Slobodan Antonić (1)

KOSOVO KAO ASIMETRIČNI KONDOMINIJUM (2)

Sažetak: Kondominijum je podela suverenosti nad nekom teritorijom između dve države. Autor iznosi model po kome se kosovsko pitanje rešava tako što Srbija i EU uspostavljaju kondominijum nad Kosovom. U pitanju je asimetrični kondominijum zato što EU nije država. Srbija i EU zajedno imenuju visokog predstavnika na Kosovu. Građani Kosova mogu izabrati da uz državljanstvo kondominijuma imaju i državljanstvo Srbije. Oni takođe mogu izabrati da budu deo srpskog prosvetnog, zdravstvenog ili socijalnog sistema i da porez plaćaju Srbiji. Srbija i Kosovo se odvojeno integrišu u EU. Konačni status Kosova biće rešen kada na red dođe integracija Kosova u EU.

Ključne reči: upravljanje krizom, integracija, konsocijativna demokratija, Srbija, EU.

Nedavno sam prekoren da o Kosovu umem samo da pevam, a ne i da racionalno prosuđujem (3). To je, možda, pomalo preterano. Postoji jedna studija o kosovskom problemu, iz 1999, u kojoj sam pokušao da pokažem kako izgleda racionalan pristup ovom bolnom pitanju (4). Ali to verovatno nije bilo dovoljno. Racionalan pristup kod nas se često izjednačava sa odricanjem od srpskog interesa. Nešto emocija u nekoliko mojih tekstova (5) samo su reakcija na takvu “racionalnost”. Ali hajde sada da vidimo koji bi se racionalni model za rešavanje kosovskog pitanja mogao ponuditi u današnjim okolnostima. Model koji mi se čini vrednim razmišljanja nazvaću asimetričnim kondominijumom .

Ideju o rešenju Kosova putem jedne vrste kondominijuma izneo je prvi put, koliko znam, Dušan Proroković. Dva meseca pre nego što će postati državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, Proroković je učestvovao na sastanku koji je upriličio Forum za nacionalnu strategiju (Kragujevac, 1 6 . mart 2007). Tema skupa bila je “Kako rešiti problem Kosova i Metohije”. Proroković je, govoreći o tome šta bi sve Beograd mogao predložiti kao rešenje, rekao da “treba dobro proučiti pravni i politički okvir u kojem funkcioniše distrikt Brčko” (6). Taj distrikt je u smislu suvereniteta deo i Republike Srpske i Federacije BiH. Građani Brčkog biraju hoće li uzeti državljanstvo Republike Srpske ili Federacije i da li će na izborima glasati kao građani jednog ili drugog entiteta.

“Nešto slično može biti rešenje na Kosovu i Metohiji”, rekao je tada Proroković. “Imali bismo entitetske institucije u Prištini i nacionalne institucije u Beogradu. Svaki građanin Kosova mogao bi da se personalno izjasni: da li želi da bude u pravnom i političkom poretku Prištine ili Beograda. Da li želi da njegovo dete ide u školu u kojoj se predaje po programima Prištine, ili u školu koju finansira Beograd i u kojoj se uči po našim nacionalnim planovima i programima? Da li želi da svoje biračko pravo ostvari na izborima za parlament Kosova, ili na izborima za parlament Republike Srbije?” (7)

Razlika u odnosu na distrikt Brčko, prema Prorokoviću, bila bi u tome što je distrikt unitaran, dok bi se Kosovo maksimalno decentralizovalo. “Decentralizacijom bi jedan veliki paket ingerencija mogao biti spušten sa pokrajinskog na lokalni novo. Tu mislim i na lokalnu bezbednost, i na investicione programe (...) kako bi obe zajednice mogle ravnomerno da se razvijaju i kako ne bi mogle da ostvare princip majorizacije.” (8)

Ovim rešenjem, smatra Proroković, zadovoljile bi se težnje obe strane: Albanci bi dobili potpunu nezavisnost od Beograda, dok bi Srbija zadržala formalni suverenitet nad Kosovom, odnosno “mi bismo mogli da kažemo da je Kosovo ostalo sastavni deo Srbije” (9) .

