Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

   

 

Gordon N. Bardoš

Stabilizovanje Srbije

Bilo koji kreator politike u Americi koji je oplakivao činjenicu da je Vašington grad koji rešava krize jednu po jednu, trebalo bi da pokaže malo saosećanja za probleme sa kojima se suočavaju beogradski političari. Kao posledica proglašenja nezavisnosti Crne Gore, Srbija je nehotično postala nezavisna država, a odluka koja bi Kosovu dala neku vrstu nezavisnosti umanjila bi njenu teritoriju za dodatnih 15 posto. U međuvremenu, Evropska unija je obustavila razgovore sa Beogradom zbog njegovog neuspeha u hapšenju haškog optuženika Ratka Mladića, bivšeg generala bosanskih Srba za koga se smatra da je najodgovorniji za masakr u Srebrenici jula 1995. godine. A ovo su samo "veliki" problemi; ostali, kao što su reforma pravosudnog i bezbednosnog sektora, zbrinjavanje najvećeg broja izbeglica u Evropi, ponovna izgradnja ekonomije u kojoj je nezaposlenost 30 odsto – i kojoj treba još jedna decenija da bi uvećala bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika do nivoa iz 1989. godine – još čekaju da budu rešeni.

Pored toga, sprema se zlo u Sandžaku – većinski muslimanskoj oblasti koja se prostire na srpsko-crnogorskoj granici i graniči se sa Bosnom na severu i s Kosovom na jugu. Svi elementi koji su potrebni za stvaranje potencijalne krize trenutno su prisutni u Sandžaku: sve nasilniji sukobi među političkom elitom sandžačkih muslimana, ekonomska depresija i niska, ali ipak osetna doza etničke napetosti između muslimana i Srba u regionu – a sve to se pogoršava malim, ali veoma vidljivim prisustvom lokalnih Vehabija, indoktriniranih i finansiranih od strane spoljnih zaštitnika.

Imajući u vidu ovakvu realnost, ono što je vredno pažnje nije činjenica da su reforme u post-miloševićevskoj Srbiji spore, već to da uopšte ima napretka u sprovođenju reformi. Godine koje slede će na mnogo načina predstavljati najokrutniji test za novonastalu demokratiju u Srbiji, zbog čega treba porazmisliti o trenutnoj politici Sjedinjenih Država i Evropske unije prema ovoj zemlji.

Poslednjih nekoliko godina, veći deo odnosa Vašingtona i Brisela sa Srbijom - kao što su pregovori sa Evropskom unijom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju ili članstvo Srbije u Partnerstvu za mir – bio je sveden na sudbinu jednog čoveka: Ratka Mladića. Ali dok je moralnost insistiranja na Mladićevom hapšenju nepobitna, posledice zamrzavanja evroatlantske integracije Srbije zbog jedne individue postale su štetne za dugoročnu stabilnost na Balkanu. Kao što je jedan kritičar-saradnik iz "The New York Times"-a pitao: "Koliko je bitno Mladićevo hapšenje u poređenju sa integracijom osam miliona ljudi u regionu kojem je veoma potrebna stabilnost?"

U sličnim situacijama, i Vašington i Brisel pokazivali su veće razumevanje za šira strateška pitanja koja su bila u igri. Oktobra 2005, Evropska unija je Hrvatskoj dala zeleno svetlo za nastavak pregovora o pridruživanju samo nekoliko dana nakon što je Glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog suda Karle del Ponte izrazila nezadovoljstvo zbog manjka saradnje hrvatske vlade u slučaju haškog begunca Ante Gotovine. Slično tome, Međunarodni krivični sud dozvoljava drugom optuženiku za ratne zločine, bivšem kosovskom premijeru Ramušu Haradinaju, da početak suđenja čeka u svojoj kući na Kosovu (uprkos činjenici da je Haradinaj navodno zastrašivao i maltretirao potencijalne svedoke koji bi trebalo da svedoče protiv njega) zbog verovanja da Haradinaj može da kontroliše ekstremiste na Kosovu. U oba slučaja, interes za krupnija strateška pitanja zahtevao je da se načine određeni neugodni kompromisi između „pravde“ i „dobra“. Vašington, Brisel i Međunarodni krivični sud sada se suočavaju sa istom situacijom u vezi sa Ratkom Mladićem. Srećom, Vašington je napravio dobar potez u ovom smeru na novembarskom samitu NATO-a u Rigi kada se složio da pozove Srbiju (zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom) da se pridruži Partnerstvu za mir. Evropska unija sada treba da pokaže sličan pragmatizam u podržavanju demokratskih snaga u Srbiji - tako što će, što je pre moguće, ponovo sa Srbijom započeti pregovore o pridruživanju.

Susedi Srbije zasigurno razumeju značaj takvog pragmatizma. Kao što je kosovski premijer Agim Čeku nedavno primetio, "Međunarodna zajednica mora da pronađe način da podstakne demokratsku Srbiju, a da pritom skrajne radikale na sporedni kolosek". „Skrajnjivanje“ radikala u ovom slučaju posebno znači to da bi Vašington trebalo da razmotri svoju politiku izbegavanja svake saradnje sa Srpskom radikalnom strankom (SRS), čijem se lideru Vojislavu Šešelju trenutno sudi u Hagu. SRS je poznata po ekstremističkoj retorici i malo još po čemu, ali u zemlji sa toliko izbeglica i sa razorenom ekonomijom ova stranka može da računa na podršku između 30-35 odsto biračkog tela. SRS nije monolitna: ona ima ekstremne i umerene frakcije, i uspostavljanje kontakata sa ovom partijom, čak i samo na nižem nivou, učinilo bi da se njeni umereni članovi okrenu u odgovornijem 'mejnstrim' pravcu, odnosno da se marginalizuju njeni ekstremisti, što bi bilo od velike koristi za srpsku unutrašnju politiku.

Da bi se stabilizovala Srbija - a samim tim i cela jugoistočna Evropa - potreban je nov pristup u bavljenju Beogradom. Generali koji su se borili u prošlom ratu, kao i veliki broj kreatora politike iz Vašingtona i iz nekih evropskih glavnih gradova, moraju da shvate i prihvate činjenicu da je Slobodan Milošević mrtav. Ne predstavlja više izazov zaustavljanje zlog diktatora, već izgradnja međunarodnog okruženja koje će garantovati uspeh demokratske tranzicije u strateški najvažnijoj državi na Balkanu. Atentat na bivšeg srpskog premijera Zorana Đinđića marta 2003. godine treba da predstavlja tragičan podsetnik na opasnosti sa kojima se susreću političke elite u Srbiji nakon Miloševića.

(Gordon N. Bardoš je pomoćnik direktora Hariman Instituta u Školi za međunarodne i javne odnose na Kolumbijskom Univerzitetu. Nedavno se vratio iz istraživačke posete regionu.)

Naslov originala: “Stabilizing Serbia” by Gordon N. Bardos, June 4, 2007 The National Interest. (Članak je odlomak iz teksta "Beleške sa Balkana" Gordona Bardoša, koji će biti objavljen u julsko-avgustovskom izdanju (br. 90) "The National Interest"-a)

 

 

 
 
Copyright by NSPM