Goran Đorđević

ĆUTANjE (nikad) NIJE DOVOLjNO

„Izabrali ste sramotu, da bi ste izbegli rat, dobili ste i sramotu i rat!“

Poruka Vinstona Čerčila Česima, povodom nemačke okupacije Čehoslovačke

U aktuelnom trenutku rešavanja sudbine Kosova i Metohije, najgora stvar kojom se može okončati borba za očuvanje teritorije, jeste nečinjenje, koje se svodi na predaju, i dalje u samosažaljenje i fatalizam. Zato je Srbiji potreban odgovor, i to ona vrsta odgovora koji predstavlja i jedan novi početak, početak koji kao i svaki drugi početak ne obećava, još manje garantuje ili nudi na prvi pogled bilo kakav izgled na uspeh, već ona vrsta odgovora koji predstavlja zalog da nacija i država prežive još jedan krug patnje, i spremno dočekaju novi početak.

Ma šta da se u ovom trenutku sprema Srbiji, u svojoj već narušenoj celokupnosti i sveobuhvatnosti, od teritorijalnog integriteta do dostojanstva, država mora biti spremna da iznese prirodan odgovor na pitanje koje proističe iz neprirodne namere. Šta posle ?

Kakav će odgovor dati Srbija, u slučaju da jedan deo državne teritorije, bude nasilno oduzet ?

Bogata istorija međunarodnih odnosa, nudi veliki broj odgovora na ovo pitanje, jer Srbiji se ne dešava ništa što joj se ranije nije desilo, niti se Srbiji dešava nešto što pre ili kasnije nije desilo drugima. Međutim, sva zakonita rešenja nisu uvek primenljiva, niti moguća, pogotovo u uslovima kada zakon sam po sebi ne predstavlja ništa, a organi koji primenjuju zakon, u ovom slučaju OUN (ili ono što je od OUN ostalo) nemaju snage ni da ukažu da postoji zakon, da postoje norme, a još manje da primenjuju iste.

U tom smislu, kao prvo nameće se pitanje da li je vojni odgovor, kakav poznajemo , rešenje. Dobar i jedini odgovor bi bio ne, ali ne i sasvim ne. Šta to podrazumeva ? Ne bilo kakva vojna akcija na Kosovu i Metohiji, ali svakako vojno angažovanje u graničnom pojasu Kosova i Metohije, na sam čin proglašenja nezavisnosti. U prvom redu to podrazumeva vojne manevre, koji su usmereni na blokadu svih putnih pravaca koji vode iz Srbije ka Kosovu i Metohiji. Jednostavno, to bi bilo nešto između demonstracije sile (ma kako to izgledalo i zvučalo) i pune blokade ili onemogućavanja upotrebe bilo koga od prelaza i putnih pravaca sa Srbijom. To bi bilo nešto između akcije koju preduzima Kina, kada se Tajvanu isporučuje novo PVO oružje, ili Grčka kada se „slučajni“ turski brod nasuče na neko od grčkih ostrva uz Tursku, ili pak Turska proglasi proširenje priobalnog morskog pojasa.

Ukoliko se ima u vidu da iz Srbije ka Kosovu vodi ukupno 8 različitih puteva, novoustanovljenoj državi ostaje 5 prelaza koji dolaze iz Makedonije, Albanije i Crne Gore. U uslovima kada ekonomisti jasno upućuju na ekonomsku neodrživost kosovske nezavisnosti, a poznavavaoci prilika odavno su odbacili mogućnost da se koriste putevi kroz Albaniju, kao stecišta plemenskog kriminala , uz 600.000 komada ilegalnog oružja na samom Kosovu i Metohiji, jasno je da Srbija ima mogućnosti da takvu nezavisnost i ekonomski davi.

Mere ekonomskog karaktera jesu svakako jedno od ozbiljnijih sredstava koje stoje na raspolaganju, a čiji legitimitet ni najveći zagovornici kosovske nezavisnosti ne mogu poreći. Imajući u vidu neverovatan deficit koji budžet Kosova već sada pokazuje, uz odsustvo bilo kakve proizvodnje, kao i obim prometa robe preko Srbije, jasno je da je Srbija u poziciji da utiče na ekonomske potrebe novonastale tvorevine. Svakako da će biti gotovo nemoguće, ili makar vrlo teško da se sve potrebe Kosova, namire kroz loše puteve Crne Gore ili Albanije , koje već sada izbegavaju i međunarodne organizacije, nemajući mnogo poverenja u čari albanske demokratije. Ma kako paradoksalno ili ironično zvučalo, Srbija jeste i geografski i ekonomski, jedini prozor u svet za Kosovo i Metohiju. To nas upućuje na još jedan odgovor, koji se svodi na prekid svih veza, sa bilo kojim oblikom vlasti ili vršenja vlasti na Kosovu i Metohiji, i ne samo sa zvaničnim organima nove države, već i sa predstavnicima brojnih međunarodnih institucija koje su prisutne na Kosovu. Svaki Srbiji potreban kontakt može se ostvariti kroz same organizacije, čiji je član u ovom slučaju i Srbija.

Sledeći koraci predstavljaju dalji vid nepristajanja, u svetu u kome se potvrđuje da biti slobodan čovek znači nepristajati . Sva dokumenta, čiji je izdavalac novonastala država, od ličnih isprava do tovarnih listova, uključujući i ona koje izdaju međunarodne organizacije prisutne na Kosovu i Metohiji, nemaju nikakvu važnost na teritoriji države Srbije. To podrazumeva i nepriznavanje i nepoštovanje bilo kakvih privilegija, posebno diplomatskih za sve pojedince koji dolaze sa Kosova i Metohije.

U delu posustalog srpskog društva , već same maglovite najave jednog dela političke elite da će doći do preispitivanja odnosa sa zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova, izaziva gnušanje. To je upravo onaj deo koji u svakom nacionalnom zahvatu ili preglasno izjavljenoj bojazni, za državu ili plastično rečeno teritoriju, vidi simbol atavističke prošlosti i prepreku svekolikom napretku i ulasku u EU. Takve najave ne treba da čude niti da zabrinjavaju kada dolaze od društvenih ili političkih marginalaca , ali kada dolaze od predstavnika političkog establišmenta (Dragoljub Mićunović, Vuk Drašković, Dušan Petrović, Petar Simić) jesu razlog da za zabrinutost, jer svaku borbu unapred osuđuju na poraz i ograničavaju je na prost pokušaj koji je njima (samo)dovoljan.

Nesumnjivo je da je neophodno da jedan od poteza ozbiljne i odgovorne družave bude i makar smanjivanje diplomatskih odnosa na nivo otpravnika poslova sa zemljama koje budu priznale nezavisnost Kosova. Da li je to put u izolaciju, naravno da nije. Da li Srbija sa svim teškoćama, i hipotekom prošlosti sme da potegne takve mere. Da, jer drugog puta nema. I ne treba se zanositi da položaj i trenutna snaga naše zemlje treba da opredeli sklonost ovakvom potezu. Jer, se sklonost ka odlučnim merama zasniva se na veličini odabranog cilja , a ne na strahu od nametnutih stereotipa. Uostalom, zar Gruzija (uz svu političku, bezbedonosnu, energetsku, ekonomsku zavisnost) sme da uhapsi ruske oficire za koje sumnja da se bave obaveštajnim radom, ili zar Belorusija sme da prekine gasovode koje Evropu napajaju ruskim energentima!

Bez namere da se bilo šta sugeriše, treba podsetiti da se svojevremeni prekid diplomataskih odnosa između SRN i SFRJ (povodom priznavanja DDR od strane SFRJ) nije odrazio na zahukatlu privrednu saradnju. Takođe, interesantan je podatak da trenutno postoji oko 40 sporova pred međunarodnim sudovima i arbitražama između tzv. razvijenih demokratski h zemalja, koji se jednostavno ne odražavaju na bilateralne odnose. Ili, poslednj e polemike između Nemačke i Poljske, vezano za pitanje oduzimanje nemačke imovine, ali i nemačke teritorije nakon Drugog svetskog rata , a koje su već prerasle nivo parlamentarnih deklaracija. Navedeno pokazuje da je Srbija verovatno jedina zemlja na svetu u kojoj se svaki oštriji potez, i glasniji stav doživljava kao sklonost izolacionizmu ili ratni poklič.

Uostalom praksa je pokazala da se diplomatski odnosi uspostavljaju sa istom jednostavnošću i brzinom sa kojom se prekidaju, bez obzira na razlog, a sa obzirom na političku volju.

U događajima pred nama, uspeh ili konačan poraz zavisiće isključivo od spremnosti da se aktivno deluje, pri čemu su metodi i sredstva opredeljeni isključivo veličinom odabranog cilja . I ne treba se bojati otvaranja „Pandorine kutije“! Istorijsko iskustvo nas uči da se i iz „kutije“ može izvući kakva korist po naš, za sada i na sreću, još uvek opšti cilj! ?

Za generaciju koja je sve državne bitke izgubila ili unapred izgubila, aktivno nepristajanje na nezavisnost Kosova predstavlja, jedini uslov iskupljenja za sve urađeno i sve propušteno.

U Nišu, 18.02.2007. godine

e-mail:goran.dj@quanatis.co.yu