Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Dag Bandou

Stvaranje krize: Još jedan rat na Balkanu?

Bušova administracija je potpuno upropastila američku spoljnu politiku. Njegova administracija, međutim, nije dovršila posao – još jedna potencijalna kriza nazire se na Kosovu.

Završena je poslednja runda pregovora o konačnom statusu Kosova. Etnički Albanci nameravaju da proglase nezavisnost od Srbije, čemu bi mogli uslediti sukobi i haos. Ova oblast, koja je, istorijski gledano, srce Srbije, tokom 1998. pretrpela je oštru gerilsku kampanju protiv vladajućih Srba. Bio je to strašan građanski rat, kao i mnogi drugi takvi u svetu, a SAD u njemu nije imala političkog interesa.

Klintonova administracija je, međutim, odlučila da pokaže svoje čovekoljublje time što će intervenisati. Vašington se svrstao uz etničke Albance umesto da podstiče dogovor u interesu obe strane.

Početkom 1999. Klintonova administracija je pozvala sukobljene strane u Rambuje i pokušala da nametne plan za Kosovo. Prema tom planu etnički Albanci bi dobili nezavisnost, a Srbija bi se tretirala kao osvojena teritorija koja bi morala omogućiti slobodan prolaz snagama NATO-a.

Srbi su otišli, a SAD su ih bombardovale.

Posle sedamdeset osam dana Beograd je popustio. Tada je albanska većina izvršila etničko čišćenje velikih razmera. Pobeglo je više od 200.000 Srba, Jevreja i muslimana nealbanskog porekla.

Nasilje je konačno prestalo, ali su u martu 2004. Albanci ponovo izašli na ulice i počeli da spaljuju srpske domove, crkve i manastire.

Rat je ostavio status Kosova otvorenim. Čak ni srpska vlada nije verovala da je povratak na pređašnje stanje moguć.

Ipak, ni potpuna nezavisnost Kosova nije tada bila neminovna. Bili su mogući autonomija, podela Kosova ili dodeljivanje državljanstva EU kosovskim Albancima.

Nažalost, SAD i vodeće evropske zemlje odlučile su da insistiraju na potpunoj nezavisnosti. Kosovo bi u tom slučaju bilo oličenje multietničnosti. Srbiju bi potkupili članstvom u EU. Rusiju niko ništa ne bi ni pitao.

Pregovora ne bi ni bilo, već samo njihovog fingiranja. Doduše, prošle godine Srbi su odbili da igraju ulogu koja im je dodeljena, a Rusi su obećali da će blokirati odluku UN-a o nezavisnosti. Naređeno je da pregovori potraju još godinu dana, ali su SAD jasno stavile do znanja da važe ista pravila.

Posle pobede na nedavnim izborima, bivši gerilac Hašim Tači, novi „premijer“ Kosova, obećao je proglašenje nezavisnosti posle formalnog završetka pregovora 10. decembra. Zapadne diplomate predviđaju da će Tači to učiniti sredinom januara. A šta onda?

Kosovo nije spremno za nezavisnost. Evropska komisija je početkom novembra objavila izveštaj u kome se zaključuje da se „a za efikasnu vladavinu“ moraju „unaprediti i u potpunosti primeniti“ – posle više od osam godina koliko Zapad upravlja Kosovom. Komisija je napisala: „Korupcija je i dalje raširena i predstavlja velik problem.“

Povrh toga, „državni službenici su i dalje podložni političkom uticaju, korupciji i nepotizmu“, kako se izjasnila Komisija. Suđenja za ratne zločine ne privode se kraju usled „nedostatka volje kod lokalnog stanovništva da svedoči.“

I zaista, kako Komisija opominje, „učinjen je nedovoljan napredak u unapređivanju i sprovođenju ljudskih prava.“ Komisija je rekla i da se „manjine i ostale ugrožene grupe na Kosovu suočavaju sa ograničavanjem u ostvarivanju prava na okupljanje i udruživanje.“ Komisija je na kraju zaključila kako se „verska sloboda ne poštuje u potpunosti.“

Ukoliko ovakav entitet proglasi nezavisnost, a ovo pravo mu priznaju SAD i Evropa, mnogi Srbi koji su ostali po svoj prilici će pobeći.

Samo bi na severu oko Mitrovice Srbi mogli ostati bezbedni. Po svoj prilici će se odupreti albanskoj kontroli na novom, nezavisnom Kosovu. Moglo bi se desiti da Srbi, Albanci i NATO stupe u sukob.

Iako srpski zvaničnici govore kako neće slati vojsku, mogle bi se boriti bande i milicije. Ukoliko Kosovo zatraži nezavisnost, to bi moglo ojačati albanske separatiste u Makedoniji, Crnoj Gori i u južnoj Srbiji. Srbi u Bosni mogli bi iskoristiti ovaj potez Kosova kako bi ostvarili nezavisnu Republiku Srpsku.

Evropljani će se po svoj prilici podeliti oko ovog pitanja, a krivicu za neslogu u EU snosi Vašington. Odnosi Zapada i Rusije će se još više pogoršati.

Usitnjena srpska demokratska koalicija mogla bi propasti. Kosovo bi u Beogradu moglo potpaliti plamen revanšizma, stvarajući tako u regionu stalnu geopolitičku bolnu tačku.

I dalje ima vremena da se kriza zaustavi, ali ono polako ističe. Vašington i Brisel bi morali da prestanu sa pokušajima da diktiraju rešenje za Kosovo. Trebalo bi da predlože novu rundu pregovora – i to pravih pregovora, bez uslovljavanja ili rokova.

Dogovor bi i dalje mogao biti nemoguć. Ipak, uspeh bi mogao biti mnogo izvesniji od tobožnjih pregovora kakve je Zapad prethodno podsticao.

Najbolja mogućnost da se spreči nov i možda nasilan krah na Balkanu bila bi ukoliko se i Vašington i Brisel usprotive nezavisnoti Kosova. A to moraju učiniti brzo.

 

 

 
 
Copyright by NSPM