Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Đorđe Vukadinović

CENA POLITIČKE INERCIJE I ZAKASNELE ODLUČNOSTI

Sedam godina posle bombardovanja, sedam godina posle promene vlasti u Beogradu, i dalje su strahovito snažni i čvrsti ti stereotipi o Srbima i Srbiji u svetu, i oni u velikoj meri određuju poziciju i položaj Srbije u ovim pregovorima o Kosovu. Posebno bih izdvojio sintagmu „antisrpska histerija“. Mislim da je to samo na prvi pogled grub, ali, zapravo, dobar i precizan izraz onoga što zaista postoji u regionu. Činjenice na koje se poziva i na kojima počiva ta antisrpska histerija uglavnom nisu tačne, ali to nas ne oslobađa obaveze da razmišljamo o njenim posledicama, kao i sopstvenoj odgovornosti i udelu u toj priči.

Kao što je poznato teoretičarima i istraživačima moći, moć je jedna difuzna kategorija, nije svodiva samo na jednu dimenziju, tj. na onu najelementarniju i najbrutalniju vojnu i političku moć, pa čak ni na onu ekonomsku. Postoje u današnjem svetu i razne druge dimenzije moći, manje očigledne, manje vidljive i manje uhvatljive, ali zbog toga ne manje važne i ne manje opasne po onoga ko im se, sticajem okolnosti, nađe na putu.

Prvo – ono što je očigledno. Savremeni oblici „tvrde“ moći, odnosno vojna, politička i ekonomska moć, koje trenutno dominiraju u svetu, nikako ne idu naruku Srbima i Srbiji. Međutim, Srbija je u velikoj meri platila danak i onim drugim dimenzijama tzv. meke moći, čije se delovanje i te kako vidljivo manifestovalo u vreme srpske, odnosno jugoslovenske krize početkom devedesetih godina. Tu pre svega mislim na moć medijske manipulacije koja se ogledala u jednoj vrsti specijalnog rata kojem je Srbija bila izložena tokom prethodne decenije i čija je u mnogo čemu još i danas žrtva.

Danas možemo sa mnogo prava konstatovati to da Srbija, odnosno srpska politička elita nije predvidela događaje, niti prepoznala sav značaj promena koje su se tih godina odigravale na globalnom planu. Svetska moć je fluidna, pomera se i seli, nekad sporo i gotovo nevidljivo, a katkad munjevito, haotično i difuzno. Upravo do jednog takvog velikog pomeranja došlo je krajem osamdesetih godina na globalnom planu. Bipolarizam oličen u ravnoteži straha između dva suprotstavljena vojno-politička bloka, bipolarizam na kom je Jugoslavija, Brozova socijalistička Jugoslavija, decenijama plivala i održavala se, nestao je gotovo preko noći i bilo je potrebno tražiti nove strategije. Novostvorene države su morale da se uklope u tu novu konstelaciju da bi našle svoje mesto pod globalnim suncem.

To se, međutim, u Srbiji nije dogodilo i u tome nesumnjivo leži velika odgovornost naše elite, odgovornost od koje ona ne može pobeći. Dobar deo problema sa kojima se i danas suočavamo kada je reč o pregovorima o statusu Kosova i Metohije i, uopšte, ovaj generalno nepovoljan imidž koji imamo u vodećim svetskim (čitaj – zapadnim) medijima u velikoj meri jeste posledica te geopolitičke konfuzije i nesnalaženja tadašnje srpske političke elite. Kada loše uđete u utakmicu, bilo da se radi o fudbalu, košarci, boksu ili političkom duelu, kad dobijete na početku neki neočekivani udarac, vi ste do kraja borbe zapravo omamljeni i onda srljate, ne uspevate da uhvatite ritam igre, da uhvatite korak i vratite se u meč. Pri tome, ne morate uopšte biti slabiji, jednostavno ste dozvolili da budete zatečeni i ušli u gubitnički ritam. Mislim da se sa Srbijom nešto slično dešavalo tokom prethodne decenije i plašim se da nam preti opasnost da se nešto slično opet dogodi.

