Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Aleksandar Dimitrijević

PRODAJA BANKE ZA DVANAEST DINARA

Ovih dana bitka oko Kosova i Metohije veoma se intenzivirala. Vodi se na mnogim frontovima, uz primenu različitih oblika “borbe”. Na žalost, veliki deo naše političke i ekonomske elite nije svestan svih tih “frontova”. Izuzmemo li nasilje koje je u provinciji takoreći svakodnevna pojava, sa žrtvama isključivo nealbanske narodnosti, zasad nema oružane borbe. Ako je išta dobro u ovoj situaciji – onda je to.

Sjedinjene Američke Države, pod plaštom velikog zaštitnika regiona, duboko su ukopane na Balkanu pokazujući pravu nameru svojom najbolje opremljenom vojnom bazom van američkog tla – u Bondstilu, na Kosovu i Metohiji. Time svima šalju jasnu poruku: tu su da zaštite svoje nacionalne interese i da ostanu što je moguće duže.

Nije samo Amerika u “ofanzivi” na Balkanu. Budući da se američki interesi ukrštaju s interesima Evropske unije, pre svega Nemačke i Francuske, potrebno je nastaviti s diplomatskom ofanzivom kako bi se postojeće pozicije učvrstile i eventualno zadobile nove. Čini se da je Amerika spremna da delegira deo odgovornosti na EU, ali da ova preuzme finansijske troškove “stabilizacije regiona”, ma šta to značilo.

Američki ambasador Majkl Polt putuje Srbijom u uverenju da je lučonoša koji prosvetljava domoroce. Ovih dana svratio je u Kraljevo s namerom da nastavi promociju mega-programa u okviru USAID paketa za obnovu i razvoj. Da podsetimo neobaveštene – u pitanju je program nazvan ekonomska pomoć kojim Amerika jača svoju “meku moć”, a pre svega ekonomsku dominaciju. Da bi posao bio utvrđen i potvrđen, nije dovoljno pridobiti pojedine državne činovnike, ministre, poslanike, poslovne ljude. Potrebno je da baza bude brojno proširena. Dakle, neophodan je narod kome treba da se pročita napisano. Narod, doduše, statira, ali je i on bitan deo predstave.

Danas, kada su svima puna usta “stabilnosti Balkana”, gladna usta Srba koji su zatočeni po enklavama na svom rodnom ognjištu, ili pak raseljeni, svakim danom gube perspektivu za dostojanstven život. No, pored Srba, i domaći tajkuni i strani investitori, pre svega američki, žele stabilnost Balkana kako bi što pre umnožili kapital i osvojili nova tržišta.

“Prosvetiteljski” metod odavno je oproban. Govori gladnome i nezaposlenom o tome kako će da zaradi, i on će početi da veruje svemu što mu je rečeno. Pri tom, činjenice nisu neophodne za potkrepljenje. Tako se kaže da “dostignuća tog programa u deset opština u Srbiji mogu da se zapaze” jer su te opštine “počele da privlače nove strane investitore”. Koji konkretni programi? Koji investitori? Koji projekti? Naravno, u svetu privatnog biznisa sve je “otvoreno tajno”, tj. sa zaštitom slobode privatnog interesa. Potrebno je samo pridobiti široku podršku i time potvrditi osnovne principe slobodnog i demokratskog društva. Šta je stvarna dobit od projekta i ko su stvarni dobitnici – više nije od interesa za širu javnost.

Ambasador je u govoru pokušao da obezbedi podršku za svoj plan koristeći se velikim brojevima. Još jedan mađioničarski trik. On ističe kako su projektu pristupile opštine: Pećinci, Šabac, Čačak, Kraljevo, Arilje, Prijepolje, Pančevo, Paraćin, Vršac, Smederevo i Leskovac. Vrlo impozantno – sve veliki gradovi i privredni centri. To nam, između ostalog, govori o tome koliko je ozbiljna namera Amerike da ostvari svoje ekonomske i političke ciljeve u Srbiji i koliko su daleko u tome odmakli.

