: a šta ćemo sa žrtvama genocida u Srebrenici ?

Principijelno istrajavanje na pravdi za te žrtve, ali i za žrtve mnogo drugih «malih», ali ništa manje užasnih zločina - trebalo bi da ostane

moralni imperativ srpske politike u Banjaluci. Haris Silajdžić kao bošnjački ratni vođa, prosto, nema tu vrstu moralne težine, kao ni mnogi drugi među bošnjačkim političarima koji su na ovaj ili onaj način vladali u gradovima u kojima su Srbi tokom rata «nestajali» preko noći. To su ostale samo incidentne situacije za Bakira Izetbegovića, Harisa Silajdžića i za ostale političke Bošnjake, pa i za brojne međunarodne predstavnike. Ali, u takvoj bezumnoj logici nema baš ništa normalno za mnogobrojne porodice Srba koji su, takođe, postradali u etničkom čišćenju ili u logorima.