Dakle, u tom prvom, ključnom i najvažnijem momentu, krajem osamdesetih godina, kada su se iznova delile i crtale geopolitičke karte, Srbija se loše postavila u toj novoj geopolitičkoj konstelaciji. Potpuno pogrešna procena i fantazmi onih ljudi koji su vodili glavnu reč u srpskoj politici u tom periodu i iluzija da se može zadržati jednopartijski socijalizam, odnosno komunizam, rezultirali su nizom pogrešnih i/ili zakasnelih reakcija. Na primer, nigde u regionu nisu toliko dugo ostali nepromenjeni komunistički simboli koji su smetali i boli oči, u tom trenutku, praktično jedinim globalnim gospodarima i mi u velikoj meri zato i dan-danas plaćamo ceh. (Ne mislim, razume se, da se sve naše nevolje mogu tumačiti samo tim kašnjenjem, ali mislim da je to ipak jedan relativno značajan i vrlo karakterističan pokazatelj.) Dakle, najpre smo se na samom početku loše postavili, a onda se istrajavalo u tim greškama čitavih pet, šest godina. Mi smo zapravo tek drugom polovinom devedesetih godina počeli hvatati priključak sa svetom. Posle svih udaraca po glavi, konačno su spoznate svetske globalne realnosti i to se posebno manifestovalo posle 2000. godine. Neću ni da pokušavam da delim, niti da merim, niti da izjednačavam bili čiju odgovornost – ali krivi su i oni koji su se na početku loše postavili, kao i ovi posle 5. oktobra koji nisu uspeli da greške koriguju, već su samo sa zakašnjenjem i, po mom mišljenju, na pogrešan način pokušali da nadoknade propušteno, naknadno (i napadno) uskačući u evro-atlantski voz koji je već daleko odmakao i koji nam je u međuvremenu već naneo ogromnu državnu štetu. Iako nema nikakve sumnje da smo dosta stradali što u vozu nismo bili od početka, veliko je pitanje da li nam je i ovo naknadno, bezglavo i – zašto ne reći – nedostojno postpetooktobarsko ukrcavanje donelo išta dobro.

Nema stvari (osim Ratka Mladića) koja je od nas tražena, pa čak i mnogih koje nisu tražene, a koje nova vlast posle 5. oktobra nije učinila. Nažalost, nije pomoglo. Praktično, nije nam pošlo za rukom da razbijemo i otklonimo nijedan ozbiljan stereotip o Srbiji i Srbima, niti da zadobijemo poverenje onih centara moći na Zapadu koji su u nekom trenutku tokom devedesetih godina targetirali Srbiju i Beograd kao nepouzdan i remetilački faktor na Balkanu. To je prosto realnost. To je empirijska činjenica i pošto je to tako, mi moramo gledati šta se sa tim može uraditi. To ne znači sad da treba srljati i napadati golim rukama ili grudima (u simboličkom smislu, naravno) na ove zidove predrasuda, ali se isto tako ne možemo ni praviti ludi i ponašati se kao da ti zidovi ne postoje, ili da su samo posledica naše „srpske paranoje“ koja svuda vidi samo antisrpske zavere i neprijatelje.

Rekao bih da naši mediji u velikoj meri (sa različitim motivima, ali zapravo na sličan način na koji je i u vreme Miloševića javnost bila obmanjivana u pogledu slike Srbije u svetskim medijima) izbegavaju da građanima pruže realnu sliku o našem lošem imidžu u svetskom javnom mnjenju da ne bi podsticali antizapadno raspoloženje i izolacionizam. I, razume se, da ne bi jačali radikale. I danas se umivaju i domaćoj javnosti tek na kašičicu serviraju informacije o tome koliko i kako nepovoljno stojimo u očima sveta i sa koliko negativnosti i zle volje se i dan-danas o Srbima govori u vodećim zapadnim medijima. S tim da je Miloševićeva propaganda te podatke skrivala da se ne bi podsticao defetizam i širila sumnja u uspešnost vladajuće državne politike, dok se danas to uglavnom čini iz straha da ta surova istina o kontinuitetu antisrpske politike i antisrpskih stereotipa ne bude udarac i šamar za ovdašnje prozapadne, odnosno „evroreformske“ ili „evroatlantske“ snage, koje, eto, za sve ove godine nisu uspele da promene takav negativan stav Zapada o nama. Jednim delom se tu verovatno radi o želji da se javnost „zaštiti“ od loših vesti, ali većim i važnijim delom je na delu motiv da se ova nova elita sačuva od pitanja: “pa čekajte, šta ste vi uradili, koji su učinci vašeg delovanja svih ovih godina kada niste uspeli ništa promeniti na tom planu“.

Hteo sam samo da upozorim na jalovost, pa čak i potencijalnu opasnost od takvog haotičnog jurišanja i zakasnelog pokušaja da se uskoči u taj „evroatlantski“ voz koji je već u velikoj meri otišao. Možda smo odgovorni što se nismo odmah prikačili na njega i što sadašnje ukrcavanje izgleda ovako traljavo i neubedljivo. Evropa i SAD donekle sa razlogom ne veruju u srpski evroatlantski entuzijazam sa kojim već više od pola decenije napadno paradira ovdašnja politička i medijska elita. A i rezultati izbora govore sami za sebe. (Evropska unija je tu izvestan, ali samo delimičan izuzetak, zato što zbilja veliki broj građana u principu glasa za ulazak u Evropsku uniju. Ali većina građana izjednačava i identifikuje Evropsku uniju sa dobrim životom i nema ništa protiv nje zbog slobode putovanja, dobrog standarda i sl.)

