Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo NIN

   

 

Nikolas Berns

Američko rešenje za Kosovo

Dokumenti: Govor Nikolasa Bernsa, američkog državnog podsekretara pred Komitetom Predstavničkog doma za spoljne odnose

Od pada komunizma 1989. trojica američkih predsednika – predsednik Buš, predsednik Klinton i predsednik Džordž V. Buš – imala su istovetnu viziju Evrope. Ta ambicija je najvažniji spoljnopolitički cilj naše zemlje u proteklih sto godina, jer smo oba svetska rata i hladni rat vodili da bismo dočekali dan kada će Evropa konačno biti slobodna, mirna i nepodeljena. Taj cilj se, međutim, ne može ostvariti bez mira i stabilnosti na Balkanu. (...)
Tokom minulih deceniju i po, SAD su neprestano igrale centralnu ulogu u okončanju ratova za nasleđe Jugoslavije i održavanju mira. Predsednik Klinton je s pravom vojno intervenisao u Bosni 1995. kako bi okončao taj strašni rat. S pravom smo se krajem devedesetih suprotstavili Miloševićevom pokušaju etničkog čišćenja preko milion kosovskih Albanaca. S pravom smo, zajedno sa saveznicima iz NATO, poslali vojnike u Bosnu i na Kosovo radi održavanja mira. SAD su na Balkanu postigle uspehe koji su pomogli ljudima da pobegnu od tiranije i pronađu mir. Sada moramo brzo delovati, tokom narednih nedelja i meseci, kako bismo dovršili posao i pomogli da Kosovo stekne nezavisnost.
Već odavno je kamen temeljac naše politike u ovom području obećanje integrisanja balkanskih zemalja u NATO i EU, što je najbolji način da zemlje jugoistočne Evrope obezbede rekonstrukciju, privredni rast i uspostavljanje novih i miroljubivih odnosa sa susedima. Većina zemalja nastalih posle katastrofalnog i krvavog raspada Jugoslavije sada je na putu ka članstvu u EU i NATO. Tako je posle višegodišnjih sukoba američka vizija nadohvat ruke.

Međutim, region ne može napredovati ako se ne reši poslednje krupno pitanje koje je povezano sa raspadom Jugoslavije: status Kosova. Kada sam poslednji put pred ovim odborom govorio o Kosovu 2005. godine, ukazao sam na potrebu da se obavi zaostali posao na Balkanu i da se ubrza proces rešavanja statusa Kosova. U međuvremenu je specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari stao na čelo sveobuhvatnih i temeljnih pregovaračkih napora sa kosovskim liderima i sa srpskom vladom. On je 3. aprila predočio Savetu bezbednosti UN svoje zaključke, uključujući tu detaljni niz predloga za budućnost Kosova i preporuku da Kosovo postane nezavisno, s tim što bi tokom određenog perioda ta nezavisnost bila pod međunarodnim nadzorom. (…)
Nezavisnost za Kosovo: SAD u potpunosti podržavaju te preporuke, uverene da je nadzirana nezavisnost za Kosovo sada jedini put napred.
Posle nasilnog raspada Jugoslavije i etničkog čišćenja koje je Slobodan Milošević sproveo na Kosovu, svaki drugi ishod bi, uvereni smo, doveo do nefunkcionalnog upravljanja, jačanja uticaja ekstremista i direktno bi vodio u nove sukobe. Realnost je da su veze između Srbije i Kosova već bile oštećene još od 1999. godine kada je Savet bezbednosti u rezoluciji 1244. odlučio da, umesto vlasti Beograda nad Kosovom, uvede upravu UN. Više od 90 posto građana Kosova čine kosovski Albanci. Oni nikada neće prihvatiti dalje upravljanje Srbije. Izrazito su proamerički nastrojeni jer su ih naše trupe zaštitile od pokolja i progonstva. Oni neće da prihvate ništa manje od nezavisnosti. U proteklih osam godina Kosovo je ojačalo institucije lokalne uprave, između ostalog i tako što je izabralo skupštinu, predsednika i premijera. Ne vidimo nijednu pouzdanu opciju za integrisanje tih institucija u Srbiju.
Nezavisnost Kosova označiće definitivni kraj raspada Jugoslavije (...) i omogućiti prvenstveno Srbiji da prevaziđe tragično i gorko nasleđe Miloševićeve ere.
Nezavisnost je legitimni, pravični i zakoniti ishod. Neki tvrde da će to biti presedan za ostale separatističke pokrete, ali mi u potpunosti odbacujemo tu tezu. Kao i kada je reč o rešenjima ostalih sukoba u vezi sa raspadom Jugoslavije, i Ahtisarijevi predlozi su potpuno prilagođeni lokalnim okolnostima i nemaju nikakvog značaja ni za jednu drugu zemlju u Evropi ili drugde.

Posebni činioci koji su uključeni u zbivanja na Kosovu – pre svega nekonsenzualni i nasilni raspad Jugoslavije, Miloševićeva politika etničkog čišćenja, odluka NATO da interveniše, odluka Saveta bezbednosti UN kojom je Kosovo stavljeno pod upravu UN i kojom je predviđen politički proces u kome će posredovati UN da bi se odlučilo o statusu – ne mogu se nigde drugde naći i nema izgleda da negde budu ponovljeni. Uostalom, Savet bezbednosti UN već odavno tretira Kosovo kao specijalni slučaj, počev od vanrednih mera koje je preduzeo 1999. Mada separatisti drugde mogu nastojati da povežu svoje ciljeve sa Kosovom, mi ne znamo ni za jednu situaciju koja je uporediva i očekujemo da sve odgovorne vlade odbace takva poređenja.
Uspostavljanje nezavisnosti: Tesno sarađujemo sa NATO i EU čiji se članovi slažu sa nama da je nezavisnost Kosova jedini realan i funkcionalan ishod. SAD, NATO i EU uložile su ogromne političke, ekonomske i vojne resurse u Kosovo i ceo region – i zato smo u najvećoj meri opredeljeni da se ovaj proces sprovede do kraja.
Savet bezbednosti UN već je počeo da raspravlja o preporukama predsednika Ahtisarija. Tokom narednih nedelja SAD će sponzorisati novu rezoluciju Saveta bezbednosti koja bi trebalo da zameni rezoluciju 1244. kojom je uspostavljen sadašnji režim međunarodne uprave na Kosovu. Ta rezolucija neće stvarno pružiti nezavisnost Kosovu, već će otkloniti političke i pravne prepreke na putu ka nezavisnosti i obezbediti mandat za međunarodni nadzor na Kosovu posle određivanja statusa, u skladu sa glavom 7. Povelje UN. Očekujemo da će kosovski vođi potom proglasiti nezavisnost. SAD i druge zemlje će tada priznati novu državu. Naš je cilj da proces utvrđivanja statusa Kosova bude blagovremeno i uspešno okončan do kraja ovog proleća. Verujemo da će Savet bezbednosti shvatiti da predlozi predsednika Ahtisarija pružaju najbolje izglede za postizanje održivog rešenja.

Započeli smo niz diskusija sa ruskom vladom kako bismo je podstakli da podrži taj proces ili da ga, u najmanju ruku, ne blokira. Sastao sam se sa zamenikom ruskog ministra inostranih poslova Titovom i izneo sam mu dva osnovna argumenta. Prvo, istakao sam da su SAD i Evropa tokom minulih osam godina pružile daleko najveći doprinos u smislu vojnog angažovanja, novca i političkog učešća na Kosovu. Naše snage će morati da se hvataju ukoštac sa nemirima koji su neminovni ako Savet bezbednosti odbaci nezavisnost. Stoga se SAD i Evropa nadaju da će se Rusija opredeliti za saradnju kako bi se održali stabilnost i mir u regionu, a uvereni smo da će to najbolje biti ostvareno pozitivnom rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Drugo, nijedan pokušaj da se spreči nezavisnost Kosova neće uspeti, budući da je nezavisnost Kosova, u to smo uvereni, neminovna.
Potreba za hitnom akcijom: Ne možemo sebi dopustiti još čekanja. Sve dok stvari ne budu jasne, nedefinisani status Kosova biće izvor pojačanih napetosti i nestabilnosti. Kosovu je zbog nerešenog statusa već onemogućen pristup međunarodnim kreditnim sredstvima, a strana ulaganja su obeshrabrena. (...) Što je najteže, narod Kosova već skoro čitavu deceniju ne zna koju će zemlju na kraju zvati domovinom, a etničkim zajednicama na Kosovu uskraćen je jasan osnov na kome bi mogle da se pomire i grade nove uzajamne odnose.

Prema našem sudu, dalja odlaganja bi samo pogoršala situaciju i pojačala uticaj ekstremista na svim stranama. U suštini, uvereni smo da je opasnost od nasilja daleko veća budemo li odlagali nezavisnost Kosova, nego ako o njoj brzo odlučimo. Većina stručnjaka veruje da bi jugoistočna Evropa mogla da sklizne u novi rat i etnički sukob, što bi ugrozilo i osoblje UN i osoblje NATO raspoređeno na Kosovu, ako bi san o nezavisnosti Kosova bio osujećen.
Iako velika većina zemalja koje dobro poznaju Kosovo podržava put ka nezavisnosti, neke među njima, kao što je Rusija, pozvale su na nove runde pregovora među stranama. Predsednik Ahtisari je, međutim, na temelju iskustva na bečkim pregovorima, zaključio da to jednostavno nije mogućno. On veruje da nastavak razgovora, u kom god formatu i koliko god dugo oni trajali, ne bi premostio osnovni jaz koji postoji među stavovima dveju strana. Mi se s tim slažemo.
Ako bi se taj proces nastavio u nedogled – ako bi iznova započeli razgovori, ako bi ponovo bilo otvoreno pitanje Ahtisarijevih preporuka ili ako bi se na neki drugi način odlagalo rešavanje statusa – to bi samo otežalo, a ne olakšalo, iznalaženje održivog ishoda. (...) Verujemo da su oni koji pozivaju na takav produžetak manje zainteresovani za iznalaženje prihvatljivog zajedničkog osnova nego što su zainteresovani za osujećivanje ostvarenja želja većine ljudi koji žive na Kosovu.
Ne smemo dopustiti da se to dogodi. Posle tako mnogo godina neizvesnosti, narod Kosova i celog regiona ima pravo da zna kakva mu budućnost predstoji. Kredibilitet međunarodne zajednice – posebno UN, koje imaju legitimnu i davnašnju ulogu u bavljenju situacijama nalik na ovu kosovsku – sada je na kocki. Moramo odmah stupiti u akciju.

Naša vizija Kosova: Naša vizija Kosova je vizija demokratske, miroljubive, multietničke države koja će se nalaziti na nepovratnom putu ka članstvu u NATO i EU.
Od 1999. Kosovo je ostvarilo značajan napredak u oporavljanju od rata. Pod tutorstvom UN ono sada ima funkcionalnu vladu, organizovalo je slobodne i pravične izbore i ima profesionalnu i multietničku policiju. To je društvo koje je napredovalo.
Želeli bismo, međutim, da vidimo veći napredak u jednoj ključnoj oblasti: zaštiti etničkih manjina na Kosovu. Kosovski Srbi i dalje su suočeni sa zlostavljanjem i diskriminacijom. To je neprihvatljivo.
Više puta sam posetio manjinske zajednice i njihove predstavnike na Kosovu. U oktobru 2005. posetio sam jednu grupu srpskih porodica u Obiliću; mnoge među njima bile su silom isterane iz svojih domova u nemirima u martu 2004. Jedan stariji bračni par izgradio je svoj dom u ovom istorijski važnom gradiću početkom 60-ih godina. Deca su im se trajno iselila u Srbiju, ali oni žele da ostanu u Obiliću. Često se osećaju ugroženima od svojih suseda, kosovskih Albanaca. Sigurno je da im se mora dati pravo i mogućnost da ostanu. Njihova priča o borbi i želji da žive u miru jasno mi je pokazala da se mora više učiniti kako bi se zaštitilo to posebno osetljivo stanovništvo.

Kosovski premijer Agim Čeku i predsednik Fatmir Sejdiju na zadivljujući način nastoje da uspostave kontakt sa svim etničkim grupama na Kosovu i tokom proteklih šest meseci ostvarili su istinski napredak u mnogim od najvažnijih prioritetnih standarda. Ostalo je i još mnogo toga da se uradi. Svi kosovski lideri imaju veliku i neodložnu odgovornost da se pozabave tim problemima. Oni moraju učiniti još više na zaštiti prava, bezbednosti i imovine kosovskih manjina, kao i u oblasti obuzdavanja ekstremista i sprečavanja socijalne nestabilnosti. (…)
Ahtisarijevo rešenje: Tokom više od godinu dana pregovora, predsednik Ahtisari je težio kompromisima među stranama kada je reč o mnogim pitanjima koja su važna za kosovsku budućnost, pre svega u pogledu zaštite kosovskih Srba.
Pod njegovim vođstvom, strane su razmotrile decentralizaciju lokalne vlasti, ustavnu zaštitu etničkih manjina, ekonomska pitanja i zaštitu kulturne baštine. Predstavnik američkog državnog sekretara za pregovore o statusu Kosova, penzionisani američki ambasador Frenk Vizner, učestvovao je u mnogima od tih diskusija i podsticao strane da budu fleksibilne. (…)
Iako se srpska strana nije konstruktivno angažovala u mnogim diskusijama, predsednik Ahtisari je ipak bio kadar da identifikuje značajno poklapanje u stavovima dveju strana. Na temelju predloga koje su podnele obe strane i oslanjajući se na svoje značajno iskustvo u posredovanju u drugim teškim međunarodnim konfliktima, on je predložio sveobuhvatni niz aranžmana za upravljanje Kosovom. U srži tog rešenja leži potreba za postizanjem stvarnog, neodložnog poboljšanja života manjinskih zajednica na Kosovu. (...)
To rešenje pruža Srbima i Albancima osnov za izgradnju novih odnosa koji će se temeljiti na poverenju i saradnji. Njegov predlog za nadziranu nezavisnost predstavlja veliki kompromis između ničim neuslovljene nezavisnosti povratka na nemogući status kvo ante. Kao i kada je reč o bilo kom drugom kompromisu, ni ovde nijedna strana ne može biti potpuno zadovoljna. Ja sam, međutim zadovoljan što se kosovska skupština već obavezala da će u potpunosti sprovesti rešenje predsednika Ahtisarija. To je znak velike zrelosti.

Međunarodno prisustvo: SAD su svesne da će nezavisno Kosovo biti suočeno sa ogromnim izazovima. Njegove nove institucije su slabe, nisu sposobne da se bore protiv korupcije, organizovanog kriminala i etnički motivisanog nasilja. Kosovu će biti potrebna pomoć za sprovođenje aranžmana koje predlaže predsednik Ahtisari.
SAD će učestvovati u uspostavljanju nove međunarodne civilne kancelarije na Kosovu (ICO) za koju je predsednik Ahtisari predložio da nadzire sprovođenje ovog rešenja. Na čelu te kancelarije biće visoki evropski zvaničnik a njegov zamenik će biti Amerikanac. Šef te kancelarije imaće izvršna ovlašćenja da vraća zakone, smenjuje funkcionere ili da preduzme bilo koju drugu meru kako bi obezbedio sprovođenje rešenja. On/ona će podnositi izveštaje Međunarodnoj nadzornoj grupi u čijem će sastavu biti sadašnje članice Kontakt grupe, kao i predstavnici NATO i EU. Zajednička prethodnica SAD i EU već mesecima je na terenu u Prištini radi koordinacije tranzicije.
Na Kosovu će biti raspoređena i specijalna misija EU za bezbednosnu i odbrambenu politiku i vladavinu prava koja će se usredsrediti na sektor policije i pravosuđa. Ta misija će takođe imati izvršna ovlašćenja da sprovodi neke od najvažnijih policijsko-pravosudnih funkcija kao što su istrage ratnih zločina i borba protiv organizovanog kriminala. Ona će takođe biti usredsređena na izgradnju kapaciteta Kosovske policijske službe i pravosuđa, kako bi te institucije mogle jednog dana da preuzmu sve odgovornosti od međunarodne zajednice.

NATO, koji je osnovni stabilizujući činilac na Kosovu i u regionu ostaće tu. KFOR koji trenutno broji oko 16.000 vojnika – uključujući tu 1.600 pripadnika Američke nacionalne garde – i dalje će osiguravati bezbednost i nadzirati uspostavljanje malih, lako naoružanih kosovskih snaga bezbednosti. Njihov razvoj je važan kako bi se približio onaj dan kada će Kosovo moći da preuzme sopstvenu bezbednost a NATO da povuče snage iz regiona.
Ekonomija: Nezavisnost Kosova neće biti održiva ukoliko ne budemo brzo podstakli ekonomski razvoj. Godine konflikta i neizvesnosti ruinirale su kosovsku privredu. (...)
Svetska banka i Evropska komisija planiraju veliku donatorsku konferenciju. Predsednik SAD je u dopunskom budžetu za 2007. zahtevao 279 miliona dolara pomoći Kosovu, dok je u budžetu za 2008. u te svrhe planiran 151 milion dolara, što ukupno iznosi 22 do 25 posto predviđenih međunarodnih donacija. Značajan deo te pomoći namenjen je otplati kosovskog dela duga Srbije, kako Kosovo kao nezavisna država ne bi od samog početka bilo opterećeno pogubnim dužničkim bremenom. Takođe ćemo insistirati na projektima koji će angažovati ekonomski potencijal Kosova, prvenstveno u oblasti energetike.
Srbija: Sada, kada se približavamo kraju procesa utvrđivanja statusa Kosova, moramo sveobuhvatno sagledati ceo region, posebno budućnost Srbije. Srbija, koja je u dva svetska rata bila prijatelj i saveznik SAD, ima ogroman regionalni značaj. Miloševićeva era u poslednjih 15 godina bila je tragična anomalija u dugoj istoriji srdačnih odnosa. Sada, međutim, narod Srbije trasira novi kurs za svoju zemlju, put integracije i normalnih odnosa sa susedima. Pošto je odbacila Miloševićevu politiku nacionalizma i podela, Srbija nastoji da se vrati u glavne evropske tokove.

Danas se lideri u Srbiji protive nezavisnosti Kosova. Mnogi među njima smatraju da su kažnjeni za zločine prethodnog režima. Tačno je da se Srbija danas umnogome razlikuje od Miloševićeve države. Iako aktuelni lideri Srbije nisu počinili njegove zločine, oni imaju istorijsku i moralnu odgovornost da se uhvate ukoštac sa tim nasleđem prošlosti. Mi podstičemo Beograd da u trenutku kada ulazi na vrata evroatlantske zajednice ostavi za sobom prtljag Miloševićeve ere. Srbija treba da ispuni svoje međunarodne obaveze i u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom. Saradnja sa Haškim tribunalom – pre svega hapšenje Ratka Mladića koji je optužen za ratne zločine – od velikog je značaja za normalizaciju odnosa Srbije sa svetom.
Srbija, međutim, ima i odgovornost u pogledu Kosova. Mi snažno podstičemo Srbiju da podrži sprovođenje Ahtisarijevog rešenja, posebno tako što će ohrabriti kosovske Srbe da učestvuju u tom rešenju. Predsednik Ahtisari je uložio mnogo truda da bi se pozabavio legitimnim interesima Beograda na Kosovu. Očekujemo od Srbije da uspostavi normalne političke i ekonomske odnose sa Kosovom, isto onako kao što je to učinila sa ostalim državama-naslednicama bivše Jugoslavije.

SAD veruju da Srbija ima svetlu budućnost, koja podrazumeva još veće integrisanje u evroatlantsku zajednicu, brzi rast privatnih ulaganja i novih radnih mesta i veću socijalnu i ekonomsku interakciju sa susedima. Američki biznismeni imaju “nos” za otkrivanje budućih tendencija – i posle samo nekoliko godina aktivnosti oni su danas druga po veličini grupa stranih investitora u Srbiji koja je uložila preko 1,3 milijardi dolara u najrazličitije aktivnosti, od proizvodnje, preko medija, do bankarstva.
SAD će ohrabrivati partnere i u EU i u NATO da učine još više kako bi priznali potencijal Srbije i ubrzali njene evroatlantske integracije. Tako smo, na primer, na samitu NATO u Rigi podržali ulazak Srbije u Partnerstvo za mir. Već imamo značajne programe pomoći u Srbiji i razmišljamo da preduzmemo još takvih programa, u zavisnosti od postojećih zakonskih ograničenja. Narednih nekoliko meseci će biti teški, ali ćemo mi i naši evropski prijatelji i dalje pomagati srpskom rukovodstvu da ne skrene s puta, već da i dalje bude usredsređeno na svetliju budućnost i da svoje društvo još više približi evroatlantskoj porodici demokratija.
Zaključak: Ovo je američka vizija jugoistočne Evrope. Ta vizija, međutim, ne može biti ostvarena dok god Kosovo i Srbija ne budu iskoračili iz konflikata prošlosti i ne budu stupili na nepovratni put ka EU i NATO. SAD koje su odigrale centralnu ulogu u uspostavljanju mira u tom regionu apsolutno su opredeljene za nezavisnost Kosova. Biće to istorijski uspeh američke spoljne politike.

VITALIJ ČURKIN, ambasador Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama:

Bernsov stav je destruktivan

“Najveći problem u Ahtisarijevom planu je činjenica da on polazi od toga da Albancima treba dati nezavisnost, a u uslovima kad se Srbija s tim ne slaže mi smatramo da ne treba prihvatiti takvo rešenje”

Dva sata pre donošenja odluke o programu posete delegacije Saveta bezbednosti Beogradu i Prištini Vitalij Čurkin, stalni predstavnik Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama, razgovarao je preko tele-mosta sa novinarima u Moskvi. On je istakao da u Savetu bezbednosti postoje velike razlike u pogledu toga kakva treba da bude konačna varijanta rezolucije Saveta bezbednosti o Kosovu i ponovio stav Moskve da pregovore treba nastaviti. Ocenio je kao veoma važnu posetu Sergeja Lavrova Beogradu, kao i predstojeću posetu Komisije SB Beogradu i Prištini. Na primedbu dopisnika NIN-a da nije dovoljno da članovi Komisije, kao što je predviđeno, razgovaraju samo sa političarima u Beogradu i Prištini i da je neophodno da posete srpske enklave kako bi se na licu mesta uverili kako danas žive Srbi na Kosovu, Vitalij Čurkin je odgovorio:

- Hvala vam za sugestiju. Plan boravka komisije u Srbiji još nije gotov, trenutno se dogovaraju tehnički detalji i predviđeno je da se kroz dva sata donese konačna odluka. Zaista veoma je važno da se posete srpske enklave. Planirali smo da se ode i u Mitrovicu i svi članovi SB su svesni da je neophodno uveriti se na licu mesta kako se tamo živi. Pažljivo ćemo napraviti plan zato što niko od članova SB ne želi da vidi nikakva Potemkinova sela, niti da se sreće s ljudima koji ne predstavljaju nikoga – potrebni su ozbiljni susreti koje će zaista omogućiti članovima Komisije da shvate političku situaciju. Stvarno ćemo se potruditi da u plan ubacimo još nešto što bismo mogli da vidimo. Nažalost, misija SB traje samo jedan dan, kao i obično, zato je teško računati da se može videti sve što je potrebno, ali, trudićemo se.

Posetu Komisije SB na neki način dezavuiše izjava Nikolasa Bernsa da će, bez obzira na sve, SAD jednostrano priznati kosovsku nezavisnost. Kako to komentarišete?

- To je malo pravolinijski stav i po našem mišljenu veoma destruktivan. Mislim da je ta izjava element nekog psihološkog napada na Savet bezbednosti jer se većina članova međunarodne zajednice i SB čvrsto drže stava da rešenje treba da donese SB i da se ono mora poštovati. Tačno je da SAD smatraju da treba forsirati proces i što pre doneti rezoluciju koja bi otvorila put za davanje nezavisnosti kosovskim Albancima. Mi smatramo da je to nepravilno i da takva odluka ne sme biti doneta. Oko toga se vodi glavna politička borba koja će se voditi i u glavnim gradovima osnovnih učesnika tog procesa.

Koliko ruski stav da ne treba veštački nametati rokove, nailazi na razumevanje drugih zemalja?

- Stav Rusije da treba nastaviti pregovore nailazi na razumevanje niza članica SB. Jedan od ciljeva predstojeće diplomatske borbe sastoji se upravo u tome da ubedimo međunarodnu zajednicu, pa i kosovske Albance, da je nastavak pregovora neophodan. U stavu da kad se jedna strana ne slaže s rešenjem treba nastaviti pregovore, nema ničeg neobičnog. I gospodin Ahtisari to odlično zna. Uostalom, on je bio jedan od glavnih autora Vens-Ovenovog plana s kojim se svojevremeno jedna strana nije složila, pa su nastavljeni pregovori i napravljen je Dejtonski sporazum. Dakle, postoji takav presedan, mada mnogi kažu da je između Vens-Ovenovog plana i Dejtona sukob nastavljen, pa se moralo dalje razgovarati. Ali na Kosovu nema sukoba samo zato što je NATO preuzeo obavezu da vodi računa o bezbednosti, i svaki sukob bi bio doživljen kao poraz NATO-a.
Zato dok su oni tamo treba nastaviti pregovore.

Ipak, neki smatraju da Rusija ovim samo odlaže rešenje. Postavlja se pitanje dokle će se tolerisati pregovaranje – postoji li neki, bar okvirni rok, ili pregovori mogu trajati beskonačno?

- Vreme je veoma relativna stvar. Mnogi govore da je osam godina veoma dugo. To zaista nije malo, ali ako za osam godina nisu uspeli da uspostave standarde iz Rezolucije 1244, ako nisu uspeli da stvore normalne uslove za povratak izbeglica, ni uslove za normalan život srpske i ostalih manjina – koliko im je onda vremena potrebno? Da, 18 meseci za pregovore nije malo, ali neke teme nisu doticane. Znam mnoge pregovore koji su mnogo duže trajali. Uostalom, EU želi da kasnije primi u EU Srbiju i Kosovo i biće učinjeni koraci prema EU, možda će to stvoriti neki bolji kontekst za regulisanje stanja... Najvažnije je ne lomiti preko kolena jer bi posledice mogle biti veoma loše kako za region, tako i za ceo svet.

Srbija ne prihvata Ahtisarijev plan i Rusije je u tome podržava. Ukoliko taj plan i definitivno bude odbijen na Savetu bezbednosti, postoji li rezervna varijanta? Šta dalje, šta je maksimum koji Srbija može da izbori?

- Što se tiče Ahtisarijevog plana, ja bih rekao da je moja izjava tim povodom malo pogrešno protumačena. O tome treba govoriti veoma oprezno zato što moja prva reakcija na stavove Saveta bezbednosti 3. aprila nije bila uvek sasvim tačno preneta. U mojoj izjavi da su samo 3-4 članice Saveta bezbednosti bespogovorno prihvatile Ahtisarijev plan neka sredstva informisanja su propustila reč bezrezervno, a drugi su prosto rekli da su samo četiri zemlje glasale za Ahtisarijev plan. Ali, nikakvog glasanja nije bilo, zato što je to bilo samo prvo predstavljanje plana. Uopšte mogu reći da je mišljenje da je Ahtisarijev plan već odbačen preuranjeno, jer borba oko tog plana i oko rešavanja kosovskog problema tek počinje. Postoji još jedan aspekt – naravno da o tome šta je za njih prihvatljivo mogu da govore samo sami Srbi i Albanci, ali treba priznati da je Ahtisarijev plan u nizu svojih aspekata vrlo detaljno urađen i neke njegove tačke, uključujući i one koje se tiču položaja Srba na Kosovu, mogu biti veoma korisne. Ono što predstavlja najveći problem u Ahtisarijevom planu je činjenica da on polazi od toga da Albancima treba dati nezavisnost, a u uslovima kad se Srbija s tim ne slaže mi smatramo da ne treba prihvatiti takvo rešenje. I, drugo, detaljna demontaža Ahtisarijevog plana nije naša stvar. Ako ćemo pravo – mi nismo pregovaračka strana. Ahtisarijev plan je napravljen tako da su Srbima data neka prava i neke garancije, ali sledeći kosovski Ustav može da se donese apsolutno bez učešća Srba, tj. i ako se oni ne slažu. Ispada da od Srba očekuju saradnju, ali osnovna pravila njihovog budućeg života će biti doneta bez njihovog učešća. To je veoma ozbiljna stvar.

