Aleksandar Dimitrijević

DA LI JE MOGUĆ STATUS QUO NA KOSOVU I METOHIJI?

Sve što je brzo to je i kuso.
Narodna izreka

Poslednjih meseci, u domaćoj i svetskoj javnosti, sve je više prisutno političko pitanje o budućem statusu Kosova i Metohije. Prema tome kako stvari za sada stoje, niko od onih ko je pozvan, nema zadovoljavajući odgovor. Kao zadovoljavajući može da bude smatran samo onaj odgovor koji bi i Srbija i kosovski Albanci istovremeno mogli da prihvate. Pošto je tu reč o ustavnom i pravnom određivanju statusa Kosova i Metohije, u obzir treba da budu uzeti, istorijska dimenzija sa jedne strane i realna politička situacija današnjice, sa druge strane. Ne treba da bude dileme da je mirno izlaženje iz sadašnje krize političkog vakuuma na Kosovu i Metohiji, jedino prihvatljivo rešenje. Zahtev za presecanjem kosovskog Gordijevog čvora u kojem su se našli zarobljeni i Albanci i Srbi, stoji pred međunarodnom zajednicom, koja je dobila je mandat posredovanja.

Kod kuće, dve političke strane, Albanci sa Kosova i Metohije na jednoj i Srbi na drugoj, posle dugotrajnih političkih i etničko-religioznih konfrontacija, koje su završene otvorenim oružanim sukobom, zauzele su dva suprotna i isključiva stanovišta, što je došlo pre svega kao posledica toga sukoba. Srbija želi da sačuva svoj teritorijalni integritet, koji podrazumeva Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Srbije, u jednom od mogućih konstitutivnih oblika, prema kodeksu međunarodnog prava, slično kanadskom ili belgijskom državnom modelu na primer. Albanci ne žele da ostanu ni u kakvoj formalnoj, pa ni neformalnoj vezi sa Srbijom, oni jednostavno hoće svoju nezavisnu državu. Sveže ratne rane na obe strane, dovele su ih, sa ovakvim zahtevima, do stava potpune isključivosti, a ishod ratne 1999. i podrška Zapada su doveli do toga da je albanska isključivost mnogo izraženija.

Svetska zajednica danas, sa druge strane, pod pritiskom brojnih kriznih žarišta, na prvom mestu sa poremećenim balansom političke moći i nacionalnih interesa između tradicionalnih velikih sila Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kine i Sjedinjenih Američkih Država, sa jedne i novih pretendenata sa druge kao što su to Indija, Japan i Nemačka, koje traže svoj glas prilikom donošenja odluka od globalnog značaja, pokušava da izbegne svaku situaciju čije rešenje bi još više poremetilo ionako narušeni balans.

Imajući na umu razvoj prilika na Kosovu i Metohiji u poslednjih deset godina, pred potencijalno rastućom pretnjom od izbijanja novog ratnog sukoba u Evropi, pred evropskom zajednicom stoji obaveza da bude u stanju, pre svega iz razloga svoje bezbednosti i stabilnosti, da staro pitanje o statusu Kosova i Metohije, otvori u novoj dimenziji državnog konstituisanja Srbije. Tako novi pristup u tretiranju starog problema, kao takav može da ponudi nove perspektive iz kojih bi moglo da proizađe i novo rešenje sa kojim sve tri zainteresovane strane, kosovski Albanci, Srbija i evropska zajednica, mogu da se usaglase. U takvu mogućnost svi trenutno polažu samo nade.

Na taj način pitanje statusa Kosova i Metohije bi izgubilo dve, za sada svoje osnovne komponente na kojima su stvorene prepreke rešenju. Jedne, koja se zalaže za pravo etničke zajednice na samoopredeljenje u okviru postojeće države, i druge, koja želi da sačuva teritorijalni integritet kroz preživljeni i na terenu teško ostvarljivi oblik državnog konstituisanja. Kako se sada ove dve komponente pokazuju kao određujuće za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, ukazuje se potreba da to staro pitanje bude preformulisano. Tako, tu nije više reč, niti je to ikad trebalo da bude, o državnom subjektivitetu jedne etničke zajednice, u ovom slučaju albanske u okviru Srbije, jer je to davno definisano i određeno u postojećim pozitivnim pravnim dokumentima, niti o kontinuitetu jedne državne zajednice, u ovom slučaju Srbije, na tradicionalnom istorijskom prostoru, ali u novom istorijskom trenutku. Ovo pitanje treba da postane pitanje novog modela državnog uređenja Srbije i lokalne uprave u njenoj pokrajini (provinciji, federalnoj jedinici) Kosovo i Metohija, gde bi ta jedinica bila politički, privredno i finansijski, subjekat sa novim i dalekosežnim ingerencijama, na državnom a još više na lokalnom planu. Kao takav, novi pristup traži da bude javno prihvaćen, kako od strane Albanaca, tako i od srpske strane, ali i međunarodne zajednice.Ovo pitanje treba da bude postavljeno i javno tretirano u diplomatskim krugovima i medijima, sve do njegovog konačnog rešenja.

Prethodni stav je iznet polazeći od saznanja do kojeg se došlo kroz političku praksu i teoriju, i sa tim svaka od tri spomenute strane mora da bude načisto. Posledice koje u suprotnom slede, pre ili kasnije pokazuju da svako rešenje državnih pitanja, protivno interesima aktera, ne može da bude trajno, pogotovu ukoliko je nametnuto silom, a naročito oružjem.

Treba da podsetimo na neke činjenice kada se zalažemo da se jedno ,,staro” pitanje o državnosti Kosova i Metohije, postavi na novi način, kao konstitutivno pitanje pokrajine Kosova i Metohije u okviru Srbije. To pre svega traži da se izvrši revizija u pristupu međunarodne zajednice jednom specifičnom pitanju u Srbiji, a to je, odlagano utvrđivanje statusa pokrajine Kosovo i Metohija.

Sticajem vrlo različitih okolnosti, posle 1987. a naročito posle 1999. godine pokazalo se da Srbija sama više nije u mogućnosti da preuzme i nastavi efikasno upravljanje na Kosovu i Metohiji. Policijska uprava ne može da obezbedi političko rešenje. Jednostrano menjanje ustavnog položaja i prava konstitutivnih jedinica ili etničkih zajednica, ne samo da nije pravno održivo, nego nije ni efikasno.

Albanci sa Kosova i Metohije, koji dugi niz godina pokušavaju da pronađu političko rešenje za svoje nacionalne interese, još uvek stoje u raskoraku između svoje kulturne tradicije i zahteva modernog vremena. Zbog toga još uvek nisu spremni da potpuno samostalno preuzmu vođenje političkih i državnih poslova u pokrajini, gde su većinsko stanovništvo, ali u kojoj žive i pripadnici drugih kultura, drugih etničkih i religioznih zajednica.

Da bi nekako razrešila pat poziciju, na scenu je stupila međunarodna zajednica sa svojom administracijom i uz sadejstvo oružanih snaga NATO-a. Dosadašnje iskustvo međunarodne zajednice od osam godina na terenu, sa preuzetim obavezama, nije donelo zadovoljavajuće rezultate, manje-više ni za jednu od zainteresovanih strana.

U međuvremenu albanska strana je svoje potrebe i zahteve promovisala agresivnom političkom strategijom u jednom dužem periodu, koja se ogledala u pritiscima, pretnjama, prinudama, pa i nasilju, održavajući tako osećaj opšte nesigurnosti kod nealbanskog stanovništva, što je naročito intenzivirano nakon 1999. godine. Danas njeni nacionalni ekstremisti unapred računaju da sa jednom brzom akcijom (kao što je to unilateralno proglašenje nezavisnosti), možda i postignu to dugo željeno ostvarenje državne nezavisnosti. Dotle su Srbi u jednom relativno kratkom periodu od desetak godina, takođe pokušali na sve načine, državnim administrativnim merama, kao i upotrebom znatnih policijskih snaga da obezbede svoj cilj zadobijanja potpune kontrole na celoj državnoj teritoriji u svrhu zaštite državnih interesa i pružanja elementarne zaštite srpskom stanovništvu u pokrajini.

Da stvari postanu samo još složenije, u delikatnom trenutku putem vojne intervencije, tu je uključena međunarodna zajednica. Ona je najpre pokušala da zaštiti albansko civilno stanovništvo tokom oružanog sukoba sa Srbijom, da bi sebe uskoro pronašla kao operacionalizovano sredstvo, pre svega kao vojna snaga, u rukama albanskih ekstremnih nacionalista i separatista.

Komplikovanost političke situacije Kosova i Metohije, Balkana, pa i jugoistočne Evrope u celini, polako postaje evidentna svima, a njeno zadovoljavajuće rešenje predstavlja dugotrajni proces za koji svetska zajednica sve više gubi strpljenje. Zbog toga međunarodna zajednica pokušava brzo da se izvuče od svojih obaveza prema Srbiji, Kosovu i Metohiji. Da na taj način oslobodi svoj budžet od visokih troškova s tim u vezi, i da svoje snage i sredstva stavi u funkciju drugih svojih strateških ciljeva, pre svega stabilizacije prilika u Evropi, ekonomsko-političkog balansiranja globalnih odnosa, između ostalog i odnosa sa islamskim svetom. Otuda međunarodna zajednica u formi misije Ujedinjenih nacija, pokušavajući da se izvuče sa Kosova i Metohije, prebacuje vruć kesten u ruke evropskoj zajednici. Jedan od načina za to bilo bi i usvajanje plana specijalnog izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Martija Ahtisarija o rešavanju statusa Kosova i Metohije. Ponuđeno rešenje nije dobro, kako za strane u sukobu, tako ni po međunarodnu zajednicu, koja svakako može da oseti reperkusije svog brzopletog pristupa problemu. Uprkos potrebe za prekidanjem nečega što može da izgleda kao put u nedogled, rešenje kao posledica požurivanja uvek je kratkog daha, pa kao takvo nije dobro.

Kako nijednoj od tri strane nije u interesu da ima privremeno rešenje, koje sada preti da eskalira u novi oružani sukob, sa rešavanjem pitanja Kosova i Metohije ne treba nikako žuriti, a još manje pribegavati svim vidovima pritiska, kako na strane u sporu, tako na međunarodne pravne subjekte i na međunarodno javno mnenje, što se upravo poslednjih nedelja čini u medijima. Pri tome je teško i zamisliti šta se u isto vreme događa iza kulisa u formalnim i neformalnim diplomatskim krugovima.

Na kraju i albanska i srpska strana su do sada trebale da nauče da jednostrano, isključivo rešenje nije moguće, jer na duži rok ne donosi dobre rezultate nijednoj strani. Osnovni zaključak koji svima mora da bude jasan jeste taj da Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji moraju da žive zajedno, što podrazumeva obezbeđivanje normalnih uslova za život i puno uvažavanje njihovih kulturnih i drugih različitosti. Čini se da je zbog izgubljenih ratova srpska strana mnogo spremnija na popuštanje no albanska, a kad se tome doda i činjenica da nastojanje Albanaca da se dočepaju nezavisnosti ima snažnu podršku, onda izgleda da smo još prilično daleko od jednog relativno zadovoljavajućeg i pravednog rešenja. A ono ipak može biti ostvareno.

Kako da to bude ostvareno? Tako što svetska zajednica, bilo u formi misije Ujedinjenih nacija ili izaslanstva evropske zajednice, mora da produži svoje prisustvo na Kosovu i Metohiji, sve dotle dok to bude potrebno, i da bude daleko efikasnija, bez predrasuda prema jednoj ili drugoj strani, nego što je to bio do sada slučaj. Dubina razdora između Srba i Albanca sa Kosova i Metohije, i tako otvorenih rana na obe strane, je velika i zahteva istorijsko vreme za zaceljenje. To drugim rečima znači da međunarodna zajednica mora da održi svoje prisustvo na Kosovu i Metohiji sve do onog trenutka dok, danas zavađene strane ne budu voljne i u stanju, da nesmetano žive i razvijaju se pod jednim krovom. Neki oblik status quo bi, iako nepopularan, bio najumerenije rešenje do onog momenta dok obe strane ne sazreju za jedno realno i zadovoljavajuće rešenje. A do tog trenutka jedino prisustvo međunarodnih institucija pruža nadu i garanciju za ostvarenje takve mogućnosti.