Samo po sebi, to može da bude dobro. Potrebno je razvijati poslove, oživeti ekonomiju, neophodna je revitalizacija društva kroz materijalnu proizvodnju. Ali, Srbi ne smeju da dozvole da budu uljuljkani raznim uspavankama, što im se, kroz istoriju, često dešavalo. Kad god neko spadne na tuđu milost, nema mnogo čemu da se nada. Naime, nije poznat primer u novijoj istoriji da se jedna nacija razvila u bogato društvo tako što se “navukla” na stranu pomoć.

Govori se da će “rešenje oko budućnosti Kosova doneti veću regionalnu stabilnost“. Srbi žele da čuju kakvo će biti to rešenje. Njima se unapred nudi nešto – stabilnost, otvaranje novih radnih mesta. Oni koji im to nude očekuju da posle sve bude lakše. Ko bude tražio “leba preko pogače“, s njim će se valjda lako obračunati, računaju oni, kao i sa svakim nezahvalnikom.

Međutim, šlag, po običaju, dolazi na kraju, kad su stomaci već puni, a um usporen varenjem obilne hrane. “Nemojmo gubiti vreme nad onim što je moglo da se uradi, već radimo na onome što možemo ostvariti danas... Amerika je tu da vam pomogne.” Ovo je zaista lepa retorika, koja našem izmučenom narodu deluje preterano. Ambasador je odradio svoje, a ljudi ostali zbunjeni i zabrinuti.

Pitanje koje ih pritiska je šta će biti sa Srbijom, ili šta će biti s Kosovom i Metohijom? To, sada, kao da nikome nije preterano važno. Ljudi su se umorili od “istorijskih događaja”. Stranci nam govore “ljudska i manjinska prava će se poštovati”, kao da je Kosmet samo manjinsko pitanje. U toj perfidnoj zameni teza podržava ih deo srpskih medija, poneki političar i nevladin sektor.

Naši političari su okupirani formiranjem nove vlade i raspodelom ministarstava. Kosovo je manje važno od toga da li će ministar policije biti Jočić ili Šutanovac, i tome slično. Kosovo nije važno onima koji okreću velike pare. Tajkunima je od Kosova mnogo bitnije da se formira vlada “punog demokratskog kapaciteta” u kojoj računaju da će imati “kontrolni paket akcija”. Jadna ti je Srbija i srpska demokratija kad ih tajkuni “guraju”. Samo je običnom narodu, naročito onima koji su vezani za Kosovo, ono važno, a njih nema u medijima, ni u upravnim odborima, a kamoli u političkim debatama. Šta reći o onima koji su ostali bez svojih i bez svojine na Kosmetu, kojima su kuće zauzete, groblja pretvorena u deponije, a crkve spaljene? Njima je i te kako “važna rodna gruda“. No, beogradski krug dvojke tim mučeničkim “suzama ne veruje”, kao što je, uostalom, ignorisao i patnju Srba iz drugih krajeva bivše Jugoslavije.

Šta činiti kad su političari okupirani podelama ministarskih mesta, tajkuni lakom zaradom, a intelektualna elita smatra da je bavljenje Kosovom i Metohijom “demode”? Potrebno je smoći ono malo preostale snage za borbu za nacionalni interes. Iako je situacija izuzetno teška, ne treba podleći defetizmu, kome je na žalost, gotovo u celini, podlegla naša elita, i potrebno je suočiti se s odgovornošću. Premda je vrlo verovatno negativno “rešenje kosovskog pitanja”, moramo pokušati sve da sačuvamo barem tapiju na njega. Zanemarimo li desetine milijardi dolara vrednosti imovine i privrednih resursa pokrajine s kojima bi Srbija mogla da napravi brz privredni razvoj, Srbiji je Kosovo potrebno zbog očuvanja identiteta i minimuma nacionalnog dostojanstva. To je nešto što ne može da se izrazi u milionima ili milijardama dolara. Za gubitak Kosova kompenzacija ne može da bude ni članstvo u EU, a kamoli maglovita obećanja o ubrzanju procesa integracije, niti krediti, investicije, a najmanje USAID programi. Ko god misli drugačije, laže sebe ili druge – ili oboje.

 

 

 
 
Copyright by NSPM