Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Politiku

   

 

Dejvid Bajnder

Da li je iko čuo buć

Čini se da je Srbija, uz veliku pomoć Putina, uspela da torpeduje Ahtisarija, parališe Savet bezbednosti i zaustavi albanski pohod ka nezavisnosti. Bar na trenutak

Sećate li se kako su zimus i proletos stajale stvari sa kosovskim pitanjem? Jedva da je i jedan jedini dan prošao bez neke izjave ili predviđanja da će rešenje biti postignuto u roku od nekoliko dana, nedelja, jednog meseca. Nezavisnost je bila na pomolu, odmah tu, iza ćoška. Kondoliza Rajs, Nikolas Berns, Danijel Frid, Frenk Vizner i onaj jadni Majkl Polt izlazili bi pred mikrofone i kamere sa prividnom sigurnošću biblijskih propovednika, i u to se zaklinjali u ime Bušove administracije. Njihove reči su kao eho ponavljali zagovornici nezavisnosti Kosova (neke od njih Albanci i plaćaju) poput Ričarda Holbruka, Mortona Abramovica, kongresmena Toma Lantoša i Januša Bugajskog. I samo su se ti Amerikanci oglašavali.

Onda je 3. aprila Marti Ahtisari podneo Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija svoju verziju rešenja – rezolucije. Da li je tog trenutka iko čuo „buć”, kao da je nešto bačeno u Hadson, tamo iza zgrade UN?

Od tada se tišina zgušnjava.

Čini se da je Srbija, uz veliki podsticaj Vladimira Putina i njegove ekipe veštih diplomata, uspela da torpeduje Ahtisarija, parališe Savet bezbednosti i zaustavi albanski pohod ka nezavisnosti. Bar za trenutak Srbija tako može da se nada da će moći da postigne više nego što je zimus mogla očekivati, dok se kosovski Albanci, opet, ne mogu nadati da će ostvariti ono na šta su računali, još koliko minulog aprila.

Sada imamo pauzu. (Jednom Amerikancu to može da prizove u sećanje prvi veliki reklamni slogan Koka-kole, još iz 1929. godine: „Pauza koja osvežava”.)

Šta možemo očekivati kad se ta pauza, negde na jesen, završi? Spoljnopolitička predviđanja su opasna, posebno kad je reč o Balkanu. Ipak, mislim da možemo uočiti nekoliko promena koje bi mogle da utiču na raspravu o Kosovu.

Čak i pre no što se početkom jula sastao sa Putinom u državi Mejn, predsednik Buš je, kako izgleda , bio u procesu smanjivanja planova SAD za Kosovo, što ga je dovelo u jednu od onih tipičnih „Šta li sam zapravo mislio kad sam to rekao” situacija. U Rimu je 9. juna rekao: „Što se tiče rokova, za njih nema potrebe”. Samo jedan dan kasnije, u Tirani, zaboravio je da je uopšte pomene reč „rok”, pa je kazao: „Pitanje je da li će se voditi ili se neće voditi beskonačni dijalog o temi o kojoj smo mi već doneli svoj sud. Mi verujemo da Kosovo treba da bude nezavisno”. Nešto kasnije, rekao je i ovo: „U nekom trenutku, morate da kažete: Što je dosta – dosta je, Kosovo je nezavisno”.

Nije poznato da li je u Mejnu izneo Putinu te svoje tugaljive misli. Bilo je, međutim, jasno da su dvojica predsednika odlučila da se ne zapliću u to pitanje već da ga delegiraju svojim šefovima diplomatije.

Konačno je, makar na trenutak, kosovsko klatno doseglo takvu visinu među velikim silama kakvu nikada ranije nije uspelo da dosegne.

Pojavio se i drugi činilac koji bi mogao da ima izvesnu težinu u narednoj fazi rasprava o Kosovu: pad političkog uticaja SAD kako se bliži kraj mandata predsednika Buša.

U junu su objavljeni rezultati jednog istraživanja javnog mnjenja koje je obavio centar Pju anketirajući po 1.000 ispitanika u 47 zemalja: pokazalo se da u 26 zemalja ne vole Sjedinjene Države. Nemci, Francuzi, Kanađani i Britanci kažu da imaju više poverenja u Putina nego u Buša. Dve trećine Nemaca kažu da im se ne sviđaju američke ideje o demokratiji. Tri četvrtine anketiranih Francuza imaju isti stav.

Deluje logično da bi se takva osećanja tu i tamo mogla prevesti u ravan vladine politike.

Ipak, Bušova administracija i dalje je neosetljiva za tuđe interese i opredeljenja. Izgleda je je Kondoliza Rajs jedna od najneosetljivijih. Evo šta je izjavila 28. juna, na sastanku Američko-indijskog poslovnog saveta: „Šta uopšte znači nesvrstanost? Taj pojam je izgubio značenje. Niko se ne svrstava uz interese i moć jednog ili drugog bloka, već uz zajedničke ljudske vrednosti”.

Sutradan je indijski ministar spoljnih poslova Pranab Muherdži ledeno uzvratio: „Indija je jedan od osnivača pokreta nesvrstanih i ubeđena je da je taj pokret bitno doprineo borbi protiv kolonijalizma i aparthejda”.

Autor je dugogodišnji bivši dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda

[objavljeno: 07.07.2007.]

 

 
 
Copyright by NSPM