Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Dejan Vuk Stanković

KOSOVO I SRPSKA POLITIČKA SCENA

Srpska politička scena krajem 2007. godine obeležena je iščekivanjem dva važna događaja – raspletom kosovsko-metohijske krize i predstojećim izborima. Vremenska bliskost 10. decembra, koji je u većem delu međunarodne zajednice označen kao Dan D za rešenje kosovsko-metohijskog problema, i najverovatnijeg datuma održavanja izbora (raspon od prve nedelje januara do marta 2008. godine) nesumnjivo sugeriše da će se tok predstojeće kampanje, kao i izgledi pojedinih predsedničkih kandidata, neposredno vezivati za njihov stav i njihovo držanje prilikom raspleta kosovsko-metohijske krize.

Jedan od realnih, a – ako je suditi po nekim zapadnim političkim krugovima – možda i najrealniji rasplet moglo bi biti jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane albanske većine na Kosovu, mimo odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i priznavanje te nezavisnosti od SAD i EU.

Bez obzira na to što se kosovsko-metohijsko pitanje ubraja u kompleksna državno-istorijska pitanja u sklopu kojih je nemoguće decidno odrediti konkretne gubitnike i dobitnike na političkoj sceni, nesumnjivo je da bi pomenuti albansko-zapadni (tačnije, albansko-američki) model rešavanja kosovske krize mogao imati dalekosežne učinke u medijsko-političkom pozicioniranju i izgledima kandidata na predstojećim predsedničkim izborima.

Ako je suditi po onome što se čulo u javnosti, na predsedničkim izborima takmičiće se tri politički važna kandidata: aktuelni predsednik Srbije i lider Demokratske stranke Boris Tadić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić i lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović. Ovom spisku politički relevantnih kandidata moguće je pridodati i koalicionog partnera DSS-a i premijera Vojislava Koštunice, lidera Nove Srbije Velimira Ilića, za koga se još pouzdano ne zna da li će se, uprkos najavama, zaista i kandidovati.

Uz uvažavanje legitimnih političkih i ljudskih ambicija kandidata LDP-a i potencijalnog kandidata NS Koštuničinog DSS-a, glavno takmičenje koje će odlučiti pobednika biće između aktuelnog predsednika Tadića i najuticajnijeg lidera opozicije Nikolića. Budući da je kompetencija dvojice političara ključna za ishod predsedničkih izbora, postavlja se pitanje procene njihovih političkih pozicija u svetlu nemalo verovatne primene albansko-zapadnog modela rešavanja kosovsko-metohijske krize.

Na prvi pogled, čini se da Tadić i Nikolić nemaju naročito suprotstavljene poglede po pitanju Kosova i Metohije. Radikalska podrška politici oštrog protivljenja nezavisnosti Kosova i Metohije, koju u poslednje vreme, uz premijera Koštunicu, dosledno zastupa i predsednik Srbije Boris Tadić, malo je ublažila i stavila po strani duh večitog političkog sukobljavanja na relaciji DS–SRS. Ipak, bez obzira na vidljivu i više puta potvrđenu saglasnost vodećih srpskih stranaka po pitanju KiM, postoji duboka razlika u ideološkoj poziciji SRS-a i DS-a, koja će se što direktno, što indirektno reflektovati na tok i ishod predsedničkih izbora, pogotovo ukoliko se oni budu odigravali u senci kosovske (samoproglašene) nezavisnosti.

Ideološki, politički i vrednosno, DS Borisa Tadića predstavlja se kao promoter suštinskih političkih, ekonomskih i socijalnih reformi i najglasniji zagovornik što bržeg priključenja Srbije EU i NATO. Tenzija između zapadnog stava po pitanju KiM i srpske državne politike ukazuje na gotovo endemsku delikatnost pozicije Borisa Tadića. U isti mah, njegova proevroatlantska politička orijentacija ozbiljno je uzdrmana stavom EU i NATO kad je reč o rešenju statusa Kosova i Metohije.

Kao predsednik Srbije, u trenutku eventualnog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, kao i njegovog priznanja od SAD i EU, Tadić će po slovu Ustava morati da pošalje, u najmanju ruku, žestok protest Zapadu. Na ovaj žestok odgovor Tadića će u velikoj meri obavezivati ne samo njegova dosadašnja državna politika, nego i preference velikog dela birača njegove partije (prema nalazu istraživanja agencije “Politikum“, čak oko 55 odsto pristalica DS-a pretpostavlja odbranu Kosova i Metohije evropskim integracijama). Dakle, bilo kakav brzi i neočekivani otklon predsednika Tadića od aktuelne državne politike prema Kosovu i potenciranje duha evroatlantizma bilo bi ne samo nedvosmislena nedoslednost, nego i svojevrsni politički salto mortale, kako s obzirom na već navedene preference njegovih pristalica, tako i s obzirom političko partnerstvo sa DSS-om i NS-om, koje imaju izrazito čvrst stav po pitanju nezavisnosti Kosova i Metohije.