Pitali ste postoji li neki drugi plan? Nikakav drugi plan ne postoji. Ali, postoji predlog srpske strane o statusu o kome se u suštini nikad nije razgovaralo tokom sedamnaest meseci pregovora koje je vodio gospodin Ahtisari. Pošto su Kosovari zaključili da im je garantovana nezavisnost, iz nekih razloga je specijalni izaslanik generalnog sekretara SB Marti Ahtisari rešio da krene od te pretpostavke i zato se o predlozima srpske strane uopšte nije razgovaralo. To je veoma ozbiljan nedostatak pregovaračkog procesa i zato mi smatramo da o osnovnom statusu pregovori u suštini nisu ni počinjali i oni moraju, konačno, vrlo ozbiljno započeti.

Rusija stalno ponavlja da “neće podržati” nametnuto rešenje. Mnogi to tumače na razne načine. Šta znači “neće podržati” – neće dozvoliti da se stavi na glasanje, ostaće uzdržana pri eventualnom glasanju ili će staviti veto?

- Ako se bude pojavila rezolucija sa kojom se ne slažemo, mi ne možemo da zabranimo da se ona stavi na glasanje u SB. Takva su pravila, svaka zemlja ima pravo da podnese projekat i za 24 sata ima pravo da ga stavi na glasanje. Ako neko reši da ide na SB na taj način, to nije konstruktivan put i ja se nadam da niko, pa ni SAD, neće ići na takav korak. Smatram da je ovo situacija u kojoj tvrdoglavost ne pomaže i u kojoj treba imati strpljenja i diplomatske veštine da se izađe iz začaranog kruga protivurečnosti. A da bi se došlo u ćorsokak i krenulo na raskol SB, za to nije potrebna nikakva mudrost. Ali, postavili ste direktno pitanje i ja ću vam direktno odgovoriti – staviti veto ili ne staviti? Veto je velika reč i mi je ovde u Njujorku, dok ne dobijemo instrukcije iz Moskve, ne upotrebljavamo, ali nemojte sumnjati da je stav Ruske Federacije veoma čvrst.

Zapadni političari stalno tvrde da rešenje problema Kosova ne može biti presedan. Zašto Rusija insistira na suprotnom stavu?

- Znate, prema reči “presedan” ja se odnosim kao prema zakonu fizike. Možemo mi na SB da odlučimo da gravitacija ne postoji. Ali, to neće ništa u stvarnosti izmeniti. Mogu naši zapadni partneri da pišu u rezoluciji da ona ne predstavlja pravni presedan za druge situacije, ali to ništa ne menja. Ja ovde srećem predstavnike mnogih zemalja koji su toga svesni i koji vrlo pažljivo prate šta se događa. Kosovo će imati direktan uticaj na niz sličnih slučajeva, ma šta mi govorili. Da ne govorimo o Abhaziji, zamislite situaciju u Africi – granice mnogih zemalja su tamo nacrtane veoma proizvoljno i zato oni veoma pažljivo prate šta se dešava. Toga ima po celoj Evropi i svetu. Smatram da ne treba nametati nikakvo rešenje. Pogledajte ranije rezolucije SB ili Kontakt grupe o Kosovu – ni u jednoj nije postavljen temelj budućoj nezavisnosti Kosova. I poslednji primer, u novembru 2006. doneta je rezolucija o BiH i tamo je potpuno jasno postavljen princip očuvanja granica svih republika bivše Jugoslavije. Kako je moguće da međunarodna zajednica pre samo pola godine donosi takav dokument u SB, a posle samo pola godine se ponaša kao da ničega nije bilo?

Ljubinka Milinčić

Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković

 

 
 
Copyright by NSPM