Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Mile Bjelajac

KOSOVO – PROIZVODNJA MITA O 1987. I TAOCI POLITIČKI KOREKTNOG GOVORA

Sažetak: O vaj prilog bavi se problemima razumevanja i rešavanja konačnog statusa pokrajine Kosovo. Konstatuje se da u javnom govoru postoje veoma kruti i jednodimenzionalni stavovi o korenima kosovske krize krajem 20. veka. Taj pristup je veoma prisutan poslednjih godina u delu međunarodne zajednice koji podržava ultimativan i čvrst albanski stav da je jedino rešenje za mir i region – nezavisnost, i to na svim teritorijama koje su nekada administrativno bile deo pokrajine Kosovo i Metohija. Kao posledica unutrašnjih sukoba u Srbiji posle 1987. godine, dok su trajale borbe sa Miloševićevim režimom, takođe su se, sa ne manje jednostranosti i žestine, koristile stare kvalifikacije. Ovaj politički govor u dobroj meri se preselio i u akademsku literaturu. U delu naučne zajednice proizvedena je “intelektualna ortodoksija”, koja, svesno ili nesvesno, podržava ili zloupotrebljava “albansku stvar”. Međutim, postoji ne manji broj skrupuloznih i obaveštenih akademskih delatnika koji postavljaju pitanja i iznose niz činjenica koje su u oštroj suprotnosti sa uspostavljenim klišeom da je “sve počelo 1987”, da je Srbija htela da u Jugoslaviji uspostavi velikosrpsku hegemoniju, da je njeno rukovodstvo bilo protiv reforme sistema, da je albanskoj zajednici oduzeto svako pravo, pa i osnovna ljudska prava, te da se pripremao plan za njihovo masovno etničko čišćenje.

            TAOCI POLITIČKOG GOVORA JUČE I DANAS

Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika CK SKS i potonjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, više nema. O njemu je već napisano sijaset studija, ali konačnog i potpunog istorijskog suda još uvek nemamo. Analitičari tek treba da zagnjure glave u veliku ostavštinu ICTY–a (Međunarodni sud za suđenje ratnim zločinima počinjenim na tlu Jugoslavije), ali i građu mnogih kabineta širom sveta, članica Saveta bezbednosti i dr. O njemu je stvaran mit (mitovi) ne samo u Srbiji i SFRJ, već i u svetu. Jedni su ga promovisali i kovali u zvezde, drugi proklinjali ili satanizovali. Međutim, predmet ovog priloga je uži. Osećamo da je hotimično, ili nehotično, iz političkog govora prešlo u akademska izdanja shvatanje da je sve počelo sa Miloševićevim govorom u Kosovu Polju, aprila 1987. godine, Gazimestanom (1989) ili 8. sednicom CK SKS u jesen 1987. O čemu je zapravo reč?

Naša dosadašnja saznanja, ali i sećanja koja nosimo i kao savremenici i kao kritičari, sugerišu da je, kada je ova tema u pitanju, i on bio talac svog političkog govora, olako obećane brzine, potrebe da dokazuje da deluje (za razliku od prethodnika koji navodno “nisu” delovali), obećanja da će reformisati blokirani ustavni sistem i omogućiti privrednu reformu, vratiti Srbiji državnost, obećanja demonstrantima da će uhapsiti Vlasija, doneti miran život i zaštitu svim stanovnicima na Kosovu, a posebno Srbima i Crnogorcima (“Ne sme niko da vas bije”). Često je spaljivao mostove iza sebe tako da povratka nije bilo. Grubo je potcenio ne samo međunarodne reperkusije već i uvredu nanetu albanskoj zajednici na Kosovu i Metohiji (1), potcenio je sposobnost te zajednice da se mobiliše. Ali, da li je mogao da bira? Tek pomalo, posle svega, čitajući o planovima drugih, koje je on saznavao u svoje vreme a javnost bila spremna da veruje ili ne, možemo reći da je voljno ili nevoljno prihvatio da bude parija, opšti izgovor za sve politike na Balkanu. (2) Problemi sa kojima se suočio bili su stariji od “njega”, kao i njihova eskalacija, koja je zaista duboko potresla Jugoslaviju početkom osamdesetih.

Milošević nije bio jedini akter balkanske krize koji je postao talac svog političkog govora. Ništa manje, to su bili i daleko moćniji igrači iz tzv. svetske zajednice. I danas aktuelni potezi pravdaju se mitologijom s kraja osamdesetih i devedesetih, koja jeste nastala u drugim uslovima, ali se primenjuje i na nove. Ništa manji taoci (opozicionog) političkog govora su i akteri domaće političke scene u Srbiji, pa i deo akademske zajednice. Nažalost, ponekad se taj “politički korektan” govor otme i članovima srpskog pregovaračkog tima ili ministru spoljnih poslova.

Da li će konačno, radikalno i nametnuto rešenje biti pravdano na mnogim stranama mitologijom o oduzetim pravima albanskoj zajednici krajem osamdesetih, terorom i agresijom krajem devedesetih koja je za cilj imala etničko čišćenje, što je “svetska zajednica” morala da spreči u ime odbrane principa tolerancije, multietničnosti i demokratije?

Srbija je pritisnuta i navešćuje joj se: državna granica na Pančićevom vrhu, usred današnjeg najvećeg turističkog kompleksa Srbije; preko leđa još nekoliko srpskih opština,   poklon odlazećoj nacionalnoj manjini; nove izbegličke kolone i kampovi, pri čemu ni oni od pre sedam godina nisu rešeni. Specijalnom izaslaniku UN za vođenje pregovora između srpske i albanske strane Martiju Ahtisariju na jednom od sastanaka u Beču, septembra 2006. godine, omakla se izjava koja je zapravo njegova misao vodilja: “Srbi su krivi kao narod i moraju da plate”. Kosovo je specijalan slučaj i neće se primenjivati na druge regione, poručuju iz EU prvih dana oktobra.

Morton Abramovic, duša Međunarodne krizne grupe u kojoj je Ahtisari samo izvršilac, optužuje Srbiju da podstiče pokrete za povratak u njen sastav tri severne opštine i pripajanje podeljene Mitrovice u kojoj živi 40 odsto kosovskih Srba. Takođe, Srbija se optužuje za to da je prinudila kosovske Srbe da bojkotuju privremenu vladu koju podržavaju Ujedinjene nacije “nedavno primoravši sve nastavnike i medicinske radnike da pocepaju svoje ugovore s vladom. Umesto toga, Srbija finansira paralelne strukture vlasti, kroz koje su severne opštine počele da stvaraju paravojne snage... Podrška Beograda ovim separatistima ima za cilj da pregovaračima nametne podelu koja na terenu de fakto postoji” nasuprot politici UN za multietničko Kosovo bez promena granica. (3) Ovi, kao i mnogo puta do tada primenjeni dvostruki standardi iz dela međunarodne zajednice i dalje ohrabruju bahatost na jednoj (albanskoj) i sumnju na drugoj (srpskoj) strani. (4) Noćna mora! Na stranicama londonskog Ekonomista oglašava se rasprodaja hotela na Šar-planini.

Drobljenje prostora danas mnoge već podseća na vraćanje vremenu Berlinskog kongresa 1878. godine i nekim starim strateškim razmišljanjima, a pozicija srpskog pregovaračkog tima za Kosovo na češku delegaciju u Minhenu 1938. ili srpsku u Rambujeu 1999. Berlinski kongres nije rešio odnos velikih sila, bio je podloga za antagoniziranje malih balkanskih naroda, Minhen nije žrtvovanjem Čehoslovaka kupio mir, a Rambuje, onako kako je bio unapred dizajniran, zakonito je proizveo najveće etničko čišćenje i kraj jednog procesa započetog baš 1878. (5) Sve ovo podseća, istovremeno, i na obnovu hladnog rata. Velike sile se nadmeću, povezuje se pitanje Kosova i Gruzije i njenih pobunjenih delova. Albanija se tapše po ramenu.

Pogrešno odabrane knjige sa polica, ostrašćeni savetnici, lobiranje, direktive za politički korektan govor, podilaženje nacionalnim predrasudama, ili prosto – interes? (6) Ljudi, akteri, unose u svoj posao i svoj intelektualni, karakterni i fizički sklop. Ko su oni? (7)

Dok se sve ovo u akademskom miru bude godinama sabiralo i analiziralo (8), mi ćemo živeti na prostoru trajne nestabilnosti koji se upravo sada kreira.

Akademska i građanska pristojnost nalaže nam da u ovom izazovnom trenutku upozorimo na to da se i oni koji to ne bi smeli oslanjaju na argumente političkog govora izrečenog u žaru političke borbe pre oktobra 2000. godine, misleći možda da time daju odstupnicu i stiču razumevanje odlučnih faktora na međunarodnoj sceni.

Politički govor ima svoje zakone i on ne sme biti uzet kao cela i potpuna istina o vremenu u kome je iskazan. Neupitne floskule da je nacionalizam započeo 1987, da je ukinuta autonomija ili da je deset godina vladao strahovit režim daju iskrivljenu i nepotpunu sliku prošlog. (9) Ništa manje “idilična” slika formirana je i oko napada NATO na SR Jugoslaviju u martu 1999. (10) Zanimljivo je da je Ministarstvo inostranih poslova Jugoslavije posle oktobra 2000, zbog kooperativnosti i pokušaja da se izglade odnosi sa Zapadom, odustalo od distribucije već odštampanih zbornika sa hronologijom i dokumentima o terorizmu i krizi na Kosovu 1998–1999. godine. (11)

ISKUŠENJA AKADEMSKIH ANALIZA JUGOSLOVENSKE KRIZE

Prema olakim objašnjenjima uvek smo suzdržani, ponekad i ironični. Politički govor kalkuliše sa društvenim zaboravom. Ali, naše je da podsetimo. Takođe valja, u najkraćem, dati nekoliko napomena o karakteru literarne produkcije koja je pratila jugoslovensku krizu do današnjih dana. Ta produkcija je izuzetno velika, re č je o više hiljada radova, ali ima neke osobine po kojima bi se mogla uslovno razvrstati tematski, a često i ideološki. Ono što je z ajedničko svim dosadašnjim naporima, izuzev zbirki dokumenata i dokumentacionog materijala ICTY, jeste najčešće odsudstvo izvora prvog reda za prethodnu deceniju i po.

Šef katedre za istoriju Univerziteta Stanford Norman Naimark ističe u predgovoru zbornika radova posvećenog vrlinama i manama istoriografije o Jugoslaviji da je najveći deo radova o savremenoj istoriji Jugoslavije pisan ili revidiran od novinara ili analitičara koji su tragali za korenima ratnog sukoba na Balkanu. “Ako je istorija razgovor između prošlosti i sadašnjosti – da parafraziramo čuvenu formulaciju E. H. Kara u knjizi What is History? – onda je tokom devedesetih razgovor bio jednostran i dominirala je sadašnjost. Zdrav balans između prošlosti i sadašnjosti bio je narušen u toj meri da je prošlost postala gotovo neprepoznatljiva”. Dominantan javni diskurs o ratu legitimizovan je (pravdan) gomilom novoodštampanih istorija, piše Naimark, dodajući da je, po njegovom mišljenju, najuticajnija od svih bila Kaplanova studija Balkan Ghosts, koja je po mnogim obaveštenjima imala dubok uticaj na Klintonovu administraciju i razumevanje rata u Jugoslaviji. (12) Naimark ipak odaje priznanje novinarima, piscima, analitičarima, diplomatama i drugima koji su punili police knjigama jer su na izvestan način istoričarima podastrli i mnoge podatke. Od koristi je, smatra Naimark, i obilje objavljenih publikacija, i to od specijalizovanih organizacija i NGO, koje su takođe prikupile mnogo činjeničnog materijala. Kada je otpočela jugoslovenska kriza, bilo je malo savremeno urađenih istorija Jugoslavije.

