Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Mario Brudar

Jednačina sa jednom nepoznatom?

U godinu, u kojoj će, kako sada stvari stoje, Kosovo i Metohija dobiti novi status, Srbija je ušla sa novim izborima i sastavom skupštine i velikim teškoćama u formiranju nove vlasti. Kada je više nego očigledna postala namera SAD i vodećih zemalja EU da Srbija potpuno izgubi suverenitet nad Kosovom, naše političko-partijske elite oličene u strankama tzv. demokratskog bloka ne mogu već preko mesec dana da se dogovore kako da podele vlast, zbog čega Srbija nema ni novu vladu, ni predsednika parlamenta, ni skupštinska tela. Ovakvo ponašanje izabranih predstavnika naroda može da se tumači dvojako: ili su država i privreda toliko stabilne i pitanje rešenja budućeg statusa Kosova pod kontrolom pa nema potrebe da se žuri sa formiranjem zakonodavne, izvršne, pa i dela sudske vlasti (Ustavni sud), ili su, s druge strane, stranački interesi iznad svih interesa u Srbiji.

Domaće političko-partijske elite uspele su, doduše, zahvaljujući ustavnom referendumu i parlamentarnim izborima, da odlože donošenje novog statusa za Kosovo i Metohiju planirano, pre svih, od strane SAD za prošlu godinu. U tome su odlučujuću međunarodnu podršku imale u Rusiji. Izdejstvovana je i još jedna runda srpsko-albanskih pregovora u Beču, koji sasvim očekivano nisu doveli do kompromisa i dogovora. Srpski pregovarački tim (u kome glavnu reč imaju DSS i DS) sada, uz saglasnost Rusije, traži nastavak pregovora znajući da je Moskva i dalje pri stavu da status Kosova mora biti prihvatljiv i za srpsku stranu. Insistiranje na nastavku pregovora u funkciji je odlaganja donošenja statusa, a u iščekivanju promene međunarodnih okolnosti u korist Srbije. Ovome u prilog išlo bi iznenadno pogoršanje situacije na aktualnim kriznim žarištima (Irak, Avganistan), nastanak novih (Iran), pojačane separatističke aktivnosti u Moldaviji i Gruziji, eventualno ponovo buđenje separatizma u Španiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji ili nastanak neke za sada nepoznate krize međunarodnih razmera. Ali, čini se, ipak, da se srpska strana najviše uzda u to da kosovski Albanci počnu da gube strpljenje. Nedavne demonstracije radikalnog pokreta Samoopredeljenje u Prištini sa dve ljudske žrtve i bombaški napadi na vozila OEBS-a u Peći, naišli su na oštru osudu međunarodne zajednice sa nedvosmislenom porukom da Albanci u ovom trenutku ne bi trebalo da čine poteze koji bi otežali hod Kosova ka nezavisnosti. Ograničeni akti nasilja od strane kosovskih Albanaca mogli bi, međutim, isto tako, da se protumače i kao upozorenje velikim silama da se ne šale sa (uslovljenom) nezavisnošću koju su im obećali.