Smisao moje sugestije je zapravo sledeći: ako već ne može i ne uspeva, ne vredi nam više pokušavati da se prikačimo na taj vagon, već hajde da pogledamo šta još postoji na svetskim putevima, i da li se možda na horizontu pomalja još neka ponuda!

Činjenica koja postaje iz dana u dan sve istinitija jeste da se centar moći u svetu danas polako pomeru ka istoku. I pri tome ne mislim samo na Rusiju, nego i na sve moćnije, a kod nas posle 2000. potpuno zanemarene globalne igrače kao što su Kina ili Indija. Dakle, centar globalne, pre svega ekonomske i finansijske moći, danas se polako pomera na istok, doduše, možda ne tako brzo kao što bi neko želeo, ili kao što se neko plaši, ali, ipak, dovoljno uočljivo. Na toj strani nema predrasuda i negativnih stereotipa o Srbima (naprotiv, možda nas čak u jednom delu tamošnje – naročito ruske – javnosti predstavljaju čak u mnogo boljem svetlu nego što realno jesmo), i verujem da bi se tu uz mnogo manje truda mogao napraviti mnogo veći proboj – kako u političkom, tako i u ekonomskom i simboličkom smislu.

Ovo neminovno dotiče priču o Kosovu. Dakle, bez dramatizacije, bez nekih senzacionalnih, istorijskih obrta i nekih preterano emotivnih zagrljaja sa „majčicom Rusijom“, ili podsticanja neke antizapadne histerije – to nam, svakako, ne bi donelo ništa dobro – treba tražiti saveznike za naš principijelni stav po pitanju Kosova i Metohije. A ti saveznici se, sviđalo se to nekome ili ne, danas nalaze prevashodno na istoku i jugu.

Mislim da srpski politički vrh trenutno vrlo racionalno i sistematski radi na uspostavljanju kontakata sa tim novim centrima svetske geopolitičke moći. I mislim da to treba raditi još otvorenije, hrabrije i metodičnije. No, ja nisam siguran da li to naša ostala, pre svega kulturna i intelektualna elita dovoljno prati i izgleda da su ovoga puta vodeći srpski političari prilično usamljeni na svom – začudo – ispravnom putu. Ima mnogo nerazumevanja, gluposti, pa i, rekao bih, tendenciznosti u jednom gotovo bagatelišućem i podsmešljivom odnosu prema ovim novim geopolitičkim realnostima (npr. u odnosu prema Kini, ili ruskoj pretnji vetom u Savetu bezbednosti).

Rekao bih da se u ovome što sam pomenuo krije naša šansa kada je reč o Kosovu, ali se ta šansa mora pažljivo koristiti i dozirati sa što manje dramatičnih unutrašnjih sukoba i spoljnih zaokreta. Hteli ne hteli, danas u Srbiji ta priča sa Rusijom postaje privlačna i biće sve privlačnija velikom broju građana. Dakle, trend je taj i on će se svakako nastaviti, čak i nezavisno od aktuelne kosovske priče, samo je pitanje dokle i u kom obliku. Nije sasvim izvesno da li će biti dovoljno vremena, a pitanje je i da li će naša politička elita imati dovoljno snage i pameti da bar donekle materijalizuje ovu priliku koja se sada ukazuje i da li će uspeti da najzad nešto politički profitira iz ove najnovije geopolitičke promene.

Tek sada, ili zapravo tek poslednjih meseci, u nekim zapadnim prestonicama kao da su shvatili da Srbija misli ozbiljno i da te spekulacije kako će se srpski politički centar pocepati i kako će, na primer, Boris Tadić ili Demokratska stranka ili Vojislav Koštunica prihvatiti nametnuto rešenje, zapravo ne stoje. Ali ostaje žal za propuštenim prilikama u prethodnim godinama, žal što ovo, koliko-toliko, političko jedinstvo i ova, kakva-takva, politička odlučnost kada je reč o očuvanju srpskog državnog jedinstva i teritorijalnog integriteta, nisu ispoljeni ranije. Verujem, tačnije, siguran sam, da bi tada i naša pregovaračka pozicija bila znatno drugačija, a naši, inače nesporni argumenti u pregovorima o statusu Kosova, nailazili na bolji odjek.

(Izlaganje Đorđa Vukadinovića na Forumu za nacionalnu strategiju Srpsko-američkog centra, u Kragujevcu, 16. marta 2007. godine. Objavljeno u NSPM –Analize , str. 19–23. )

 

 

 
 
Copyright by NSPM