Profesor sa Univerziteta u Picburgu Robert Hajden, nabrajajući metodološke i ostale prepreke u pisanju istorije Jugoslavije, stavio je u sâm vrh problem formiranja intelektualne ortodoksije koja prati pobedničku političku liniju, kao i njeno nezahvalno i teško preispitivanje uprkos očitim činjenicama koje je osporavaju:

“Produženi međunarodni konflikti često stvore više političkih pristalica nego stručnjaka; ako je istina prva žrtva rata u novinarstvu, objektivnost je prva žrtva u struci. Akademske debate oko bivše Jugoslavije su jednako polarizovane kao i one koje se bave stvaranjem Izraela ili podelom Kipra, gde kritika studije često više zavisi od toga da li je rad utemeljen na komentatorovim predubeđenjima nego od koherentnosti same teorije ili pouzdanosti i dovoljnosti argumenata. Kada jedna strana u tako dugom konfliktu pobedi politički, ona obično odnosi pobedu i na akademskom planu, jer ako neki analitičar utvrdi da je politika koja je pobedila pogrešna, teži da je omalovaži. Politička hegemonija utemeljuje intelektualnu ortodoksiju.” (13)

            Profesor univerziteta iz SAD Radžu Tomas skreće pažnju na to da je istorijska interpretacija složen fenomen, da su laži i selektirane poluistine o prošlom često napisane iz perspektive moćnih pobednika. Kroz ponavljanje i učestalo citiranje, jednostrane interpretacije postaju formalizovana istorijska “istina”. U stvarnosti, ta istina može biti subjektivna i bez dokaza. Sledi važno metodološko upozorenje da se nijedna interpretacija istorije ne sme prihvatiti kao konačna. Umesto toga, treba dati prostora različitim verzijama. Pristup svim informacijama nije uvek moguć i svaki istoričar ili politički analitičar mora da obavi selekciju i dâ subjektivnu analizu. Tomas ističe da se lako može utvrditi razlika u pisanju i pristupu istoriji Jugoslavije pre i posle 1991. Ranije, kada se pogleda istorija Jugoslavije pisana u Britaniji, Francuskoj ili Americi, publicisti i naučnici pristupali su bez strasti. Od 1991, kada se pojavila nova sorta instant eksperata i naučnika, počelo je preispitivanje i potpuno novo viđenje. Prošlost se počela prerađivati kako bi se uskladila sa novim savremenim predrasudama. Slika je postala jednostrana. Većina je ostrašćeno podržavala ili osuđivala jednu stranu. To ne znači da u vreme trajanja krize nije bilo onih poštovanja vrednih, izbalansiranih pristupa i radova, ali takvi nisu imali pažnju mainstream pisanih ili audiovizuelnih medija. Autori i njihova viđenja bili su ili etiketirani ili isključivani. (14)

                  Profesor univerziteta iz Kanade Lenard Koen je lucidni tragač za odgovorom kako se formiralo mišljenje političkih elita na Zapadu prema posthladnoratovskom Balkanu. Njegove analize daju pojedine elemente onome na šta su već upozoravali Marija Todorova, Vesna Goldsvorti, Džon Lempi, Denison Rusinov, Gejl Stouks, Sara Kent, kao i Rodžer Brubejker. (15) Reč je o kritici površnosti, predubeđenja, simplifikovanih teorija modela (duboka mržnja od davnina, izgubljeni raj zbog zlih lidera elita, sukob različitih kultura), koja za posledicu ima redukovano razumevanje složene balkanske stvarnosti i uticaj na ishitrene i nepromišljene političke poteze. “Balkanska istorija i savremenost su kompleksni i priznanje te činjenice ne znači da ih nije moguće spoznati jednim uravnoteženim pristupom, ili da politički tok nabolje ne može biti postignut osim uz primenu čvrste ruke i imperijalne intervencije sa strane (...) Napor da se shvati balkanska zagonetka mora početi od otvorenog i kritičkog pristupa razlikama unutar stručnih pogleda, kao i propitivanja političkih ocena i mudrovanja koja, obično, računaju sa takvim gledištima kao potvrdom vlastitih, koja stoga postaju iskrivljena i netačna, a posebno za vreme usijanih propagandnih bitaka i pristrasnosti tipičnih za ratna vremena.” (16)

Koen će ukazati na ulogu knjiga Noela Malkolma (koji se očevidno svrstao iza albanske interpretacije događaja i podržao njihove aspiracije) o Bosni i Kosovu na Holbruka i Klintona. Autor je čvrst u uverenju da je upravo ta knjiga najviše uticala na promenu Klintonovog stava prema Kosovu. (17) No, kako su razumeli istorijski kontekst i sadašnjost Balkana Olbrajtova, Stroub Talbot, Sandi Berger, Robert Oven takođe je predmet ovih analiza. Međutim, ne upadajući u zamku redukcionizma, Koen će uvek naći prostora da ukaže i na širi politički kontekst koji je diktirao pojedine akcije na Balkanu, kao što su američki predsednički izbori, američki nacionalni interes, redefinisanje uloge NATO i dr.

U najkraćem, kada se ima i najskromniji uvid u akademska pisanja o jugoslovenskoj krizi, ratu, Slobodanu Miloševiću ili kosovskom problemu, dakle u knjigama i kod autora koji su nezaobilazni u svim bibliografijama, pa i medijski eksploatisani, vidimo podelu kakvu anticipira Hajden. Postoje očite kontroverze. Deo autora koje smo pomenuli ili onih koji pokušavaju da budu više naučnici a manje pristrasni saučesnici drame (Džon Lempi, Džon Olkok, Endru Vahtel, Dejan Jović) (18) stoji nasuprot onima koji su kao Noel Malkolm, Sabrina Ramet, Džejms Gau, Matjaž Klemenčić (19) i mnogi drugi, koji imaju svog favorita na terenu drame. Deo akademske zajednice nastavlja na tragu žurnalističkih dela kao što su ona Lore Silber ili Krisa Beneta. (20) Ali, ako je u žurnalizmu dozvoljeno da se umesto referenci koriste slobodne dedukcije, prećutkuju jedne, a ističu samo druge vrste činjenica, koriste objašnjenja kao “čini se”, “verovatno”, “neutemeljene tvrdnje” i predrasude umesto znanja, onda takva literatura vraća stanje svesti na početak a ne kraj balkanskih dešavanja. Kako je slikovito primetio jedan naš mlađi američki kolega, oni “izvode trikove i prikrivaju fakte kako bi dali maksimalnu podršku svojim sudovima” (21).

Na francuskom i nemačkom govornom području autori su takođe podeljeni. Vode se diskusije, čak i sudski sporovi. (22)

1987” KAO PRAUZROK TRAGEDIJE JUGOSLAVIJE?

“Mada su koreni netrpeljivosti stari vekovima, nacionalizam , koji je ubio SFRJ, započeo je 1987. godine kada je Milošević, slušajući jedne duge noći o zlostavljanju Srba od strane Albanaca, pokrenuo srpski nacionalizam, potom ukinuo autonomiju Kosovu i Vojvodini, očistio svu opoziciju u samoj Srbiji i konačno okrenuo svoju nacionalističku agresivnost protiv svojih suseda.” Ovo je uverenje koje je svojoj vladi slao iz Beograda, a potom branio u svojim memoarima Voren Cimerman, poslednji ambasador SAD u SFRJ. Isti je uveo u rečnik i pojam “kvisling” za etničke Albance lojalne svojoj državi, koji su neretko bili žive mete ekstremista. (23)

            Da li nije znao, ili je hteo da prikrije jednu drugu godinu, 1981, kao i objašnjenje kako je jedna nacionalna manjina koja je živela bolje nego sunarodnici u samoj Albaniji, čije budžetske i društvene potrebe finansira Srbija i Jugoslavija sa dve trećine (plus krediti), krenula u rušilačku akciju, što je zapravo bio detonator jugoslovenske krize? Da li zato i naknadno svodi pobunu na studentski protest na kome su oni tražili Kosovo republiku? (24) Ili je to već bilo 1968? Ili posle Brionskog plenuma 1966. godine? (25)

            Njegov kolega, diplomata, načelnik Odeljenja za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke (1991–1995), Majkl Libal takođe promoviše ovu priču:

            “Grubo govoreći, tri su se snage našle međusobno suprostavljene. Prvi se i najranije na jugoslovenskoj sceni pojavio nacionalistički i socijalistički autoritaran režim u Srbiji pod vodstvom Slobodana Miloševića. Taj režim se protivio demokratskoj reformi jednostranačkog sustava i umjesto toga je za cilj postavio recentralizaciju države pod srpskim vodstvom. Pokaže li se to nemogućim, stvaranje velikosrpske države – koja bi uključivala što više, odnosno koliko god to bude moguće djelova ostalih republika nastanjenih Srbima – postavljalo se kao alternativa.” (26)

            I jedno i drugo viđenje, u svoje vreme politički delatno, potom akademski upakovano, ostalo je na istom koloseku. Nama ostaje da pitamo i podsećamo.

            Podsetimo, Marko Nikezić, tek postavljeni predsednik SKS, liberalni komunista, iznenađen brutalnošću albanskih nacionalista bio je prisiljen da na političkom aktivu Srbije 1. decembra 1968. poruči da će zemlja biti branjena od svakog pokušaja razbijanja iznutra, dodajući da “ako neko bira oružje, ne treba da sumnja u ishod sudara”. (27)

            Dodajmo da je odmah nakon tih nemira Služba državne bezbednosti dostavila Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove informaciju o organizovanom delovanju neprijateljskih elemenata albanske narodnosti:

            “Smišljeno su raspirivali nezadovoljstvo, nacionalnu mržnju među nacionalnostima i narodnostima i širili iredentističku propagandu. Dosadašnji podaci ukazuju na postojanje šire ilegalne delatnosti iredentista na području pokrajine koja predstavlja kontinuitet rada ranijih ilegalnih organizacija. Diskusije o ustavnim amandmanima iskoristili su neprijateljski elementi da na širem frontu ispolje svoje pretenzije, zaoštre međunacionalne odnose i time stvore pogodnu atmosferu za svoju aktivnost. Iredentistički elementi albanske narodnosti isticali su da se treba boriti za republiku i pravo na samoopredeljenje jer će se samo na taj način uspeti da se Kosovo i deo Makedonije priključe Albaniji.” (28)

            Za JNA je već ta 1968. godina predstavljala veliko iskustvo. Admiral Mamula svedoči o tome da je 1980. na Kosmetu, koje je 60-ih bilo gotovo ispražnjeno od vojske, ponovo počelo vraćanje garnizona i formiranje korpusa koji je nekad postojao. U pola posla oko ojačavanja jugoistočnog vojišta dogodila se pobuna Albanaca 1981. godine. Da nije bilo blagovremene procene i angažovanja snaga JNA i da se čekalo na zakasnelu odluku Predsedništva SFRJ o njenom angažmanu, pobuna bi se razmahala kao i oružani sukobi, jer su skladišta oružja teritorijalne odbrane (60.000–70.000 dugih cevi, pt oruđa, minobacači i dr.) i pojedina armijska ratna skladišta sačuvana u poslednji trenutak. Da nije pristiglo pojačanje, ona bi pala. Novo iskustvo diktiralo je svođenje formacije TO Kosova na praznu formu. Pokušaj rukovodstva JNA da u saradnji sa albanskim rukovodiocima popravi situaciju nije dao rezultat. Naprotiv, oni su optuživali JNA. (29) Na jednom zajedničkom sastanku u Prištini 1983. odgovoreno im je da su u JNA otkrivene 169 tajne organizacije sa 1.097 pripadnika, ekstremne u namerama i dobro organizovane (trovanje vojnika, krađa oružja, atentati). Rukovodstvo izabrano posle 1981. godine sve je to odbijalo. Vrh armije je 1983. bio načisto s tim da se “nacionalistički pokreti iniciraju i vode iz same Partije, SKJ”. Znali su i da je bivše Bakalijevo rukovodstvo bilo povezano sa Albanijom i centrima u Evropi, a ono izabrano 1981. nije se trudilo da otkrije te veze državnim organima, čuvajući ih za sledeći udar. U Armiji su došli do zaključka da će u budućnosti slične probleme morati da rešavaju sami jer podršku kosovskog rukovodstva nisu dobili, “a jugoslovenski vrh nikada nije uspio naći zajednički pristup Kosovu i složiti se oko njega”. (30)