Da stvar bude delikatnija, za najvećeg favorita buduće predsedničke trke previše radikalno oponiranje Zapadu ugrozilo bi njegove dobre odnose sa SAD i EU. Sva je prilika da oštro Tadićevo suprotstavljanje Zapadu tamo ne bi bilo shvaćeno samo kao taktika u tekućoj političkoj borbi u Srbiji. Uz to, potencijalni antizapadni otklon DS-a imao bi i posledice na unutrašnjepolitičkom planu i otvorio bi mogućnost LDP-u da politički profitira na ovoj iznuđenoj i instant antizapadnoj retorici lidera DS-a.

Sve u svemu, podrška Zapada albanskom zahtevu za nezavisnost stavlja u jako tešku političko-propagandnu situaciju glavnog promotera i aktera reformi u Srbiji. U prvom koraku, ona čini teško održivom podelu na prozapadne, reformske snage, i antizapadne i konzervativne snage, dok, u drugom koraku zagovornike tranzicionih reformi čini najverovatnijim gubitnicima na nacionalnom i državnom planu.

Ono što za Tadića predstavlja realan i ozbiljan problem, za Nikolića je taktička i politička prednost. Suštinski, Nikolić i njegova stranka svakako neće i ne mogu biti zadovoljni ako Zapad prizna nezavisnost Kosova. Razlog za ovakvo tvrđenje je jasan – nezavisnost Kosova je radikalno suprotstavljena programskim načelima SRS-a. Ipak, priznanje nezavisnosti Kosova od EU i SAD lako se uklapa u radikalsku sliku srpske istorijsko-političke zbilje u kojoj dominira sukob Srbije sa Zapadom u celini.

Najavljena zapadna podrška Albancima u borbi za nezavisnost otvara mogućnost za perpetuiranje stare radikalske priče o teoriji zavere protiv Srba i učvršćivanje ideologeme o antievropskom putu Srbije, uz neizbežni dodatak rusofilstva. U predsedničkoj trci Nikolić može uverljivo potencirati antizapadnjaštvo kao gest otpora i protesta zbog nezavisnosti Kosova, dok se priča o EU bez velikih problema može predstaviti kao nešto suprotno interesima Srbije ako se ispostavi da je EU zagovornik i zaštitnik nezavisnosti KiM.

U svetlu zapadnog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije, demokratska propagandna matrica – večita podela na reformiste i antireformiste – lako će biti problematizovana i osporena, a uz neizbežni dodatak tradicionalne radikalske socijalne demagogije i kritiku moralne iskvarenosti nosilaca vlasti gotovo potpuno istrošena. Ako se ovom doda da je radikalsko biračko telo disciplinovano i brojno i ako se uzme u obzir da radikali mogu pronaći izvore glasova u nekadašnjim glasačima socijalista i Bogoljuba Karića, sva je prilika da šanse Tomislava Nikolića u slučaju realizacije ovog američko-kosovskog scenarija ne bi bile ni male, ni neozbiljne.

Akt jednostranog priznanja Kosova i Metohije imao bi posledice i po ostale aktere u predsedničkoj trci. Unutar narodnjačke koalicije DSS–NS povećao bi se nivo otpora američkoj politici na Balkanu i uvećao broj pristalica proruske političke orijentacije. Slabljenje ionako slabog nivoa njihovog evroatlantskog entuzijazma narodnjacima će otežati i mogućnost davanja podrške proevropski nastrojenom Tadiću u drugom krugu predsedničkih izbora, što je, po svemu sudeći, jedan od važnih preduslova njegovog trijumfa nad Nikolićem.

Da zaključimo, predstojeći predsednički izbori koji bi bili održani u senci jednostrano proglašene i od Zapada podržane nezavisnosti Kosova i Metohije mogli bi da predstavljaju prekretnicu na srpskoj političkoj sceni. Naime, dosadašnje vezivanje reformskih procesa za približavanje EU i NATO došlo bi u tom slučaju u neposredan konflikt sa vitalnim državnim interesom očuvanja teritorijalne celovitosti zemlje i njenim ustavnopravnim suverenitetom. U takvim okolnostima postoji značajan prostor za dolazak/povratak na vlast SRS-a, stranke koja se nije odrekla nijednog od temeljnih geopolitičkih, političko-ekonomskih i socijalnih postulata Srbije devedesetih.

Prostor za povratak snaga „starog režima“ počiva na unutrašnjoj nekonzistentnosti reformske agende i državne politike zasnovane na realpolitičkom rezonu zaštite teritorije i ustavnog poretka, stanja u javnom mnjenju i jake konzervativne opozicije. U svetlu ovih okolnosti, više je nego očigledno da bi jednostrano priznavanje Kosova i Metohije u mesecima ili nedeljama koje prethode predsedničkim izborima moglo imati nepovoljne posledice kako po izglede ključnog „reformsko-demokratskog“ kandidata na ovim izborima, tako i na globalne zapadne interese u regionu.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM