Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Nenad Bjelanović

Kampanja Aktivnog centra

Kampanja "Aktivnog centra" uvela je novi način govora o Kosovu. Srž promene jeste u tome da su o Kosovu počeli da dižu glas mladi ljudi za koje kao da se do sada prećutno pretpostavljalo da ih Kosovo mnogo i ne zanima ili da je njihov stav već jasno formulisan i u javnosti prisutan preko stranaka i nevladinih organizacija "demokratske i proevropske" orijentacije. Mirna i tiha kampanja probudila je dostojanstvo svih onih koji plakate sa natpisom "Da li nam je stvarno svejedno?" osećaju kao da su ih oni sami osmislili i napisali.

I do sada se čuo glas istine o Kosovu; nekoliko intelektualaca, vladika Artemije i Srpska Pravoslavna Crkava, kao i predstavnici državnih organa ukljukčujući i one najviše, predsednika Republike i predsednika Vlade, jasno su govorili o nepravednom stanju na Kosovu, o potrebi uspostavljanja ravnopravnosti između Srba i Albanaca, o neodustajanju u borbi za naše interese itd. (mada su zauzvrat dobili još jedan progon, nekoliko ubijene dece, isključenja struje za srpske enklave i pretnju "konačnim rešenjem" tj. proterivanjem svih Srba nasilnim sredstvima), ali se niko od mlađe generacije Srba nije potrudio da javno kaže ono što obično govori u društvu prijatelja. Uz ovakvu predistoriju, ova kampanja dobila je karakter revolta protiv onih koji se u javnosti legitimišu kao zastupnici interesa mladih ljudi u ovoj zemlji koji njenu budućnost vide u Evropi i njenim vrednostima.

Naša mlađa javnost, ne odudarajući po tome nimalo od ostatka društva, ali odudarajući od svojih godina, upala je u psihološku zamku fatalizma tj. pomirenja sa sudbinom, doduše nepravednom, ali tako surovom i realnom da nedvosmisleno sledi zaključak da je za nas Kosovo izubljeno i da svako protivljenje sudbini nosi sa sobom nešto poput kazne bogova. Tako se najžešći domaći borci protiv religije pokazuju kao novi verujući u nepromenljivost sudbine. No, ništa strašno - njihova je logika ionako puna paradoksa. Inače, ovaj misaoni tok traži svoje racionalno opravdanje u našoj bližoj prošlosti koja se odvijala po prognozama najcrnjih fatalista.

Danas kada smo svi iznenađeni što je Kosovo još uvek u sastavu Srbije, pokazalo se da je naš fatalizam za svoj osnov imao intezivnu medijsku kampanju nevladinih organizacija i partija koje sa njima dele program (i radni i ideološki i finansijski), da je očigledno uvoznog tipa i da su nam njihovi lideri u gotovo religioznom nadahnuću besedili o prevaziđenom kosovskom mitu kojeg što pre treba zaboraviti i okrenuti se budućnosti, o Kosovu kao temi koja isključivo služi podilaženju niskim nacionalističkim strastima prilikom podizanja rejtinga nacionalističkih lidera počevši od kneza Lazara, preko Slobodana Miloševića i svih kod kojih se čuje makar i daleki eho borbe za Kosovo i za sve ono što ono jedom običnom Srbinu znači. I imali su nesumnjivog uspeha! Kampanja Aktivnog centra je u dobroj meri presekla dovod tog otrova u naš krvotok, što važi barem za one koji redovno čitaju novine i šetaju beogradskim ulicama. Za jedan pokret u zametku nimalo beznačajan rezultat.

Međutim, evo i jedne zamerke na samu kampanju "Aktivnog centra" - bolje je počela nego što će se završiti. Počela je kampanjom za koju se već na prvi pogled moglo reći da su je osmislili mladi ljudi, da iz nje izbija entuzijazam, a ne kuknjava na zlu sudbu i mržnja prema neprijateljima, da je odisala vedrim pogledom na svet i razumnim optimizmom, da nije mogla biti osenčena nikakvim prošlim angažmanom ni u čijoj kampanji i ni u čijoj službi - jednom reču nov, samonikao i autonoman pokret samosvesnih mladih ljudi kojima je Srbija više od slučajnog mesta rođenja i koji imaju punu svest o odgovornosti pred sobom, potomcima i pretcima. Nije prirodno da ti se država komada, a ti to ravnodušno gledaš, makar tu ravnodušnost i glumio, poruka je ovog pokreta koju je iskazao na moderan i jednostavan način, slikama kosovskih manastira, tihih i spokojnih u svom veličanstvu, ili pak, nemih u svom stradalaštvu.

Sve je to nestalo, ne sasvim, ali dobrim delom, onoga trenutka kada je odlučeno da se pozovu javne ličnosti da pozajme nešto svog kredibiliteta ovoj kampanji i samom pokretu. Zar je Kosovu takva pozajmica potrebna? Zar nije bolje da ono govori samo za sebe i svedoči svojim gorkim iskustvom? Neće li se time oštetiti čitava originalnost zamisli i sve ono što smo prethodno opisali? Neće li se ukinuti ekskluzivnost pokreta u generacijskom pogledu? Nisu li se neke od tih, nesumnjivo dobronamernih, javnih ličnosti pele na bine raznih stranaka pružajući im podršku? Da li se ustvari s ovim i računalo, te se htelo reći da u ovom pitanju ne sme biti podela? Da li je to pravi način da se tako nešto kaže? Prva kampanja bila je bolja jer je bila anonimna, dok će druga verovatno dobiti veći publicitet, ali će biti uvučena u krug opšte poznatosti i izgubiće svoj gotovo andergraund imidž. A to je ono što je u njoj bio najvrednije.

 

 

 
 
Copyright by NSPM