            Admiral Mamula zabeležio je da na zajedničkoj sednici predsedništva SFRJ i CK SKJ 1985. nije bilo (kao ni kod rukovodstva Kosova i Srbije) hrabrosti da se prizna kako se u prethodne četiri godine nije uspelo na Kosovu, te da mere donete u novembru 1981. nisu bile adekvatne. Kosovu su pretili novi sukobi. Srpski nacionalisti su se bolje organizovali i preduzimali aktivnosti koje su pokazivale nemoć najviših državnih organa da smire situaciju i garantuju ljudima miran život. (31)

Ako se ostave po strani analize događaja na Kosovu iz 1968. ili 1981. godine, pa   i ona Lazara Koliševskog na zajedničkoj sednici Predsedništva SFRJ i Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka 29. aprila 1981. godine, ili veoma dokumentovane pritužbe Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve upućivane pokrajinskim, republičkim i saveznim organima tokom više decenija, dakle sve pre indikovane 1987. godine, valja svakako pomenuti peticiju 2.016 građana Kosova u oktobru 1985. godine na najviše organe države i partije onog vremena. Vlasti su je osudile kao neprijateljski akt i pubunu. (32)

Tada reaguje 209 uglednih ličnosti iz Beograda, akademika, profesora, pisaca, reditelja, glumaca, novinara i drugih. Upućuju 21. januara 1986. peticiju Skupštini SFRJ i Skupštini SR Srbije, koja je imala veliki odjek u javnosti. Intelektualci su izrazili svoju solidarnost sa potpisnicima prethodne peticije i zahtev za pravdom i ravnopravnošću svih građana na Kosovu i Metohiji:

“Sve one koje potresa stradanje Srba i drugih nacionalnosti na Kosovu i Metohiji, sve one koje brine sudbina Srbije i Jugoslavije, svakog kome nisu zamrli savest i osećanje odgovornosti, zapanjila je i porazila reakcija vlasti na ovu peticiju – preteći odgovor zvaničnika Kosova i stav najodgovornijih u Srbiji i Jugoslaviji... Zahtev za pravdom osuđuje se kao neprijateljski akt i kvalifikuje kao pobuna.” (33)

U peticiji intelektualaca obrazlaže se da je u “proteklih dvadeset godina sa Kosova i Metohije iseljeno 200.000 ljudi, više od 700 naselja etnički je 'očišćeno'... Istrazi nisu izloženi samo ljudi, nego su ugroženi Srbija, Jugoslavija i mir na Balkanu. Ako bi se ostvarilo 'etnički čisto Kosovo', neminovne su nove nacionalne i državne konfrontacije, koje će balkanski prostor pretvoriti u potencijalno ratno žarište i ugroziti mir u Evropi... Prvi cilj je etnički čisto Kosovo, a zatim dalja osvajanja srbijanskih, makedonskih i crnogorskih teritorija. Nema nacionalne manjine u svetu koja ima veća ustavna prava, a njeni predvodnici i ideolozi uvode je u nacionalnu avanturu u kojoj sve može da izgubi ...” (34) 

Među potpisnicima je bio veliki broj onih koji su kasnije bili politički protivnici Slobodana Miloševića. Pomenimo samo neka imena: profesore Dragoljuba Mićunovića, Zagorku Golubović, Vladetu Jankovića, Andriju Gamsa, Ljubu Tadića, Leona Koena, Vojislava Koštunicu, generale, lekare i pisce Gojka Nikoliša i Pavla Jakšića, pisce i umetnike Vidu Ognjenović, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Borislava Pekića, Borisava Mihailovića Mihiza, Vuka Draškovića, Dušana Makavejeva, Miću Popovića, glumce Danila Batu Stojkovića, Nedu Arnerić, Ružicu Sokić, novinare i prevodioce Dragana Babića i Drinku Gojković.

Ova peticija bila je prisutna u javnosti skoro godinu dana pre radne verzije Memoranduma SANU, kome mnogi pripisuju “zasluge za rušenje Jugoslavije”. (35)

Posle novih incidenata na Kosovu i posete pokrajini, Ivan Stambolić je na sednici Predsedništva CK SKJ, 7. aprila 1986, istakao da je “situacija na Kosovu mnogo gora nego što mi ovde mislimo i znamo” jer kosovski Srbi više nemaju poverenja ni u pokrajinsko, ni u federalno rukovodstvo. Isticao je da srpski pokret vodi opozicija u Beogradu, koja dobija šansu da postane “lider masa”. Stambolić je predlagao da se nastavi sa diferencijacijom srpskih kadrova u pokrajini jer su oni koji su tada bili na funkcijama izgubili pravo da predstavljaju narod, da se priznaju pune kompetencije Republike Srbije u pokrajini, te da se koriste sva zakonska sredstva, pa i policija kako bi se sprečilo širenje uticaja srpskih nacionalista iz Beograda na kosovske Srbe. Istovremeno je odbacio optužbe da je pokret Srba sa Kosova nacionalistički. (36)

O terorističkim aktivnostima iredentista tokom sedamdesetih i osamdesetih u više navrata referisali su na plenumima generali i admirali JNA (37), a mediji objavljivali.

  Posle navođenja ovih primera nameće se pitanje kako je svojevremeno ambasador SAD Voren Cimerman bio pripremljen za preuzimanje dužnosti u Beogradu. Koliko je tačno znao kakvi su koreni krize sa kojom se suočio? Kako je došao do “1987” kao početka srpskog nacionalizma? Da li i Libal i drugi sličnog stava nisu do tada ništa od prethodnog znali?

USTAVNE REFORME I POJAVA SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Pitanje revizije ustavno-pravnog položaja pokrajina pokrenuto je neposredno nakon rušilačkih i masovnih demonstracija na Kosovu 1981. Pratio ga je strah političkih krugova u Zagrebu, Ljubljani i Novom Sadu da bi takva rasprava otvorila ozbiljnu političku krizu. Imajući to u vidu, partijski vrh Srbije je krajem decembra 1981. godine na 18. sednici CK SKS odlučio da ne traži promenu ustavne pozicije pokrajine i smisla postojeće autonomije, ali da pritom iznađe mogućnosti da republika ostvari unutrašnje jedinstvo na celoj teritoriji i bude, konačno, konstituisana kao državna i samoupravna zajednica. Petar Stambolić je tada upozorio na to da se “SR Srbiji osporavaju ona svojstva koja ona ima kao nacionalna država srpskog naroda i drugih naroda koji žive u njoj”. Uprkos svemu, sednica je završena zaključcima da se državne funkcije pokrajina (opštenarodna odbrana, državna bezbednost i spoljni poslovi) objedine na nivou republike. Ni kasnije inicijative Srbije za promenu ustava nisu nailazile na razumevanje ostalih. Rad Savezne komisije za politički sistem, osnovane na 12. kongresu SKJ, smišljeno je opstruiran. Strah od dezintegracije i raspada države postajao je sve realniji. Na 18. sednici CK SKS u novembru 1984. na dnevnom redu bila su pitanja državnog uređenja i situacije na Kosovu. Tada je potvrđena činjenica da je široko rasprostranjena svest o tome da se preti dezintegraciji Jugoslavije i Srbije. Partijski vrh nije bio zadovoljan postignutim u prethodne tri godine. Nezadovoljstvo se odnosilo kako na privrednu autarhiju (posebno nefunkcionalnost velikih sistema), tako i na slab efekat usvojenih zakona o narodnoj odbrani, unutrašnjim poslovima i državljanstvu, kao i drugih 40 pravnih akata. Pregovori o reviziji Ustava, koje su srpski rukovodioci vodili sa rukovodstvima drugih republika, nisu dali rezultate. Ova nastojanja su i u Prištini i Novom Sadu doživljavana od tamošnjih rukovodstava kao “ugrožavanje autonomije i nametanje zakonodavne discipline etatističko-centralističkim metodom”. Predrasude o Srbiji kao hegemonu bile su probuđene samom činjenicom da inicijative dolaze iz Beograda. Zatvoreno za javnost, tokom 1985. i 1986. godine, vodi se borba unutar srpskog rukovodstva kako bi se ova pat pozicija prevladala. Tankom većinom u januaru 1986. Milošević postaje prvi čovek SKS. (38) Američki stručnjak za region Suzan Vudvard podseća da je na promociju Miloševića uticalo držanje zapadnih banaka i vlade SAD zbog toga što je viđen kao ekonomski liberal i politički konzervativac koji bi imao autoritet da implementira reforme koje su oni zahtevali. Lempi i Olkok, kao i Džonstonova kasnije, uočavaju ovaj važan segment. Olkok čak zaključuje da je jedino jedan autoritaran puč mogao instalirati neophodne ekonomske reforme. (39)