Kada je Proroković izneo ovo rešenje, meni se ono učinilo veoma zanimljivim. Očekivao sam da će se, naročito pošto je Proroković postao državni sekretar za Kosovo, to rešenje pojaviti kao jedan od mogućih srpskih predloga na pregovaračkom stolu. Ipak, ovaj model se više nije pominjao u javnosti. Možda je on i bio iznošen u diplomatskim i drugim konsultacijama. Ali on se nikada nije probio do tačke da može dospeti u javnost.

Meni se čini da je to šteta. Predlog mi izgleda kao u osnovi dobar kompromis. On može zadovoljiti obe strane, odgovara realnom stanju na terenu i ima mogućnosti da se održi u budućnosti. To, naravno, nije do kraja razvijen predlog. Zato ću pokušati još malo da ga razvijem kako bismo bolje sagledali njegove mogućnosti.

Postoji jedna razlika ovog modela rešavanja statusa Kosova u odnosu na model Brčkog koja je sa političko-pravnog stanovišta veoma važna. Brčko je u nekim elementima vrsta kondominijuma (10). Ali kod kondominijuma uvek imate dve strane, dve pravno jednake države koje dele suverenitet nad nekom teritorijom i zajednički njome upravljaju (skupa sa stanovnicima samog kondominijuma) (11). U slučaju distrikta Brčkog taj par idealnih saposednika su Republika Srpska i Federacija BiH. U slučaju Kosova jasno je da bi Srbija bila jedan od saposednika i saupravljača. Ali postavlja se pitanje ko bi bio drugi saupravljač.

Prorokovićev predlog pominje kao drugog partnera Beograda Prištinu, odnosno entitet Kosovo. Ako Kosovo – u njegovoj analogiji – odgovara Brčkom, onda ono teško da može biti istovremeno i Brčko i Federacija, i distrikt i entitet, i deo i celina. Takođe, ako bi Srbi i kosovski Albanci bili delovi odvojenih državnopravnih sistema, ako bi imali svoje sasvim odvojene ustanove, ako bi kosmetski Srbi glasali samo za srpske institucije, a kosovski Albanci samo za pokrajinske, onda se bojim da bi albanski deo Kosova bio zapravo jedna vrsta separatnog državnopravnog tela. Taj corpus separatum bio bi sličan nekadašnjim bantustanima u Južnoafričkoj Republici (12). Plašim se da bi to odveć podsećalo na ovu omraženu ustanovu aparthejda i da teško da bi iko u međunarodnoj zajednici tako nešto prihvatio.

Ako hoćemo, dakle, da zadržimo analogiju sa Brčkom, nužno je naći neku državu sa kojom bi Srbija mogla uspostaviti kondominijum nad Kosovom. Prvi ko pada na pamet, prvenstveno iz etničkih razloga, jeste Albanija. Ali Albanija se dosad držala po strani od kosovskog pitanja (ili je držana, svejedno). Njeno uplitanje u ovoj fazi kosovske krize takođe teško da bi iko u međunarodnoj zajednici mogao da prihvati. Dakle, Albanija ipak nije taj partner. Ko to može biti? Sledeći najlogičniji izbor, koji se meni lično ne čini sasvim neprihvatljivim, jeste možda Evropska unija.

EU nije prava država – zato se ovo rešenje i naziva asimetrični kondominijum . Ali EU je subjekt međunarodnog prava i potpuno je uključena u rešavanje kosovskog pitanja. Ona bi u formalnom smislu mogla da preuzme deo suverenosti nad Kosovom. Sve sadašnje nadležnosti UNMIK-a prešle bi na nju. Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN postao bi visoki predstavnik EU, sa istovetnim ovlašćenjima (ionako je EU do sada davala sve šefove UNMIK-a (13)). Razlika bi bila samo u tome što bi se sada tražila saglasnost i Beograda za ličnost koja se bira za tu funkciju. NATO trupe ostale bi da održavaju mir, a Kosovski zaštitni korpus zadržao bi se na sadašnjem nivou.

Takođe, prisustvo srpske države na Kosovu, kakvo sada postoji, moglo bi da se legalizuje, odnosno formalizuje. Decentralizacija Kosova, koja ne bi nužno podrazumevala stvaranje odvojenih entiteta, formalno bi zaštitila postojeće srpske opštine. Kosovo bi se, u funkcionalnom smislu, uredilo kao konsocijativna demokratija, sa snažnim zaštitnim pravima etničkih zajednica. Posebnim sporazumima bilo bi rešeno pitanje imovine i dugova. Napominjem da bi sva ova pitanja bila predmet posebnih pregovora Srbije i EU. Ali sa prihvaćenim državnopravnim okvirom, sa nespornim statusom Kosova, ti pregovori ne bi morali biti neplodni, kao do sada.

