Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima - Prenosimo NIN

   

 

Srboljub Bogdanović

Ćaga

Već duže je sasvim uočljivo da zvanično Sarajevo čitav rat u BiH nastoji da svede samo na stradanje Muslimana/Bošnjaka u njemu, a Srebrenicu kao jedini simbol toga rata. Prosto rečeno, objava da u Bosni i Hercegovini nije izvršen genocid nad Muslimanima udara u same temelje bošnjačke nacije, onako kako su je njeni očevi oblikovali u poslednjih deceniju-dve

Kao stanovnik planete Zemlje, žitelj Srbije može biti alarmiran zbog očigledne primene dvostrukih standarda prema kojima Jugoslavija /Srbija istovremeno nije bila član OUN kada je tužila zemlje NATO-a, i bila je kada Bosna i Hrvatska nju tuže. U pogledu svega ostalog, ima razloga za umereno zadovoljstvo; Srbija nije počinila genocid, što smo znali i pre, ali sada imamo to i napismeno.

Neverovatno je da i u dvanaestoj godini od završetka rata i četrnaestoj od podnošenja tužbe to pitanje ima kapacitet da izazove takav potres među muslimanskom/bošnjačkom zajednicom u Bosni. Zašto je to tako, pa nije valjda da iskreno ne prihvataju da je u Bosni bio građanski rat u kojem je svaka etnička zajednica, zavisno od mesta i vremena, ratovala protiv svake druge, a muslimanska/bošnjačka i sama protiv sebe? Istina je da i susedne zemlje, pa i tužena Jugoslavija/Srbija u tom ratu ne mogu imati čistu savest, ali odatle pa do osude za genocid razlika je taman onolika kakvu je Međunarodni sud pravde u Hagu i naveo.

Zrno racionalnog u tužbi BiH protiv Srbije možda se moglo potražiti u izvornoj zamisli Frensisa Bojla, američkog pravnika koji je tu tužbu i osmislio, a koja se sastoji u nameri da se utvrdi da je srpska strana počinila genocid na temelju čega bi se docnije moglo zahtevati ukidanje Republike Srpske. To je, sve skupa, formalno motivisano lakšim pristupanjem BiH evropskim integracijama za koje je komplikovana državna struktura ove bivše jugoslovenske republike predstavljala problem. Prosto rečeno, tako shvaćena tužba je bila samo sredstvo unifikacije Bosne po modelu iz Sarajeva, a Srbija je bila samo kolateralna šteta podesna da se protiv nje podnese tužba pošto se kao strane pred Međunarodnim sudom mogu pojavljivati samo međunarodni subjekti a Republika Srpska to nije.

Ako je s početka i bilo nekog racionalnog plana, reakcije pokazuju da toga više nema, da je reč samo o nezdravoj želji da se Srbija (dobro, i Crna Gora, ali manje) imenuje kao krivac za sve ono loše što im se desilo i što misle da im se desilo tokom rata 1992-1995. godine. Na kraju se desilo to da su poverovali u sopstvenu propagandu o sebi.

Stvar je, zapravo, još ozbiljnija. Rat u Bosni za Muslimane/Bošnjake bio je rodno mesto nacije, nešto kao za Srbe Kosovski boj i Prvi srpski ustanak zajedno. Pa pošto u tom ratu nije bilo ničega nalik na trijumfalnu pobedu, kao što je to slučaj sa Hrvatskom, onda je makar bošnjačko učešće u tom ratu trebalo etički visoko postaviti, a to je izvodljivo ako se utvrdi da su bili žrtve genocida, po ugledu na Jevreje kod kojih je sećanje na holokaust postalo važan deo nacionalnog i državnog identiteta. Već duže je sasvim uočljivo da zvanično Sarajevo čitav rat u BiH nastoji da svede samo na stradanje Muslimana/Bošnjaka u njemu, a Srebrenicu kao jedini simbol toga rata. Prosto rečeno, objava da u Bosni i Hercegovini nije izvršen genocid nad Muslimanima udara u same temelje bošnjačke nacije, onako kako su je njeni očevi oblikovali u poslednjih deceniju-dve. Srebrenica i “genocid” su tako postali mit, što nije ništa neobično i može se razumeti, problem je, međutim, što nacionalna mitologija i Međunarodni sud pravde stoje u različitim referentnim sistemima. Ako pokušate da ih pomešate, onda dobijete to.

I umesto da, po prirodi stvari, neprijateljstvo, mržnja i podele budu sve manji kako prolazi vreme, oni su sve veći – po mitologiju ništa nije tako pogubno kao jasna sećanja, a ona blede. A razume se, svemu tome ne pomaže ni to što u Sarajevu vladaju političari koji se nalaze u političkom horizontu koji je bio aktuelan u prvoj polovini devedesetih – često su to upravo i isti političari. Potezi koje Sarajevo povlači upravo su ono što uverava Republiku Srpsku da takozvana integracija i brisanje entiteta nije ništa drugo do težnja za muslimanskom supremacijom i nacionalna majorizacija. Sama tužba protiv Srbije dobar je primer za to – podneta je uz protivljenje jednog entiteta. A zatim, gnevni Sven Alkalaj, ministar inostranih poslova BiH, obavestio je Srbiju da više ne važi režim dvojnog državljanstva potpisan sa SCG. Dakle, Alkalaj, funkcioner vlade u Sarajevu i pripadnik militantne stranke Harisa Silajyića, donosi bez ikakve konsultacije sa srpskim predstavnicima odluku koja se praktično isključivo tiče Srba u BiH.

Šta je najveća ironija? Pa to što i dobronamerni pokušaji da se stvari nekako izglade budu izokrenuti u svoju suprotnost. Jugoslavija je posle 5. oktobra povukla svoju kontratužbu protiv BiH, što se moglo predstaviti i kao gest dobre volje u čijem okviru je još bilo prostora da Beograd pruži kakvo-takvo zadovoljenje za Sarajevo, što su ovi, naravno, odbacili. Ali da je tužba ostala, ispada da bi bolje bilo, jer se može pretpostaviti da bi i ona bila odbačena, pa bi frustrirani Muslimani/Bošnjaci imali kakvu-takvu satisfakciju.

Za Srbe i Srbiju, za politiku i nauku, predstoji težak zadatak da se utvrde koreni duboke netrpeljivosti koju bivše jugoslovenske republike (možda je najtačnije reći rukovodstva tih republika) iskazuju prema najvećoj republici nekadašnje SFRJ, često protiv svojih interesa. Ako se u slučajevima Hrvatske i Bosne i Hercegovine to i može razumeti, primeri Makedonije i Crne Gore se ne mogu objasniti bez zalaženja u domen psihologije.

Kolateralna korist za Beograd iz celog slučaja sastoji se i u tome da je Međunarodni sud pravde prekinuo stereotip prema kojem je Srbija u Bosni imala ulogu ubice i agresora pa možda čak otvara mogućnost da se i sama Srbija predstavi žrtvom zbog ružnih a neistinitih i nepravednih optužbi koje su joj nanele mnogo štete. A osim toga, korist je i unutrašnja. Skupina političkih egzorcista grupisana u tzv. nevladinim organizacijama ostala je bez svojih omiljenih argumenata i, što je još važnije, bez mogućnosti da svako ko se njihovim argumentima suprotstavi bude automatski žigosan kao opskurni šovinista, fašista, miloševićevac i tome slično. Bankrot je objavila upravo Nataša Kandić rečima da je presuda “posledica nedostatka dokaza koje je za ovaj proces trebalo da obezbedi Srbija”. Čak i da je tako, pred kojim to sudom na ovom svetu je obaveza okrivljenog da dostavlja dokaze protiv sebe?

NIN 2931 od 01.03.2007.

 

 

 
 
Copyright by NSPM