Da bi se razumele prethodne opaske, valja podsetiti na to da je Milošević zaista u više navrata izlagao o tome šta podrazumeva pod neophodnim reformama. Suština njegovog gledišta podrazumevala je ocenu da su dogovorna ekonomija, uvođenje “nacionalnih ekonomija” (tačnije državnih privreda u granicama republika i pokrajina) i suverena prevlast birokratskog voluntarizma doveli do haosa i osiromašenja. Reforma je, smatrao je on, trebalo da raskine sa iluzijama da politički činioci društva mogu uspešno, metodama dogovorne ekonomije, da upravljaju privrednim procesima i odnosima, bilo da je reč o preduzećima, bankama, procesima i odnosima. Privreda mora da bude sposobna da se hvata u koštac sa konkurencijom, s rizikom, sa svim onim neizvesnim pojavama koje za sobom nosi tržišno privređivanje u svetu, čiji je i Jugoslavija deo. Da bi preduzeća ojačala, ne sme se tolerisati sistem u kojem se najpre namiri država i sve ostale potrebe, a njima šta ostane. Milošević je poručivao da se “demokratsko društvo može graditi samo na osnovu robne proizvodnje i moderne tržišne privrede”. “Orijentacija ka tržištu i konkurenciji, a posebno orijentacija ka svetskom tržištu i svetskoj konkurenciji, predstavlja najsnažniji generator rasta efikasnosti privređivanja.” U reforme je trebalo ući što pre. U suprotnom, društvo će sve više zaostajati. “Previše smo dugo bili zavedeni i zaneseni ideologijom pravljenja sopstvenog ekonomskog sveta, sa specifičnim zakonima vrednovanja”. Milošević je pisao i govorio protiv predrasuda o stranom kapitalu, ali je, kao i kasnije Ante Marković, isticao značaj kapitala stanovništva u dijaspori i sugerisao otvaranje mešovitih preduzeća. U okviru privredne reforme trebalo je promeniti potpuno stambenu politiku i time dati impuls građevinarstvu jer bi građani kupovali na tržištu uz dugoročne kredite. Preduslov je savladavanje inflacije, a posledica ukidanje ogromnog aparata SIZ–ova u ovoj oblasti. Privreda mora imati sposobnost prilagođavanja, a ekonomska likvidacija preduzeća treba da postane normalna pojava. Trebalo je, po njemu, odbaciti stanovište da sve treba sačuvati, ma koliko to koštalo zajednicu. Neophodno je stimulisati profitabilne grane. Milošević se zalagao za napuštanje svega što reprodukuje opštinske, pokrajinske i republičke privrede. Smatrao je da treba osloboditi tržište rada, znanja i kapitala. Jugoslavija mora da se integriše putem proizvodnih, tehnoloških i razvojnih programa i aktivnosti “upravo kako to čini razvijeni svet”. “Delovanje objektivnih činilaca vrednovanja, preko robne proizvodnje i tržišta, sužavaće i prostor za mnoga sumnjičenja da će jačanje ekonomskih funkcija federacije predstavljati restauraciju centralizma i unitarizma. Jedinstveno jugoslovensko tržište nije unitarizam, već uslov postojanja Jugoslavije. Bez njega, a s republičkim i pokrajinskim ekonomijama, Jugoslavija postaje labava konfederacija... Ideje “o nacionalnim ekonomijama” su malograđanski zahtev, u osnovi primitivan... nacionalistički, nazadan... Jugoslavija mora da predstavlja jedinstveno privredno područje, na kome postoje istovetna sistemska rešenja i slobodno kretanje proizvoda i usluga, novca i kapitala, ljudi i znanja. Milošević je poručivao drugim jugoslovenskim sredinama da se “SKS zalaže za jačanje neophodnih jedinstvenih funkcija federacije, i u privrednom i u političkom smislu. Ali ne zato da bi se sadašnji pretežno republički etatizmi vratili na nivo federacije, već da bi se obezbedila jaka i efikasna delotvorna regulativa za onaj broj tačaka u društvenoj reprodukciji na kojima država mora efikasno i odlučno da deluje u tržišnim privredama.” Upoređivao je u tom smislu praksu federalnih država kakve su SAD ili SR Nemačka. Poštujući konsenzus kao veliku tekovinu u višenacionalnim društvima kada su u pitanju najbitniji interesi, upozoravao je na to da se u Jugoslaviji podmeće pod konsenzusom nešto sasvim drugo, npr. da se o svakoj ekonomskoj meri republike i pokrajine sitničavo opredeljuju i pogađaju. To dovodi do stanja opšte blokade. Na nivou federacije bilo je ili premalo ili previše moći. Moć je postojala tamo gde i nije bila potrebna, a bila je slaba u oblastima koje spadaju u nužnu, savremenu makroekonomsku politiku. “Federacija mora da uvede naša preduzeća u svetsku privredu pod istim uslovima u kojima deluju njihovi mogući konkurenti. Zato smo protiv favorizovanja pojedinih grana, što znači i favorizovanja i pojedinih područja zbog njihovog nejednakog rasporeda. ” (40)

            Kada je već bio izvestan kraj zajedničke države zbog tvrdokornog stava bar dve republike da napuste zajednicu, Milošević u februaru 1991. godine ponovo poteže ekonomski argument:

            “Dajte da budemo praktični, mi ne treba da propustimo da iskoristimo pozitivan element kritične mase tržišta od 24 miliona. I svako najavljivanje različitih valuta i različitih carinskih sistema biće faktor zastajanja naših partnera spolja dok mi to ne raspletemo. Mislim da u opštem ekonomskom interesu svih delova Jugoslavije nije bilo takvo dekuražiranje naših potencijalnih partnera spolja iščekivanjem i najavama nove monete svake republike, novih carinskih propisa itd., već da, ako želimo jedinstveno tržište, moramo da imamo jedinstveno uređen privredni prostor. To znači da moramo imati jedinstven sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom, jednu centralnu banku, jednu monetu vezanu za evropske tokove... (Partneri M.B.) moraju biti načisto da li, kada ulaze u neki ekonomski saobraćaj sa nama, računaju na tržište od 24 miliona ili računaju na tržište od dva, deset ili četiri miliona. Jer, to za njih nije irelevantna činjenica.” (41)

Trendovi dezintegracije Jugoslavije, kao i problem Kosova unutar same Srbije, pomerili su težište delovanja sa privredno-finansijskih na političke teme i pitanja same državnosti u slučaju raspada zajedničke zemlje. Politička inercija je umesto borbe za reformu i jedinstveno tržište ishitrila prve ekonomske sankcije jednoj republici na dotadašnjem jugoslovenskom prostoru. Srpski premijer je u decembru 1989, nepun sat posle ekspozea saveznog premijera Ante Markovića i otkrivanja plana reforme, izašao sa srpskim stavom da je to neprihvatljivo i protiv interesa Srbije, da bi u martu 1990. poručio javnosti da je savezni premijer u svojoj reformi prihvatio sve zahteve iz Srbije. Ti i slični potezi u kojima se mešala dnevna politika i “državničke vizije”, medijska posvađanost, u koju se sve više uključuju arbitri iz sveta, učinili su da se polazne osnove zaborave ili zamagle. (42)

Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama 21. januara 1987. oko 120 amandmana na Ustav iz 1974. kojima je trebalo, delimično i zbog pritiska MMF-a, stvoriti funkcionalnu federaciju. Amandmani su bili kompromis između branilaca i reformatora Ustava, a odnosili su se pre svega na integraciju pravnog sistema, železnice i telekomunikacije. Takođe, predviđali su veću jurisdikciju Srbije u pokrajinama. Paralelno, u Sloveniji se dopunjavala platforma slovenačkog nacionalnog programa objavljena u Novoj reviji već u februaru iste godine. (43) Program će biti gotovo identičan onima iz 1967. i 1968. koje su tada objavili slovenački emigranti i intelektualna dijaspora. (44) Ovde valja dodati i detalj, ocena u krilu JNA iz leta 1987. “Oko 20. avgusta general Kadijević mi je potanko referirao o raspravi u skupštinskoj komisiji za promjene Ustava. Predviđanja što će se dogoditi oko ustavnih promjena pokazala su se, nažalost, tačna. Kučan je u ime SR Slovenije zvanično upozorio da 'razbijanju SFRJ može voditi ne samo olabavljena federacija, nego i pokušaj da se oduzmu prava republikama'. Nepotrebno je tumačiti da se ovdje misli na izlazak SR Slovenije iz Jugoslavije, ukoliko se ustraje na konstituiranju funkcija savezne države. Razmišljanja o izlasku iz Jugoslavije trajala su dugo, još iz vremena partijskog i državnog rukovodstva stasalog poslije odlaska ratne generacije. Indoktrinacija je duboko prodrla u narod. Vidmarova poruka sa Skupštine književnika Jugoslavije '84. nije ostavljala nikakovu sumnju. Slovenskim idejama o daljem slabljenju federacije, sve do njezinog cijepanja, moglo se stati na put u drugim đelovima Jugoslavije, ali u Sloveniji nije. Ako se načne zajednička država bilo u kojem dijelu, cijepanje je neizbježno. Moralo se dobro prosuditi što se sve može i treba učiniti da se zaustavi kurs Slovenije na 'razlaz'.” (45)

MILOŠEVIĆEV “TEROR” NA KOSOVU I ALBANCI

Tri meseca posle inicijative Predsedništva CK SKJ za usvajanje pomenutih amandmana, krajem aprila 1987. dolazi Kosovo Polje i promocija Slobodana Miloševića i čitavih šest i po godina stvaralo se raspoloženje koje će naći izraza u parolama “Slobo, slobodo”.

Brutalnost razračunavanja Miloševića sa dojučerašnjim prijateljima na 8. sednici CK KS septembra 1987. u srpskom političkom miljeu proizvela je nove disidente, nove animozitete i “svedoke”. Obostrana ostrašćenost proizvodila je primeren politički govor koji se prepoznaje i danas. On je, nažalost, često i na uštrb prostih i proverljivih istorijskih činjenica. Pomenuta sednica izazvala je podozrenje i kod dela partijskog establišmenta u drugim republikama. Proradili su stari unutarjugoslovenski savezi, ako se prati retorika lokalnih glasila.

            Valja pomenuti još jedno opšte mesto u političkom govoru, pa i radovima sa stručnim pretenzijama: da je u proleće 1989. godine Milošević ukinuo autonomiju pokrajinama i time rasplamsao nasilje na Kosovu. (46) Pokrajine tada nisu ukinute, kao ni novim ustavom Srbije, usvojenim krajem septembra 1990. (47) Tačno je da je 28. marta 1989, kada je usvojen 41 amandman na postojeći ustav SR Srbije, za problematiku bio od najvećeg značaja amandman XLVII, tč. 7, koji je glasio: “O promeni Ustava u Srbiji odlučuje Skupština SR Srbije”. Time je bila zamenjena ranija odredba (čl. 427) koja je predviđala da pokrajine Kosovo i Vojvodina imaju pravo veta na odluku Skupštine Srbije. Time je ova skupština povratila pravo da ona suvereno menja ustav, naravno uz učešće delegata iz pokrajina, ali bez njihovog prava da eventualno upotrebe pravo veta. (48) Novi ustav, proglašen 28. septembra 1990, već je bio donet u novim uslovima kada je dezintegracija zemlje već bila poodmakla i kada Kosovo više nije bilo jedina tačka napetosti i sukoba na jugoslovenskom prostoru. Ustav je u odnosu na prethodni suzio mnoga od dotadašnjih prava pokrajina, a dao više ingerencija državi Srbiji. Ustav je legalizovao politički pluralizam. (49)

            Sa uvođenjem višepartijskog sistema 1990. situacija se usložnjava. Ali, valja podsetiti na to da etnički Albanci, koji su ipak glasali svojevremeno za “nametnute” im amandmane i u republičkoj i u pokrajinskoj skupštini, a vanredna stanja im uvodila federalna država, odbijaju da učestvuju na političkoj sceni. (50) Ne stupaju u politički savez ni sa jednom opozicionom strankom u Srbiji, dosledno bojkotuju sve izbore, osim svojih “paralelnih” i po nekim njihovim pravilima. Manjina i dalje participira u institucijama, a većina izgrađuje od vlasti tolerisan paralelni sistem institucija i kumunalnih sistema. Na taj način godinama je funkcionisala, sve do 1998. godine, jedna (dogovorena) interesna koegzistencija. Vladajuće srpske stranke su izborne okruge na jugu koristile kao neproverljiv rezervoar glasova.

            Analitičar Dijana Džonston skreće pažnju na to da su se Albanci sami stavili u situaciju “samoaparthejda” odbijajući da koriste prava i institucije. Pomoću bojkota prikazivali su sebe kao “žrtvu”. Paralelne institucije služile su da dramatizuju ovo stanje. Mada bi pobedili na izborima, to bi impliciralo priznanje da su oni građani Srbije. Tako je apstinencija Albanaca obezbedila stranci predsednika Miloševića 35 uticajnih mesta u Skupštini. Da su Albanci izašli na izbore, izmenili bi izbornu većinu. Međutim, prema rečima Fehmija Aganija, koji je bio Rugovina siva eminencija, albanskim liderima bio je potreban “demonizovani” Milošević. Oni nisu hteli da odgovore ni na ponude Milana Panića na tajnom sastanku u Londonu 1992. kako bi se našao modus vivendi . Nisu odgovarali ni na ponude predsednika Dobrice Ćosića. Celokupna strategija albanske strane zasnivala se tokom 90-ih na traženju podrške Zapada, koju su i dobijali. Oslanjajući se na nju, jer se jedino tako to može razumeti, bojkotuju svaki razgovor. U mesecima koji su prethodili NATO napadu, Beograd je redovno slao delegacije na pregovore u Prištinu sa instrukcijama da pregovaraju o davanju široke samouprave Kosovu. “Iskreno? Da bi se to ustanovilo, trebalo je sesti i pregovarati. Umesto da se ohrabre ovi napori oko postizanja poravnanja, zapadni mediji i vlade su uporno ponavljale da 'Milošević odbija da pregovara'.” (51)

            Analitičar i novinar Tim Džuda zapazio je da su “mnogi Kosovari uspešno ubedili mnoge ljude na Zapadu da pitanje Kosova zaista spada u domen ljudskih prava. U stvari, to nije slučaj. Reč je o suštinskoj borbi dva naroda za isto parče zemlje. (52)

            Na nivou svakodnevnog života, da li je život građana pokrajine bio teži od onih u Srbiji? Ne prihvatajući minimum zajedničkih programa u školstvu, albanska alternativa je preferirala paralelni školski sistem u uslovima privatnih kuća. U uslovima inflacije to ih nije mnogo koštalo.

Slično je bilo u zdravstvu. Međutim, građani su slobodno koristili zdravstvene institucije o trošku države. Mali albanski pacijenti čine u godinama “terora” gotovo trećinu pacijenata u tri glavna beogradska dečja klinička centra. Republika Srbija formira 1990. timove lekara i smene kako bi se omogućio rad klinikama i bolnicama na Kosovu i Metohiji koje su, sledujući nacionalnoj disciplini, masovno napuštali lokalni kadrovi. Sve je to plaćano iz republičkih fondova. Ne zaboravljamo i stranu pomoć. (53) Dijana Džonston navodi podatke da je albanski paralelni zdravstveni sistem 1998. godine brojao 239 lekara opšte prakse i 140 specijalista, a da je u državni sistem upošljavao 2.000 lekara. Prema zvaničnim podacima, 64 odsto zdravstvenih radnika i 80 odsto pacijenata u njemu činili su Albanci. (54)

Na polju zdravstva upamćen je i jedan veliki pokušaj manipulacije svetskim javnim mnjenjem u martu 1990. godine – namerno “trovanje” albanske dece. Sve počinje u Podujevu u osnovnoj školi 14. marta, gde je neko od Srba, navodno, upotrebio praškasti ili tečni otrov kako bi otrovao albansku decu. Pokretač priče i manipulator dece bio je lokalni učitelj. Od nekoliko slučajeva dece koja su imala simptome problema disanja slične gripu, a nekoliko navodno i kolabiralo, pokrenula se prava navala “pacijenata” sa svih strana u prištinsku bolnicu. Došli su “zatrovani” čak iz Đakovice. Na kraju, javilo se preko 3.000 “zatrovanih”. Televizija prenosi zabrinute izjave albanskih lekara, kolone koje dovoze “zatrovane”, pokrajinske rukovodioce, predsednika vlade (Albance) koji posećuju bolnicu. Savezna vlada šalje iz Beograda eksperte za trovanja. Albanci traže međunarodnu istragu. Federalni tim, posebno vojni stručnjaci, utvrđuje da nema tragova trovanja. Isto će potvrditi i međunarodni timovi koji su se odazvali i odneli uzorke na analizu u eminentne ustanove za toksikologiju Pariza, Londona i dr. Zaključak međunarodnog tima bio je da se iz pregleda i analize uzoraka nije moglo utvrditi da je bilo reči o trovanju, te da rezultati sugerišu “masovnu histeriju, koja je bila uzrok epidemije”. (55) Rezultati su u prestižnoj naučnoj publikaciji objavljeni u novembru 1991. U Jugoslaviji je već besneo rat. Istina više nije bila važna. (56)

U godinama “terora” sudovi su nezakonito otpuštenima vraćali prava i dosuđivali odštetu. Koliko je takvih bilo?

KOSOVO – “KOLONIJALNO PITANJE”

Ono što svakom čitaocu pada u oči kada pročita izveštaj Cimermana iz 1992, njegove memoare, tekstove u prestižnim stručnim časopisima ili medijima to je da on karikira položaj Srba na Kosovu, ne veruje im, (57) a spreman je da Rugovu i ostale da proglasi demokratama, a pravo na secesiju po svaku cenu – ljudskim pravom. Stranice koje je posvetio poseti američkih kongresmena Dola i Alfonsa d'Amata Beogradu i Kosovu avgusta 1990. govore dovoljno:

“Na aerodromu u Prištini dočekao nas je srpski gaulajter (sic!) Momčilo Trajković ... Trajković je prosuo bujicu besmislica o veličanstvenosti srpske uprave i albanskim slobodama na Kosovu... U centru grada zatekli smo pustoš; na ulicama nije bilo nikoga osim policajaca pod punom opremom. Tog jutra je zaista bilo problema. Policija je rasterala mnoštvo Albanaca koji su se okupili da pozdrave Dola. ...Rugova i lideri drugih albanskih partija dali su Dolu i njegovoj pratnji trezven i impresivan izveštaj o svojim nevoljama. Dol i saradnici su onda odvedeni u susednu zgradu, gde su im brižljivo odabrani srpski ekstremisti održali kreštave govore. Ove balkanske harpije... Zatim su prešli na poznati nedokumentovani katalog ubistava, silovanja, skrnavljenja grobova i drugih monstruoznih postupaka koji su pripisivani Albancima. Ako im je namera bila da pretvore Amerikance od neprijateljski nastrojenih protivnika u neumoljive neprijatelje, u tome su potpuno uspeli. Kad smo polazili, Dol mi je rekao da bi želeo da prošeta i sretne nekoliko običnih Albanaca. Rekao sam mu da to moram da vidim sa Rugovom. Na moje iznenađenje, Albanac se tome odlučno suprotstavio: 'Srbi bi to mogli da iskoriste kao izgovor za još veće nasilje. Mislim da treba idete pravo na aerodrom'. Iako razočaran, Dol je prihvatio njegov savet. Razmišljao sam o Rugovinom karakteru. Jedan žestok incident njemu bi sigurno bio od političke koristi, ali on je želeo da izbegne da ne bi bilo povređenih.” (58)

O tome zbog čega su Dol i neke druge ličnosti postale promoteri albanskog političkog podseća Dijana Džonston:

“Tokom osamdesetih, u vreme kada su Albanci faktički vladali na Kosovu, pojavio se u SAD jedan uticajan albanski lobi. I dok su najuticajniji američki listovi javljali da albanska većina zlostavlja Srbe sa namerom da uspostavi 'etnički čistu albansku republiku', albanski lobi je nastojao da izvrne sliku i da Albance predstavi kao žrtve srpskih progona. Centralna ličnost lobija bio je kongresmen Njujorka Džozef Diogvardi, Italijan albanskog porekla. Kongresmen Diogvardi i senator Bob Dol podneli su 18. juna 1986. Nacrt rezolucije 150 koja izražava “zabrinutost za uslove pod kojima žive Albanci u Jugoslaviji”. Rezolucija nije usvojena, ali je Dola potvrdila kao perjanicu Albanaca. U maju 1987. Amerikanci albanskog porekla održali su osnivački skup za fond u korist. Sakupljeno je 1.700.000 dolara za kampanju Dola i Diogvardija. Poslednji nije uspeo na izborima, ali je formirao Albansko–američku ligu za lobiranje. Uspostavljena je uska saradnja sa hrvatskim lobijem. U junu 1989. godine za sekretara Boba Dola došla je Mira Radijelović-Berata, kćerka i unuka ustaških oficira, koja je učestvovala 1985. godine u kampanji protiv izručivanja Jugoslaviji ustaškog ministra unutrašnjih poslova i ratnog zločinca Andrije Artukovića. Gospođa Berata postaje ekspert Kongresa za Balkan. Najviši funkcioneri administracije potvrđuju da je ona posle Holbruka najvažnija u formiranju mišljenja o stvarima na Balkanu. Promovisali su je Pol Volfovic, Ričard Perl i Džin Kirkpatrik, naravno pored Dola.” (59)

Isti autor napominje da su kanalima Nacionalne zadužbine za demokratije, koju je osnovala Reganova administracija, plasirani neprovereni izveštaji o stanju na Kosovu koje je slao Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda , osnovan 1989, i to od militantnih albanskih nacionalista na Kosovu. Savet je bio instrument propagande secesionista čiji je c ilj bio da se situacija predstavi što težom. Prema samim izveštajima NED–a, njegova donacija “omogućila je Savetu da zaposli direktora sa punim radnim vremenom i da se otvore terenske kancelarije sa faksom i kompjuterima, što je omogućilo promptno i sistematsko izveštavanje o prekršajima (1998)”. Savet je održavao mrežu od 27 pododbora, obuhvatajući oko 2.000 dobrovoljaca, prisutnih u gotovo svim gradovima Kosova. U izveštajima NED-a za Savet piše “da je najvažniji izvor informacija o ljudskim pravima na Kosovu. Široka lepeza međunarodnih organizacija i novinskih agencija koristi njegove informacije, uključujući i Međunarodnu federaciju za ljudska prava i Komisiju UN za ljudska prava, te agenciju Associjated Press (60).

Cimerman možda nije prvi, a ni jedini začetnik teze da je kosovsko pitanje “kolonijalno pitanje”. On je to definisao na sledeći način: “Milošević je posle napada na prava Albanca 1989. imao na raspolaganju celu jednu deceniju da postigne modus vivendi sa Rugovom, čiji nenasilni pristup problemu nije predstavljao vojnu opasnost za Srbiju. Srpski diktator je prezrivo odbacio tu mogućnost, više je voleo da Kosovo tretira kao koloniju. Pošto su nestale kočnice koje je nametao rat u Bosni, na Kosovu je, kao u kolonijama u ranijim periodima, nastao pokret nacionalnog oslobođenja posvećen isterivanju kolonijalne sile.” (61) Zbog toga će u svojim nastupima za civilne žrtve, lojalne državljane Albance, koje su ubili pripadnici terorističke OVK, reći da su to “kvislinzi”. (62)

  Delovanje ambasadora i njegovo viđenje zemlje domaćina samo je jedan od faktora koji utiče na formiranje politike jedne države, posebno velike sile. Iz istorije je poznato da simpatije za zemlju domaćina mogu poboljšati njen politički i ekonomski položaj. Ali, kada je Jugoslavija u pitanju, njen položaj je uvek više zavisio od geopolitičkih momenata, starijih i viših interesa uprkos tipu sistema ili ideologije, uprkos simpatijama i prijateljskom ophođenju ambasadora ili nasuprot nizu neprijatnih činjenica po domaćina.

            Pod pritiskom međunarodne zajednice, vlasti u Srbiji prave aranžmane. Tip jednostranog i često čisto propagandnog izveštavanja dovodio je vlasti u Beogradu u nezavidnu situaciju, a ohrabrivao nepopustljivost razbijača. Veliki deo sveta bio je ubeđen da kosovskim Albancima “nije (čak) dozvoljeno da se služe svojim jezikom”. To je u više navrata ponovila i Medlin Olbrajt. To nije bila istina, piše D. Džonston. “Nakon početnih teškoća zbog uskraćivanja državnih subvencija, novine na albanskom jeziku su slobodno cirkulisale, propagirajući 'Veliku Albaniju' uključujući delove Srbije, Makedonije i Crne Gore. Pravo Albanaca da se školuju na svom jeziku nikad nije dovođeno u pitanje. Sporno je bilo u početku politički osetljivo pitanje nastave istorije, geografije i albanske književnosti. Srpske vlasti su se protivile tome.