Kakav bi bio odnos kosovskih ustanova i EU, zavisilo bi od same Unije. Kosovo bi kao evropski poludominion, odnosno evropska provincija, možda moglo da šalje svoje predstavnike u Evropski parlament. U tom slučaju, mogla bi se primeniti formula Brčkog. Srbi, odnosno stanovnici Kosova koji izaberu srpsko državljanstvo, glasali bi na opštim izborima za skupštinu u Beogradu. Albanci, odnosno stanovnici Kosova koji izaberu državljanstvo evropskog dominiona, glasali bi na izborima za parlament u Strazburu. To ne znači da kosovski Srbi ne bi bili zastupljeni u Evropskom parlamentu. Oni bi, u skladu sa načelima konsenzualne demokratije, imali svoju kvotu na provincijskoj listi. Takođe bi i kosovski Albanci mogli imati svoju kvotu na listi sa Kosova. Ali ta kvota bi u postotak bila istovetna sa onom koji imaju Srbi na listi za Strazbur – baš u skladu sa načelima konsenzualne demokratije.

Problem za srpsku stranu u ovom rešenju bio bi verovatno u tome što bi kao kosovskog savladara imala moćnog partnera. Srbija bi imala partnera od koga zavisi u više stvari, a najviše u jednoj – što želi da se sa njim ujedini. Štaviše, moglo bi se desiti da se oba procesa – zaštita srpskih interesa na Kosovu i priključenje EU – završe neuspehom upravo zbog Kosova. Koruptivne mogućnosti albanske zajednice sa Kosova su ogromne. Realno je pretpostaviti da će one biti i dalje korišćene za obezbeđenje albanskih interesa. Samo što će glavna meta, umesto Njujorka i Vašingtona, sada postati Strazbur i Brisel.

Međutim, postoje i dobre strane ovog rešenja. Samo moćni partner može da održava kakav-takav red na Kosovu, uključiv i elementarnu zaštitu tamošnjih Srba. Bolje je da tamo imamo NATO i evropske birokrate, nego UČK i policiju nezavisnog Kosova. Takođe, nadmudrivanje sa birokratijom u Briselu i Strazburu neće biti lako. Ali to nadmudrivanje će imati makar teoretske izglede na uspeh, za razliku od bilo kakvih pokušaja da se obezbede srpski interesi pred birokratijom “Nezavisne države Kosova”.

Konačno, ostaje pitanje šta bi se desilo nakon eventualnog uspešnog priključenja Srbije EU. Da li bi tada Kosovo dobilo nezavisnost? Najpre, taj proces za Srbiju će trajati bar još desetak godina. Ali i tada Kosovo teško da će biti spremno za ulazak u EU. Njemu će, u najboljem slučaju, biti potrebno još desetak godina priprema za evropsko integrisanje. Sve to vreme zadržao bi se kondominijum Srbije i EU nad Kosovom. Tek eventualnim ulaskom Kosova u EU otvorilo bi se pitanje njegovog statusa. Ali Srbija bi tada bila u mnogo povoljnijoj poziciji nego danas. Ona bi bila deo EU.

Time bi se izbegla zamka koja se danas neprekidno postavlja Srbiji. Traži se od nje da prizna nezavisnost Kosova, a zauzvrat joj se nudi obećanje da će u nekoj daljoj, maglovitoj budućnosti biti deo EU. Ne, ovako je mnogo bolje. Najpre da Srbija postane deo EU, pa ćemo tek onda da razgovaramo o nezavisnosti Kosova. Zapravo, tek onda kada se samo Kosovo dovoljno razvije da ima uopšte smisla postavljati to pitanje na dnevni red.