Kosovskometohijski Srbi pak - koji na januarskim parlamentarnim izborima prvi put nisu u najvećem broju glasali za SPS (što su činili do 2000. godine) ili SRS (što su činili posle, sve do ovih izbora), već su se (što milom što ne) priklonili DSS - protestvovali su mirno u Beogradu organizovani od strane Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova podržavajući ostanak Kosova i Metohije u Srbiji. Iako cifra od 40 hiljada okupljenih nikako nije za potcenjivanje, ipak je bila daleko od broja koji bi npr. SAD, ispred čije ambasade u Beogradu je održan, skrenuo pažnju da je Srbima mnogo stalo do Kosova i da su za njega spremni da, recimo, ginu, što, već kao opšte mesto, važi za kosovske Albance. U Beogradu je sve proteklo mirno, što se ne bi, međutim, moglo reći za Gračanicu u kojoj početkom marta grupa lokalnih Srba predvođena funkcionerima SPS nije dozvolila održavanje skupa na kome je druga grupa Srba (najpoznatiji među njima bio je Oliver Ivanović) htela da osnuje novu srpsku političku organizaciju. Kao da se, naravno u blažoj formi shodno smanjenom ukupnom broju i moći, ponovilo Kosovo Polje iz septembra 1990. godine kada su socijalisti, tada na vrhuncu moći, sprečili održavanje mitinga SPO, tada najjače opozicione stranke u Srbiji. Time je upućena loša poruka o demokratičnosti dela preostalih, a uz to Srba na položajima u srpskim enklavama na Kosovu. U shvatanju i ponašanju jednog broja nekadašnjih i sadašnjih lokalnih srpskih moćnika na Kosovu izgleda da se ništa za proteklih 17 godina nije promenilo. A promenilo se mnogo - i to na gore za Srbe, izuzimajući jedan njihov broj, (uobičajeno, a pogrešno, nazvan liderima) koji je do sada u svakom pogledu odlično profitirao od stanja na Kosovu. Imajući u vidu da je sumarni učinak miloševićevskog režima bio odlazak srpske vlasti i dve trećine tamošnjih Srba sa Kosova, za šestogodišnji rezultat tri postmiloševićevske vlade može se reći da nikakvih pozitivnih pomaka za Srbe nije doneo, što se ogleda i u najvažnijoj činjenici da danas na Kosovu i Metohiji živi praktično isti broj Srba kao 2000. godine, sa više nego tankim izgledima da Kosovo ostane u Srbiji.

Uostalom, i predlog rešenja za status Kosova, koji je zvanično ušao u proceduru u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, sadrži, kako se saznaje, preporuku o međunarodno nadziranoj nezavisnosti za Kosovo i Metohiju. Sledi, kako je najavljeno, od 26. marta diskusija o ovom predlogu koja bi mogla da potraje tokom cele 2007. godine. Da nema Rusije (i Kine), diskusija bi trajala kratko i bila bi usvojena nova rezolucija SB UN kojom bi novi status Kosova bio definisan. U kosovskoj jednačini poznate veličine su sledeće: SAD, EU, i većina kosovskih Albanaca su za nadgledanu nezavisnost, a zvanična Srbija je za, makar, formalni ostanak Kosova i Metohije u njenom sastavu. Postoji samo jedna nepoznata - Rusija. Pitanje je kako će i čime SAD (i EU) pokušati da nagovore Rusiju da ne pravi problem. Ukoliko u tome ne uspeju, moguće je sledeće: u Savetu bezbednosti biće usvojena rezolucija koja neće eksplicitno odrediti status, ili neće biti nove rezolucije, a uslediće jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova. Rusija je već jednom zbog Srbije ušla u rat (1914.) i pitanje je dokle bi sada bila spremna da ide. S druge strane, pojedinačno priznavanje nezavisnosti Kosova, Moskva bi mogla da iskoristi da isto učini sa, npr. Abhazijom u Gruziji.

Šta bi u takvoj situaciji mogla da uradi Srbija. Da ne prizna nezavisnost Kosova, da na severu Kosova Srbi proglase ostanak u Srbiji; da milion Srba organizovano dođe na administrativnu granicu sa Kosovom i tamo mirno protestuje... Ima li, zapravo, Beograd druge planove osim zvaničnog? I postoji li koordinacija u tom smislu sa Rusijom? Hoće li Rusija predložiti podelu kao jedino dugoročno, mirno i pravedno rešenje za kosovski problem? Hoće li, pre toga, Srbija uspeti da kupi još vremena i uz pomoć Rusije izdejstvuje nove pregovore, igrajući na kartu pogoršanja situacije u svetu i čekajući da kosovski Albanci izgube strpljenje?

No, pre nego što se vidi kojim će putem krenuti rasplet, treba sačekati da li će srpske političko-partijske elite pokazati potrebnu zrelost i formirati vladu, spremnu za ovaj zaista istorijski trenutak. Ili su kadrovska rešenja i stranački interes ipak važniji! (16.03.2007.)

 

 

 
 
Copyright by NSPM