            ZAKLJUČAK

Mit da je sve počelo 1987. godine prisutan je i danas. Zbog toga će i dalje (ili do daljnjeg) biti nevažno kako je albanska većina vladala na Kosovu i šta su joj bili ciljevi od 1967. godine do danas. Biće nevažno što je politička praksa postala starija i od onakvog ustava (1974), a državni jezik i grbovi bili “proterani” iz mnogih službenih akata, dokumenata i diploma. Takođe, pasoš, državni dokument, za prvi jezik je imao albanski, kao i u susednoj državi. Jezik “nacionalne manjine” (srpske) udenuo se uz francuski. Nebitno je što nijedan sud pre 1990. godine nije bio stariji i merodavan posle najviših pokrajinskih. Biće nevažno što je Srbija i Jugoslavija nemoćno gledala kako se jedna strana propaganda, iredentistička po karakteru, promoviše slobodno na njenoj teritoriji, za njene pare, ali bez prava da interveniše i suspenduje jednostranu “kulturnu” saradnju dveju zemalja. Nevažno je što je samo političko propagandnim tvrdnjama moguće dijagnostikovati “nametnuti aparthejd” albanskoj manjini. Biće nebitno što je oružana pobuna dovela do novog i ubrzanog iseljavanja nealbanskog stanovništva i što je, prema podacima OSCE–a, od oktobra 1998. do februara 1999. još 90 seoskih sredina postalo etnički čisto. Nevažno je i što se etničko čišćenje nastavilo posle juna 1999. godine. Biće nevažno što postoje dve kategorije ratnih zločina i zločinaca, kao i to što se i danas optužuje samo jedna strana za nekooperativnost, a druga maksimalno toleriše. Nevažno će biti sve ono što protuslovi pragmatičnoj politici grupe zemalja koje mogu snagom sile da arbitriraju u regionima kakav je Balkan nakon sloma Jugoslavije.

(Autor radi u Institutu za noviju istoriju Srbije)

Fusnote:   

1. Uvreda je ovde psihološka i socio-psihološka kategorija, nastala u susretu dve kulture. Nepoznavanje je često osnov za nehotičnu uvredu. Posledice takođe zavise od ''kulture'' uvređenog, posebno od toga kako on razume sticanje ili gubitak nekih povlastica i društvenog prestiža. Svet je poslednjih meseci imao priliku da se bavi reakcijama muslimanskog sveta posle karikatura na temu proroka Muhameda, objavljenih u zapadnim medijima i detaljima oko izjave katoličkog pape.

2. Momir Bulatović, Pravila ćutanja, Istiniti politički triler sa poznatim završetkom, t reće izdanje, Narodna knjiga, Alfa, Beograd 2005, str. 220-221, 236-237. Svedočenje o Miloševićevoj ponudi u Dejtonu učinjenu Vorenu Kristoferu za poboljšanje odnosa SAD i Srbije (1995), te američka ocena (1996) da je Srbija prevelika i da je treba smanjiti. Najava oružane pobune na Kosovu i dolazak vojske SAD prilikom ubeđivanja Bulatovića da prihvati odvajanje Crne Gore od Srbije.

3. Tekst Morton Abramovic,a i Mark Šnajder u Wall Street Journal (jul 2006), preneto u izvodu NIN 31.8.2006, str. 20-21; Komentar na dvostruke stavove i ponavljanje mita da posle etničkog čišćenja od strane Miloševića, Albanci mogu da prihvate samo nezavisnost, koje su objavili W.S.Journal i Washington Post dala je urednica Jewish World Review Julija Gorin. Takođe, razotkriva spremnost da je UN spremna da odustane od zahteva da kosovski Albanci ispune bilo kakve standarde kao uslov nezavisnosti i da evakuišu više desetina hiljada Srba iz regiona. (vidi isto broj nedeljnika NIN ) Toliko o multietničnosti koju propoveda Abramovic.

4. Ilustrativan popis primera dvostrukog standarda u ovoj fazi krize dao je profesor Svetozar Stojanović u feljtonu ''Kosmet u kontekstu nas i drugih'' (5), Politika 20. jun 2006, str. 29; Raju G. C. Thomas (ed.), Yugoslavia Unraveled. Severeignty, Self-Determitnation, Intervention, Boulder-New York-Oxford 2002; Danielle S. Sremac, ''War of Words'', Washington Tackles the Yugoslav Conflict, Westport, Conecticat – London 1999; Dajana Džonston, Suludi krstaši. Jugoslavija, NATO i obmane Zapada, Beograd 2005 (u orig. Diana Johnstone, Fool's Crusade. Yugoslavia, NATO and Western Delusions, Pluto Press, London 2002).

5. Predrag Simić, Put u Rambuje, Beograd 2000; NATO's Empty Victory. A Postmortem on the Balkan war (ed. Ted Galen Carpenter), CATO Institute, Washington D. C. 2000;

6. Vidi šire u Lenard J. Cohen, Serpent in the Bosom The Rise and Fall of Slobodan Milošević, (2nd ed.) Westview Press 2002, posebno poglavlje ''History – policy nexus''.

7. Podsticajno za ovaj pravac razmišljanja su svakako debate u SAD posle objavljivanja dve knjige Boba Vudvorda, urednika Washington Post, o odlukama da se pokrene rat u Iraku uprkos sumnjivim predpostavkama, kao i delovanju predsednika Buša i njegovih bližih saradnika. Nažalost, tako široka kampanja nije nikad otvorena kada je Kosovo u pitanju uprkos disonantnim tonovima, koje ćemo u ovom radu navesti.

8. G. Stokes, J. Lampe, D. Rusinow, J. Mostov, “Instant History: Understanding the Wars of Yugoslav Succession”, Slavic Review 55, no.1 (Spring 1996), str. 136-160; Kent, Sarah A., ‘Writing the Yugoslav Wars: English-Language Books on Bosnia (1992-1996) and Challenges of Analyzing Contemporary History' American Historical Review (October 1997), str. 1085-1114; M. Bjelajac, “Pro et Contra: Some Western Echoes of Noel Malcolm's Book” Kosovo. A Short History, u Slavenko Terzic (ed.) Response to Noel Malcolm's Book Kosovo. A Short History, Institute of History of the Serbian Academy of Sciences and Art, vol. 18, Beograd 2000, Normana Naimark, Holly Case (eds.) Yugoslavia and its Historians. Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University press 2003; Sabrina Ramet, Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and teh Wars in Bosnia and Kosovo, Cambridge University Press 2005.

9. B. Kušner, administrator UN na Kosovu, izjavio je 2000. godine, pokušavajući da opravda nesaradnju Albanaca tvrdnjom da ''posle deset godina aparthejda (!), kad su živeli kao subhumana bića, Albanci više nemaju poverenja ni u koga''. (D. Džonston, str. 282, prema: intervju u Politique internationale, 2000); Aron Rods, izvršni direktor Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava, tvrdio je u jednom komentaru 1998. da su Albanci na Kosovu ''godinama živeli pod uslovima sličnim onima pod kojima su živeli Jevreji u delovima Evrope pod nacističkom kontrolom uoči Drugog svetskog rata. Oni nisu slobodni, već politički lišeni prava i osnovnih građanskih sloboda'' (D. Džonston, str. 280 prema International Herald Tribune, 18. mart 1998); Državni sekretar M. Olbrajt nudi tako Albancima u Rambujeu ono što navodno nisu imali voljom Srba, uključujući pravo na školovanje na svom jeziku i ekonomsku pomoć (Albright Madeleine, Madame Secretary, New York 2003, p.508 : ''My message to Albanians ... will give you self government, NATO protection, economic help, the right to educate children in your own language (SIC!), and the ability to exercise control over your lives...''); Analitičar i publicista sa misijom Timoti Garton Eš, dva meseca pre NATO udara tvrdi: ''Albanci nisu stekli svoju većinu etničkim čišćenjem ... tako da neće ispasti da odobravamo etničko čišćenje. ... Albanci su u bivšoj Jugoslaviji bili žrtve, u to nema sumnje''. (Timothy Garton Ash, 'Cry for Dismembered Country', The New York Review of Books, vol. XLVI, No 1. 14. January 1999, str. 29-35: ''They have not achieved this preponderance by ethnic cleansing, as happend in Bosnia, so we would not be 'condoning ethnic cleansing (s.33) Albanians in former Yugoslavia have been victims, there is no doubt of that''(str. 33). Na ovaj smo veliki tekst kritički odgovorili, pregnantno na jednoj strani, ali je redakcija poslala izvinjenje da nije u mogućnosti da ga objavi zbog nedostatka prostora (dopis u posedu autora).

10. Nasuprot idealizovanju vlastite političke akcije na stranicama memoara   (Madlen Olbrajt, Bil Klinton, general Vesli Klark), u godinama posle agresije objavljen je niz knjiga i članaka koji izlažu suprotnost idealizovanom opravdanju i činjeničnom stanju koje ga demantuje. Vidi npr: James George Jatras, ‘NATO's Myths and Bogus Justifications for Intervention', u NATO's Empty Victory. A Postmortem on the Balkan war (ed. Ted Galen Carpenter), CATO Institute, Washington D. C. 2000, str. 21-29; u istom zborniku Doug Bandow, 'NATO's Hypocritial Humanitarianism', str. 31-47; Danielle S. Sremac, ''War of Words'', Washington Tackles the Yugoslav Conflict, Westport, Conecticat – London 1999, str .209-253; Heinz Loquai (nemački general), 'Die OSZE Mission im Kosovo – eine ungenutzte Friedenschance?', Blätter für deutsche und internazionale Politik , septembar 1999.

11. Terrorist acts of Albanian terrorist groups in Kosovo and Metohia, Documents and Evidence 1. January 1998 – 10. June 1999, III Part One, Belgrade March 2000; Crimes committed by Albanian terrorists in the territory of AP Kosovo and Metohija since 10 June 1999, Documents and Evidence IV Part One, Two, Belgrade March 2000; NATO Agression against the Federal Republic of Yugoslavia, Documents, Belgrade 2000; NATO Crimes in Yugoslavia Documentary Evidence 25 April – 10 June 1999, II; Ove “Bele knjige” objavljene su takođe na srpskom jeziku.

12. Normana Naimarka i Holly Case (eds.) Yugoslavia and its Historians. Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University press 2003, s.XV; Dragocen kritički pregled produkcije na engleskom govornom području dao je u istoj publikaciji Naimarkov asistent Dušan J. Đorđević, ''Clio amid the Ruins, Yugoslavia and Its Predecessors in Recent Historiography'', str. 3-21.

13. “Protracted international conflicts often produce more partisans than scholars; if truth is the first journalist casualty of war, objectivity is the first scholarly one. Academic debates on the former Yugoslavia are as polarized as those surrounding the creation of Israel or the partition of Cyprus, with criticism of a study often depending more on whether the work supports the commentator's predetermined position than on the coherence of its theory or the reliability and sufficiency of its arguments. When one side in such a conflict wins politically it usually also wins academically, because analysis that indicate that a politics that won is, in fact, wrong tend to be discounted. Political hegemony establishes intellectual orthodoxy.” Robert Hyden, Blueprints for House Divided , Ann Arbor, The University of Michigan Press, 1999, pp 18-19.

14. Raju Thomas, n.d. XIII

15. G. Stokes, J. Lampe, D. Rusinow, J. Mostov, “ Instant History: Understanding the Wars of Yugoslav Succession”, Slavic Review 55, no.1 (Spring 1996), str. 136-160; Kent, Sarah A., “Writing the Yugoslav Wars: English-Language Books on Bosnia (1992-1996) and Challenges of Analyzing Contemporary History” American Historical Review (October 1997), str. 1085-1114; Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999; Vesna Goldsworthy, Inventing Ruritania, The Imperialism of the Imagination, Yale University Press, New Haven 1998; Brubeker Rogers (1998), ''Myths and Misconceptions in the study of Nationalism'', u Hall John, ed., The State of Nation. Ernest Gellner and the Theory of Nationalism, Cambridge University Press, Cambridge, str.   272-306.

16. L. Cohen, n.d. 400.

17. Isto, str.   384-385.

18. John Allcock, Explaining Yugoslavia, Hurst, London 2000 (vidi naš prikaz u Tokovima istorije, 3-4/2000); John R. Lampe, Yugoslava as History, Twice There was a Country, Cambridge University Press, 2000; Andrew B. Wachtel, Making a Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia, Stanford University Press, 1998.

19. James Gow, The Serbian Project and its Adversaries, A Strategy of War Crimes, Hurst & Co. London 2003; M. Klemenčič, M. Žagar, The Former Yugoslavia's People, A Reference Source Book, ABC CLIO, California 2003.

20. L. Silber, A. Little, The death of Yugoslavia, Penguin books, 1995; C. Bennett, Yugoslavia's Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences, Hurst & Co. London 1995.

21. Daniel Amstrong, Central European University, Budapest.

22. Vidi zanimljiv širi osvrt Đorđa i Suzane Jončić, Nemački autori o Jugoslaviji, Srbiji, ratu i postavljanju ratnih smernica 1999” ,   NSPM , vol. X   no.1-4, str. 400-408.

23. Warren Zimmermann, “The Demons of Kosovo”, The national interest Summer 1998. W. Z. piše: “Posle ukidanja autonomije maknuo je uglavnom albansko rukovodstvo i zamenio ga Srbima ili ‘poštenim' (čitaj kvisling) Albancima.” (str. 6); Za žrtve KLA (UČK) piše da su to bili srpski policajci, viši funkcioneri i albanski kolaboracionisti ( Albanian collaborators ), te da je Kosovo klasičan primer kolonijalne opresije (str. 7); Srbi su sada okupatori (str. 8); Širi osvrt na pisane poglede V. Cimermana objavili smo u članku ''Diplomate – akteri i analitičari kraja SFRJ'', Tokovi istorije, 1-2/2004, str. 157-173.

24. W. Zimmerman, n.č. str.   4. “During riots in 1981 in capital Pristina, Albanian student demonstrators demanded republic status for Kosovo, a condition that would make it completely independent of Serbia and imply its right to secede from Yugoslavia”; Minimiziranje ''1981'' pratimo i danas. U članku Gebrijel Pertosa povodom smrti Mahmuta Bakalija u londonskom listu Independent (18. april 2006) piše: ''Bakali je mogao da tvrdi da je uveliko zaslužan za unapređenje statusa Kosova. Međutim, loš kvalitet hrane u univerzitetskoj kantini bio je podstrek za studentske demonstracije u martu 1981. Nasilna reakcija policijskih snaga, kojoj se suprostavio Bakali, izazvala je nerede. To je dovelo do radikalnijih zahteva, uključujući pozive da se Kosovu dodeli status republike. Srpski lideri su optužili Bakalija što nije predvideo proteste i što je stvorio uslove za nemire putem neprikladne investicione politike koja je rezultirala ogromnim brojem diplomaca bez izgleda na zaposlenje. U junu 1981. on je smenjen sa svih liderskih funkcija.'' (prevod pod naslovom ''Prvi svedok Bakali'', Politika, 21. april 2006).

25. 14. sednica CK SK Srbije 28. aprila 1968, B. Petranović, M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, ideje i stvarnost, tom II, Beograd 1987, str. 554. Na ovoj sednici sa kritičkom analizom istupili su D. Ćosić i J. Marjanović i anticipirali ono što će se u novembru   desiti pred očima cele jugoslovenske javnosti. CK je osudio u prvi mah dvojicu članova, a P. Stambolić je u pauzi sugerisao Ćosiću da se opravda da nije bio dovoljno informisan. Ćosić je uzvratio: ''Kako nisam obavešten kad smo svi obavešteni i znamo o čemu je reč''. (K. Nikolić, ''Niko ne sme da vas bije'' Slobodan Milošević u Kosovu Polju 24-25. aprila 1987. Istorija i mit, ISI, Beograd 2006, str. 18.)

26. Michael Libal, Njemačka politika i jugoslovenska kriza 1991–1992 , Golden marketing Zagreb 2004, str. 13 (orig. Limits of Persuasion. Germany and Yugoslav Crisis, 1991–1992, Texas A&M University Press 1997). Libal je 1995-96. bio gost profesor na Harvardu, a potom ambasador OSCE u Gruziji.

27. Zdravko Vuković, Od deformacija SDB do Maspoka i liberalizma. Moji stenografski zapisi 1966–1972. godine, Beograd 1989, str. 255-256.

28. Arhiv Jugoslavije, fond Savezno izvršno veće, 559-926; vidi takođe u P. Marković, ''Služba državne   bezbednosti i alabanske demonstracije na Kosovu 1968'', Istorija 20. veka, 1-2/1999; K. Nikolić, n.d. str. 19.

29. U junu 1987. komandant Prištinskog korpusa poslao je izveštaj pre sednice CK SKS: ''Neprekidno širimo i produbljujemo suradnju s narodom Kosova radi doprinosa ukupnim naporima društva na stabilizaciji situacije u SAP Kosovo ... Imamo brojne poteškoće i otvorene probleme zbog nepostojanja želje za takvom suradnjom od strane društveno-političkih struktura, ipak cenimo da smo ostvarili početne rezultate ... Širi se sve više akcija posete vojnika i njihovih roditelja građanima albanske narodnosti za vreme polaganja svečane obaveze svake partije vojnika ... Ovakav oblik druženja ljudi daje nepobitne rezultate u prevazilaženju nepoznavanja običaja, kulture i kvaliteta svake naše nacije i narodnosti ... Upismo zajma skoro svih naših starešina (98%) veoma je snažno izražena želja da pripadnici Armije neposredno pomognu zapošljavanju mladih ljudi na Kosovu ... Završeni kursevi albanskog jezika koje su posećivale sve starešine, građanska lica i deo članova porodica od posebnog su značaja, kako s političkog aspekta tako i onog praktičnog, a to je ostvarivanje lakše komunikacije izme đ u starešina i ljudi na Kosovu ...'' (B. Mamula, Slučaj Jugoslavija, CID, Podgorica 2000, str. 94-95).

30. B. Mamula, n.d. str. 35-44.   Admiral je tada bio šef Generalštaba i direktno je rukovodio akcijom.

31. Mamula, n.d. str. 90-91.

32. U proleće 1983. stvorilo se jezgro Srpskog pokreta otpora u Kosovu Polju i oni su po savete povremeno dolazili disidentima u Beograd, ali su već od rana obilazili i predstavnike države i crkve. Taj pokret je stajao kasnije iza mnogih peticija i akcija, pa i poziva Stamboliću i Miloševiću da dođu u Kosovo Polje. Tekst pomenute peticije su uz pomoć Čosića, Koste Bulatovića, jeromonaha Jeftića, sastavili beogradski novinari Danica i Rajko Đurđević. Tekst je pored svakodnevnih tegoba građana sadržavao pitanja pokrenuta u Političkoj platformi SKJ o Kosovu i tražio se saziv Skupštine koja bi raspravljala o 14 tačaka. Pitanja su se kretala od problema ustavnog funkcionisanja republike na celoj teritoriji do rekonstruisanja više hiljada ''nestalih'' sudskih predmeta, da se preispitaju sumnjive sudske odluke i radikalno promeni funkcionisanje sudstva (K. Nikolić, n.d. 55).

33. Kosovo i Metohija u velikoalbanskim planovima 1878–2000, ISI, Beograd, 2001, prilog 5. str. 283–288 (prema: NON, list omladine Srbije, 16. mart 1986).

34. Isto.

35. Isto.

36. K. Nikolić, n.d. 62.

37. M . Bjelajac, Jugoslovensko iskustvo s multietničkom armijom 1918–1991, Beograd 1999, str . 107-108.

38. Ljubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti. Srbi u Jugoslaviji, Novi Sad 2001, str. 449-456.

39. Susan Woodward, Balkan Tragedy, Chaos and Dissolution after Cold War , Brookings Institution Washington 1995, str. 89, 106-107. Autor navodi da su slično postupili u slučaju Mađarske i 1988. gurali Karoly Grosza; Lampe, n.d. 345-357; Allcock, n.d. 428-431; Dajana Džonston skreće pažnju na to da su ''dužnička klopka'' i potonji zahtevi MMF-a, koji su podrazumevali neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta koje je paralizovalo saveznu vladu, ali i Srbiju, kao preduslov privredne reforme izazvali reakcije lokalnih lidera . Kosovski lokalni lideri, predominantno Albanci, odupirali su se svakoj vrsti reforme. ''Prema tome, da li su toga bili svesni ili ne, zapadni bankari i diplomati, tražeći od Beograda da sprovede krupne liberalne reforme, samim tim su pozivali na ukidanje autonomije Kosova kako je bila definisana Ustavom iz 1974. godine, što je Zapad smesta osudio kao neprihvatljivu srpsku agresiju na ''Kosovare''. (D. Džonston, str. 33)

40. Izlaganje na konferenciji SKS, Beograd, novembar 1988. u Godine raspleta, Beograd 1989, str. 278-303.

41. Stenografske beleške 96. proširene sednice Predsedništva SFRJ u proširenom sastavu 13. februara 1991. Proces S. Miloševiću pred ICTY, TABULATOR 2. Sednici su prisustvovali Dr Borisav Jović, Stjepan Mesić, dr Janez Drnovšek, dr Vasil Tupurkovski, Nenad Bućin, Riza Sapundžiju (!), Bogić Bogićević, Slobodan Gligorijević, Ante Marković, dr Franjo Tuđman, Milan Kučan, Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Kiro Gligorov, Alija Izetbegović, Hisen Kajdomčaj (!), Jugoslav Kostić (vidi: Momir Bulatović, ICTY vs. Slobodan Milošević, Neizgovorena odbrana, Niš-Podgorica 2006, str. 60). U svojoj diskusiji Milošević je ponovo podsetio da ni u diskusiji, ni u ekspertskom materijalu nijedan od bitnih prinicipa državne zajednice nije sporan i ugrožen, te da koncept nije unitaristički ako bi ukinuo ravnopravnost naroda i republika, ni centralistički jer se za nadležnost federacije predviđaju samo četiri oblasti, a nije ni etatistički jer se uloga države u privredi i društvu svodi samo na ono što sve moderne države ili njihove uspešne privrede u svetu rade. Ali koncept nije ni konfederalistički jer ne deli narode u nezavisne države, ne pregrađuje tržište i ne pretvara rad saveznih organa u konferenciju predstavnika nezavisnih država (isto, str. 48).

42. Dr Borisav Jović beleži da je on bio za Antin program jer je i u interesu Srbije da se obuzda inflacija, da je važniji program od ličnosti, ali da je Milošević bio protiv ''zato što je na štetu Srbije blokiranje cena infrastrukture uz ostale slobodne cene; ukidanje selektivnih kredita za poljoprivredu, sakaćenje izvoza na klirinško tržište, blokiranje plata na novembarskom nivou uz slobodne cene životnih namirnica, što je socijalno neizdrživo, isuviše restriktivna kreditna politika; otpuštanje 150.000 radnika. Smatra da su njegovi ciljevi neostvarljivi (rast cena da svede na 1% mesečno od sadašnjih 50%)... Treba ga oboriti. Ako sada prođe, ostaće još četiri godine, a mi u njega (Antu) nemamo poverenja.'' Bilo je to noć uoči ekspozea premijera (B. Jović, Poslednji dani SFRJ izvodi iz dnevnika, Beograd 1995, pod 16. decembar 1989, str. 82).