U trenutku dok završavam ovaj rad, na televiziji je udarna vest da su Koštunica i Tadić predložili da se status Kosova rešava po modelu Hongkonga. Mislim da je to veoma dobra reakcija na predlog da se kosovsko pitanje rešava po modelu dve Nemačke (14). Da li će ta reakcija ostati samo na nivou taktičkog nadmudrivanja, ili će iz toga proizići nešto više – ostaje da se vidi. Treba se još podsetiti da su, sa srpske strane, pre ovog modela predlagani i modeli Južnog Tirola i Alandskih ostrva (15). Ako im pridružimo i model distrikta Brčkog, odnosno asimetričnog kondominijuma – kako on izgleda u ovoj, razvijenijoj varijanti – onda se nikako ne bi moglo reći da je srpska strana bila tvrdokorna, nekooperativna, ili čak nemaštovita u nastojanju da ponudi pošteni kompromis za Kosovo. I ako do kompromisa ne dođe, to zaista neće biti krivica srpske strane.

Autor je vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, santonic @ eunet . yu

Fusnote:

1. tekst objavljen u biltenu „In press” broj 1, Brisel, novembar 2007

2. Ivan Čolović, prikaz knjige: Slobodan Antonić, Srbi i Evro-Srbi , http://www.nspm.org.yu/Prikazi/2007_colovic2.htm .

3. Slobodan Antonić, “Kosovo i demokratska Srbija”, Nova srpska politička misao , god.VI (1999), br. 3-4, str. 131-169 ( http :// www . komunikacija . org . yu / komunikacija / casopisi / nspm /3-4/ d 007/ show _ html ? stdlang = ser _ lat )

4. “ Jednoga dana! ”, Politika , 13. februar 2007, str. 11, http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=19629&y=2007&m=2&d=13 ; “ Sada znamo ”, Politika , 12. april 2007, str. 11, http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=24980&y=2007&m=4&d=12

5. Autorizovano Prorokovićevo i zlaganje štampano je u NSPM Analizama , god. 3, br. 1–2, str. 8–10; navod je sa str. 9.

6. Isto, str. 10.

7. Isto.

8. Isto.

9. Pre svega po tome što njegova teritorija pripada teritoriji oba entiteta. Ipak, taj kondominijum je uvek bio više formalan, nego stvaran, jer je uprava distrikta bila nezavisna i od Sarajeva i od Banjaluke. U Konačnoj odluci o distriktu Brčko od 5. marta 1999, reč kondominijum se dva puta javlja. Ali oba puta je stavljena pod znake navoda ( http://www.ohr.int/ohr-offices/brcko/default.asp?content_id=5358#1 ). Zapravo, kako je danas zvanično tumačenje kancelarije visokog predstavnika, Brčko nije kondominijum, već “ distrikt sa lokalnom samoupravom pod suverenitetom Bosne i Hercegovine . (...) Pojam ‘ kondominijuma ' iz Konačne odluke odnosi se na odluku da se ne naruši teritorijalni odnos između entiteta (51%:49%) utvrđen Dejtonskim sporazumom. Prema Konačnoj odluci, teritorija bivše opštine Brčko pripada i jednom i drugom entitetu, s tim da naredna rečenica ističe da ‘ipak, entiteti neće imati nikakvih ovlašćenja unutar granica Distrikta, kojim će upravljati unitarna vlada'. Oba entiteta su delegirala ‘… sva svoja ovlaštenja…'   na novi Distrikt (Konačna odluka, stavovi 9–11). Konačna odluka zahtevala je stvaranje jedinstvene, multietničke vlade Distrikta, nezavisnog pravosuđa i Skupštine koja ima ovlašćenje da usvoji novi set zakona za Brčko distrikt. Zakoni entiteta se u Distriktu primenjuju samo dok se ne donesu novi zakoni Distrikta koji će ih trajno zameniti.” ( http://www.ohr.int/print/?content_id=29850 )

10. http :// en . wikipedia . org / wiki / Condominium _%28 international _ law %29

11. http :// en . wikipedia . org / wiki / Bantustan

12. http :// www . unmikonline . org / intro . htm

13. http :// www . b 92. net / info / vesti / index . php ? yyyy =2007& mm =10& dd =30& nav _ id =270037

14. Vuk Drašković, kao ministar spoljnih poslova, više puta je iznosio takve predloge ( http://www.danas.co.yu/20051121/dogadjajdana1.html ). O istorijatu novijih ideja za rešavanje kosovskog pitanja vidi iscrpnije u Antonić, 1999.