Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO - prenosimo Politiku

   

 

Jovo Bakić

Od integracije do gubernije


Jedini jak argument za ulazak u severnoatlantski savez jeste onaj „kud svi Turci, tu i mali Mujo”

Inat nije koristan za onoga ko se njim rukovodi u određivanju politike. Njemu nasuprot, interes je uvek poželjan putokaz kada treba odrediti kakvu politiku prema nekome ili nečemu treba povesti. Da bi se interes prepoznao, potrebna je razboritost.
Ovaj krajnje jednostavan zaključak ne bi trebalo naročito pominjati da prethodnih dana nije data inicijativa o tome da ne treba ulaziti u NATO, ako Kosovo dobije nezavisnost, tj. „postane prva NATO država na svetu”. Pisac ovih redaka, kao što je poznato, nije ljubitelj NATO. Naprotiv, radi se, blago govoreći, o krajnje problematičnoj organizaciji koja za cilj ima nasilno širenje uticaja SAD tamo gde se američka politika ne može ostvariti miroljubivim sredstvima. Osim toga, taj savez je bombardovao Srpsku i Srbiju, čineći ratne zločine: bombardovanje osiromašenim uranijumom (naročito teritorije Kosova i Srpske), kasetnim bombama (npr. pijaca u Nišu, gde su stradali isključivo civili), bombardovanje RTS (poginuli nedužni tehničari), bombardovanje voza u Grdeličkoj klisuri, bombardovanje kolone albanskih izbeglica koje su bežale pred mržnjom zločinaca iz redova naroda kojem pripadam, i izazivanje opšteg stradanja civilnog stanovništva.

Prema tome, razlozi za nepristupanje Srbije NATO savezu su moralne i političke prirode. Kosovska nezavisnost je, međutim, rđav razlog za pravdanje našeg odbijanja da postanemo članica NATO. Naime, da li će bilo koja članica NATO ili savez u celini to doživeti kao udarac? Zacelo, neće. Njima je svejedno da li će Srbija biti u NATO-u ili ne. Štaviše, od zemalja NATO priznato, Kosovo bi moglo jednog dana postati članica saveza, a Srbija bi ostala izvan njega. Ako se ima na umu da bi verovatno i svi ostali susedi bili u NATO-u, onda se postavlja pitanje da li bi Srbija ikada bila u stanju da povrati Kosovo. Potpisnik ovog teksta, kao što je poznato, smatra da Kosovo treba podeliti, te da albanski deo Kosova Srbiji nije ni potreban. Utoliko, za Kosovo nikada više ne bi trebalo ratovati. Ipak, pošto je pisac u manjini, jer većina Srba trenutno smatra da Kosovo jednog dana treba povratiti, onda većini treba postaviti pitanje: da li će Kosovo biti lakše vraćeno ako je Srbija deo NATO-a ili ako nije? Odgovor može biti samo jedan: ukoliko Srbija nije deo NATO saveza, a Kosovo jeste, onda Kosovo može biti vraćeno pod suverenitet Srbije jedino ako se NATO raspadne. Naravno, to je moguće, i autor ovog teksta priželjkuje da se to što pre desi, ali veliko je pitanje kada će se to dogoditi, i kakvi će tada odnosi biti. Dakle, bolje je imati vrapca u ruci no goluba na grani. Drugim rečima, oni koji žele Kosovo u Srbiji trebalo bi da insistiraju na članstvu u NATO.

No, moguće je da se ne radi o čistom inatu. Šta ako, npr. zagovornici neučestvovanja Srbije u NATO-u žele da se umile Rusiji? Njoj odgovara da Srbija ne bude u NATO-u. U tom pogledu, srpski i ruski interesi se mogu podudarati. No, da li to može pomoći da se Kosovo nađe u Srbiji? Teško, jer Rusi rat za Kosovo s NATO-om neće voditi. Oni mogu tek ne priznavati nezavisnost Kosova kojim će upravljati NATO vojnici i albanski mafijaši, koji u džepu drže većinu albanskih političara. Kakva je korist od svega toga za Srbiju? Ne treba verovati da će militarizacija srbijanskog i kosovskog društva zbog spremanja za rat naročito pogodovati razvoju privrede i normalizovanju društva.

No, pažnju treba pokloniti i onima koji kao spasonosnu mantru ponavljaju kako je „za Srbiju spas u evroatlantskim integracijama”. Ako to zaista misle, tj. ako se ne radi o praznoj frazi, onda bi morali građanima Srbije objasniti koji bi dobici bili za srbijansko društvo u slučaju ulaska u NATO. Takođe, trebalo bi da pošteno iznesu proračun koliko će koštati prilagođavanje naše vojske NATO standardima, jer ne radi se o jeftinom procesu. Jedini jak argument za ulazak u NATO jeste onaj „kud svi Turci, tu i mali Mujo”. Svi ostali (npr. učestvovanje naših građana u tuđim ratovima) su protiv.

Naposletku, šta reći o onima koji smatraju da u NATO ne treba ući, jer „Srbija treba da postane ruska gubernija”? Zar zaista neko misli da bi mogla postojati ruska gubernija okružena članicama EU i NATO sa severa (Mađarska), istoka (Rumunija i Bugarska), uskoro i sa zapada (Hrvatska; i BiH kao protektorat EU), te neprijateljski raspoloženima Albanijom ili Kosovom (protektorat NATO po Kumanovskom sporazumu potpisanom od strane vlade Marjanović–Šešelj) i nejakom Makedonijom s juga? Uz to, gubernija bi bila hiljadama kilometara udaljena od „majke Rusije”. Zar smo zaboravili da je svojevremeno Rumunija zabranila ruskim avionima prelet preko njene teritorije kada su ruski vojnici zauzeli prištinski aerodrom? Tada ruski avioni nisu mogli isporučiti hranu vojnicima, pa su ovi napustili prištinski aerodrom.

Zaključak se nameće: vezivanje nezavisnosti Kosova za članstvo u NATO predstavlja u najboljem slučaju političku nepromišljenost, a u najgorem beslovesno inaćenje; bespogovorno zalaganje za „evroatlantske integracije” otkriva moralnu tupost, a možda i intelektualnu lenjost; dok Srbija kao „ruska gubernija” uvodi u već isprobanu avanturu s katastrofalnim ishodom.

Sociolog, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu



[objavljeno: 13.09.2007.]

 

 
 
Copyright by NSPM