43. Hronologija istorije srpske državnosti 1804–2004, Beograd 2005, str. 339; Srbija je podržala amandmane na Ustav SFRJ ''bez obzira na njihovu ograničenost u domenu ovlašćenja Federacije u sferi ekonomske politike, jer smatra da oni šire prostor za savremene oblike privređivanja.'' ( Godine raspleta, str. 289)

44. Marjan Kranjc, ''Balkanski vojaški poligon'', Borec, 567-568-569, 1998, str. 88-89. Autor donosi navode istupa i pisanja organizatora jedinstvene slovenačke emigracije dr Cirila Žebota, pisca knjige Misli ob petdesetletnici prve slovenske vlade, Vašington 1968. Žebot je bio profesor iz predmeta osnovni ekonomski sistemi na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu. Pre afere Kavčič, Žebot je bio u poseti Sloveniji. Pomenuta knjiga je potom bila zabranjena u Sloveniji. Navedimo samo neke od tačaka: ''Obnoviti dialog s slovenskim komunistima; podupreti slovenski separatizam in odcepitev od Jugoslavije; ''(1967), odnosno ''pospešiti razvoj k slovenskoj suverenosti in politični demokraciji; pripraviti, objaviti in politično uveljavati izčrpen osnutek za dosledno prenovo Jugoslavije na osnavah konfederalne pogodbe in tako odpraviti 'rojsno napako' Jugoslavije.'' (1968). Niko Kavčić u svojoj knjizi opisuje kako je Janez Janša odlazio u Goricu kod Vinka Levstika kako bi se bolje informisao o nekadašnjoj poseti Žebota Sloveniji (Pot v osamosvojitev, Ljubljana 1996, str. 290).

45. Mamula, n.d. 99.

46. Zimmermann, n.č. 6; Madeleine Albright, Madam Secretary. A Memoir, New York 2003, str. 482-483; Audrey Helfant Budding, Serb Intellectuals and the National Question 1960 – 1990, PH.D. thesis, Harvard University 1998, str. 209.

47. Skupština Udruženja književnika Srbije, 15. juna 1990. prihvatila je tekst '' Uspostavljanje države'' , u kojem se Skupštini Srbije predlaže da ''napusti ustavobranilački stav prema nametnutom ustavu iz 1974. i da, bez okolišanja, bez javnih rasprava i saglasnosti, ne čekajući novi ustav, odmah ukine pokrajine.'' (Hronologija, str. 411)

48. Kosta Čavoški, Bading protiv Badingove, Dva lica istog pisca u slučaju Slobodana Miloševića, Beograd 2006, str. 32.

49. Donet posle deklaracije o punoj suverenosti države Slovenije (2. jula 1990) i posle ''Ustavne deklaracije'' na isti dan, 2. jula - poslanika Albanaca koji su ispred zgrade pokrajinskog parlamenta, u kojoj se kaže da će Kosovo biti ravnopravna jedinica jugoslovenske federacije ili konfederacije. Petog jula Skupština Srbije raspušta pokrajinski parlament i vladu, a Albanci na ilegalnoj skupštini u Domu kulture u Kačaniku donose ''Ustav'' i proglašavaju nezavisnu ''Republiku Kosovo''. Po dogovoru, većina Albanaca napušta osetljive državne službe (Z. Mijatović, Opelo za državnu tajnu. Svedočenje iz vrha Državne bezbednosti, Beograd 2004, str. 108-109); Dakle novi Ustav Srbije, lišio je pokrajine prava donošenja ustava i zakona, ali su imale pravo donošenja odluka i   opšte akte za pitanja u svojoj nadležnosti i od interesa za građane pokrajine. Najviši akt pokrajine bio je njen statut, pa je, shodno tome, ukinut ustavni sud, ranije uzročnik mnogih pravnih haosa. (Dragan Bogetić ''Regulisanje ustavno pravnog statusa Kosova i Metohije u Socijalističkoj Jugoslaviji 1945–1990'', u Kosovo i Metohija u velikoalbanskim planovima 1878–2000, ISI, Beograd 2001, str. 200-201)

50. Na 11. kongresu SKS 15. decembra 1989. vladajuća partija je prvi put iznela stav da SK Srbije nema ni razloga ni želje da administrativno spreči stvaranje političkih partija ( Hronologija, str. 408). U decembru je osnovana Liberalna stranka, u januaru Srpska narodna obnova, u februaru 1990. Demokratska stranka.   Osnivačka skupština partije kosovskih Albanaca Demokratski savez Kosova održana je 4. avgusta 1990. Za predsednika je izabran Ibrahim Rugova ( Hronologija, s.411), u julu je održana osnivačka skupština SPS i SDA. ( Isto )

51. D. Džonston, n.d. 277, 284, 285, 286.

52. Tim Judah, The Serbs, Oxford University Press, 2000, str. 86. Džonston se pita kako Džuda ne postavlja pitanje kako i zbog čega su mnogi funkcioneri Zapada namerno dozvolili da budu ubeđeni u nešto što svi informisani posmatrači znali da nije istina (str. 283).

53. Preliminarni rez ultati istraživanja tima saradnika Instituta za noviju istoriju Srbije u okviru projekta 1627, provođeni tokom 2004 i 2005. godine.

54. D. Džonston, n.d. 281-282.

55. Alistar Hay, John Foran, ''Yugoslavia: Poisoning or epidemic hysteria in Kosovo'', The Lancet, vol. 338, November 9, 1991. str. 1196. Međunarodni tim su organizovali The Society for Endangered Peoples (W. Germany), International Federation for Human Rights (Paris). U analizi uzoraka učestvale su Laboratoire de Police Scientifique (Paris), Chemical Research Centre (Harrow), New Cross Poison Unit (London), St Jame's University Hospital (Leeds). Konačni rezultati i zaključci bili su poslani Međunarodnoj federaciji za ljudska prava kako bi ih ona poslala na uvid albanskoj zajednici na Kosovu.

56. O režiranom trovanju vidi iz ugla operativaca DB (Z. Mijatović, n.d.100-102).

57. “Nationalists alleged further that Albanians were stripping Serbs of their rights, raping their women, and torturing their men (These ridiculous charges distort the facts, conceded to me by Kosovo Albanian leaders, that some Albanians did abuse their powers before 1989)” vidi u Zimmermann n.č. str. 4.

58. V. Zimerman, n.d, str. 84-85. Teško je poverovati u neveštost ambasadora da sačini izbalansiranu procenu, valjalo bi videti njegov izveštaj o samoj poseti za internu upotrebu. Međutim, pomenimo da srpskim tvrdnjama o stradanju ne želi da veruje nijedan iskusan državnik kakav je Miteran. Ovog puta radilo se o saopštenjima lidera bosanskih Srba. Prema beleškama Kušnera, koji ga je pratio u kratkoj poseti Sarajevu juna 1992, na komentar bivšeg dekana Medicinskog fakulteta u Sarajevu da se oni sažaljevaju nad smrću jednog muslimana, a ignorišu stotine mrtvih Srba, Miteran je navodno odgovorio ''Vi se meni rugate i govorite mi gluposti. Vaša stvar je izgubljena, ništa vam ne verujem''. (Hubert Vedrain, Le Mond du Francois Mitterrand …Chapitre XVIII, La Tragedie de Yougoslavie Paris, 1997, str. 641-643; Bernard Kouchner, Ce que je crois, Grasset, Paris 1995). Danas, posle mnogo godina, mnogi od tih navoda su potvrđeni, a razmeri stradanja postali transparentni. Do Haga i specijalnog tužioca stigla je delegacija Saveza logoraša u ime 55.000 bivših srpskih logoraša iz 536 logora na tlu muslimansko-hrvatske federacije, od čega su samo u Sarajevu bila 124 logora, gradu gde je poginulo-ubijeno 8-10.000 Srba ( Politika, 5. novembar 2003). Takođe, posle hapšenja Ramiza Delalića Ćele (avgust 2004), koji je još tačno pre dvanaest godina na državnoj televiziji priznao svoje ''herojstvo'' - ubistvo Srbina Nikole Gardovića na Baščaršiji, umešanost muslimanskih kadrova zajedničke policije u akciju i njegovo prikrivanje postaje jasniji istorijski kontekst proizvođenja rata. Danas, prema vestima iz Sarajeva, saznaje se ko je pucao na masu demonstranata u Sarajevu, nasuprot ranijim ''dokazanim krivicama'', i zbog čega se raspao multietnički MUP u Sarajevu aprila 1992. godine uprkos nastojanjima ministra Delimustafića ( Večernje novosti, 2. septembar 2004, str. 8, više tekstova); H. Efendić, Ko je branio Bosnu? Sarajevo 1998; Majkl Rouz, Misija u Bosni, Beograd 2001; Radovan Radinović, Laži o sarajevskom ratištu, Svet knjige, Beograd 2004 (knjiga je rađena na vojnim izvorima prvog reda, od kojih je jedan veći deo u posedu ICTY, kao i izveštaja veštaka za isti sud); Momčilo Mitrović, Muslimanski logor Visoko, VINC, Beograd 1994; isti, Sarajevska raskršća, VINC, Beograd 1995; isti, Zatvori i logori za Srbe u Hrvatskoj i BiH, VINC, Beograd 1997 (sve tri knjige su zbornici svedočenja preživelih uključujući sačuvane dnevničke beleške).

59. Dajana Džonston, Suludi krstaši. Jugoslavija, NATO i obmane Zapada, Beograd 2005 (u orig. Diana Johnstone, Fool's Crusade. Yugoslavia, NATO and Western Delusions, Pluto Press, London 2002) str. 289-290; Na lobiranje Diogvardija, Dola i Mire Barata osvrće se i Danijel S. Sremac u ''War of Words'', Washington Tackles the Yugoslav Conflict, Westport, Conecticat – London 1999, str. 7-8.

60. Dijana Džonston, str. 286-287, prema: Democracy NED, Summer 1998.

61. V. Zimerman, n.d, str. 157.

62. U toku 1998. godine OVK je izvršila 755 napada i provokacija prema građanima. Ubijena su 173 građanina, od toga 46 Srba i Crnogoraca, 77 Albanaca, tri Roma, dva Muslimana i 42 neidentifikovana. ( Politika, 7. septembar 2004, str. 2); Kad je savezni i republički MUP slao ispomoć u pokrajinu 1989. i 1990. godine, Albanci su i dalje bili na svojim mestima u javnoj i državnoj bezbednosti, često na dve stolice kako su primećivale njihove kolege. U Uroševcu načelnik je bio Ljuz Gaši, za koga su savezni operativci Albanci znali da radi i za iredentu, i za alternativu. Posle Ustavne deklaracije pokrajinske skupštine i njenog raspuštanja 5. jula od strane Skupštine Srbije, Albanci 17. septembra kolektivno napuštaju Službu bezbednosti. Organizator napuštanja u Uroševcu bio je Fadil Hiseni, načelnik trećeg odeljenja (unutrašnji neprijatelj). Kasnije će imati istaknutu ulogu u stvaranju paralelne albanske mreže. Ljuz Gaši odlazi u Zagreb i zapošljava se u hrvatskom MUP-u (Zoran Mijatović, Opelo za državnu tajnu, Beograd 2004, str. 98-110).

 

 

 
 
Copyright by NSPM