Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i Crna Gora - prenosimo Politiku

   

 

Miša Đurković

Dvostruki standardi

Beograd se već mesecima oglušuje na zahteve predstavnika Srba iz Crne Gore da ih neko u državnim institucijama primi, sasluša i makar moralno podrži

Istorija nas uči da su razni narodi prolazili kroz faze velikih uspona i padova. Kada se podižu, pokazuju snagu, energiju i entuzijazam, izvesnu vitalnost koja fascinira sve unaokolo i koja pripadnike drugih naroda poput magneta često privlači i prevodi u pripadništvo pomenutog naroda. Kada, međutim, padaju, narodi deluju izgubljeno, dekadentno, bez orijentacije, vitalnosti i, pre svega, gube sistem vrednosti i samouverenost koja ih je nekada činila velikima. Takav narod nalikuje na lešinu prema kojoj, razumljivo, niko više nema respekta a svi ostali se trude da od trupla otkinu što je moguće veći komad.

Mnogo je indikatora koji navode na to da je naš narod u tako lošoj situaciji danas. Mi postajemo parije na Balkanu, narod za čije pripadnike ne važe norme koje važe za ostale. Najgore je što se i mi sami navikavamo na to da su dvostruki standardi pravilo u ophođenju prema nama.

Poslednji u nizu genijalnih ispada te vrste je izjava Srđana Darmanovića, jednog od ideologa antisrpskog novocrnogorstva. Ovaj dekan Fakulteta političkih nauka u Podgorici, predstavnik te zemlje u Venecijanskoj komisiji, i čelnik nevladine (?) organizacije CEDEM, 2. juna je bez dlake na jeziku izjavio da je tačno da u Crnoj Gori po poslednjem popisu živi 32 odsto Srba, ali da će na sledećem popisu ovaj broj sigurno pasti ispod 20 procenata!?

Na ovaj način je, možda i ne sluteći, potpuno razotkrio politiku smišljenog etničkog čišćenja koja se u ovoj najmlađoj evropskoj zemlji vodi protiv srpskog naroda. Kombinovanim sistemom ekonomskih pritisaka, otvorene diskriminacije u javnom životu i medijskoj politici, potpuno instrumentalizovanom obrazovnom politikom, hermetičnim zatvaranjem javne administracije i odbijanjem da se Srbi priznaju i da im se da bilo kakav status u novom ustavu, režim čija je Darmanović ideološka pesnica očigledno nastoji da srpsko pitanje, slično Hrvatskoj, reši smanjenjem broja ljudi koji će se tako osećati i izjašnjavati.

Na ovu njegovu izjavu u Srbiji niko nije reagovao. Štaviše, i posle nje Darmanović je rado viđen gost u Beogradu. U isto vreme, predstavnici Hrvata iz Crne Gore, kojih ima jedan odsto, primljeni su u Saboru u Zagrebu na najvišem nivou i data im je puna podrška za borbu da se nedovoljna manjinska prava u nacrtu novog ustava Crne Gore prošire.

Možemo li da zamislimo šta bi se desilo da je Darmanović ili neko drugi od crnogorskih čelnika rekao da će broj Albanaca na sledećem popisu pasti za 30 procenata? Ili recimo da je dekan nekog od značajnih fakulteta u Srbiji izneo procenu da će broj Mađara, Hrvata ili drugih manjina na sledećem popisu biti za polovinu manji? U Srbiji, međutim, tajac. Beograd se inače već mesecima oglušuje na zahteve predstavnika Srba iz Crne Gore da ih neko u državnim institucijama primi, sasluša i makar moralno podrži. To se više ne može pravdati zauzetošću drugim pitanjima ili neformiranom vladom.

Kako sve ovo tumačiti? Neobaveštenošću, neznanjem, zauzetošću? Teško. Autor se inače pita da li će ikada dočekati da se u Skupštini Srbije povede ozbiljna rasprava o spoljnoj politici Srbije, rasprava o politici Srbije prema regionu i posebno o položaju dva miliona naših sunarodnika koji u tim zemljama žive. Ko tu politiku definiše, prema kojim principima, koji su joj ciljevi? Nova ministarka za dijasporu je, na primer, u prvom obraćanju javnosti za svoje ministarstvo postavila neke sasvim drugačije ciljeve.

Kada čovek sve to sagleda počinje da se pita da nije možda odustajanje od brige za Srbe u okruženju deo generalne politike elite ove države. Možda se Srbija vraća na pozicije s početka sedamdesetih kad je tadašnje republičko rukovodstvo proklamovalo zvaničnu politiku prema kojoj Srbija nema šta da traži van administrativnih granica uže Srbije. Ili je vođenje takve politike deo uslova za nastavak pregovora sa EU i eventualno potpisivanje Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju. Ako je tako, red bi bio saopštiti to građanima Srbije. Samo, nisam siguran da bi oni tu politiku podržali, zato što je to politika pristajanja na poziciju parije. Njome se direktno otvara put za ovakvo bahato ponašanje stranih ambasadora prema državi u kojoj su gosti, za otimanje delova teritorije, za vrlo skoro otvaranje vojvođanskog pitanja itd.

Da bi neko postao i ostao parija, za koga ne važe isti standardi koji važe za druge, on najpre mora sam da prihvati takav položaj, da se tako ponaša i da u skladu sa tim i živi.

naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu

[objavljeno: 23.06.2007.]

 

 
 
Copyright by NSPM