Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

Secesionistička napetost na Balkanu

Vilijam Luis Alehandre (1)

Kosovo, ugroženo zbog žurbe

Danas ističe rok koji je generalni sekretar UN odredio za pronalaženje rešenja.

Dok mi Španci obeležavamo 29 godina od donošenja Ustava, u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku analiziraju se predlozi predstavnika Trojke, sastavljene od Evropske unije, Sjedinjenih Država i Rusije, koja je poslednjih meseci bezuspešno pokušavala da pronađe rešenje za kosovski problem.

Taj region, de jure pripada Srbiji, otprilike je veličine Asturijasa, ima dva miliona stanovnika uglavnom albanske nacionalnosti, i nalazi se pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija koje primenjuju doktrinu „humanitarn e intervencije“, za šta su odgovorni Mario Betati i Bernar Kušner, aktuelni francuski ministar inostranih poslova i prvi predstavnik generalnog sekretara UN u Prištini, gradu oslobođenom 1999. godine, nakon 78 dana neprekidnog bombardovanja avionima NATO-a (među kojima su se nalazili i španski), zbog čega je Beograd bio primoran da prekine svoju krvavu i vojnu ofanzivu kao odgovor na delovanja kosovske gerile OVK.

Danas ističe rok koji je generalni sekretar UN, Ban Ki Mun, odredio za pronalaženje rešenja. Pre nekoliko nedelja, sve je ukazivalo na to da je Srbija u obavezi da se odrekne svojih prava: Evropska unija bi joj, kao nadoknadu, otvorila put za ulazak u EU potpisivanjem Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji. SAD su dosledno ostale pri svom stavu podrške nezavisnom Kosovu, koje bi im, zauzvrat, obezbedilo vojnu bazu, Bondstil, na strateški dobrom položaju prema Bliskom istoku.

Međutim, u poslednje vreme pozicije su se promenile. Rusija je nepokolebljiva u svom savezu sa Beogradom i u svojim pretnjama vetom u Savetu bezbednosti. Neke evropske zemlje, ne mnogo udaljene od nje, rasturile su poželjno jedinstvo EU iz razumljivih razloga. Španija, Italija, Grčka, Kipar, Rumunija i Bugarska toliko mudro ćute da čak i Havijer Solana govori o odluci koja se može uporediti sa „mekim sletanjem sredinom januara 2008“.

U skladu sa ovom starom geopolitičkom temom, SAD igraju poker uzimajući u obzir Kosovo kao pogodnu bazu prema muslimanskom svetu; Rusija igra šah misleći na Čečeniju, Južnu Osetiju i Abhaziju; a Evropa, prema nekima, igra ruski rulet.

Već je stvoreno 23 mikrodržave posle pada Berlinskog zida. Brisel je u Kosovo uložio nezanemarljiv iznos od 1,6 miliona eura, svestan toga da će bilo kakvo rešenje stvarati slične troškove narednih godina. To je ulaganje u region koji nikada nije bio nezavistan, gde je 75 posto mladih nezaposleno, i gde postoji pretnja hrišćanskoj manjini, koja iznosi 7 odsto, i mnogobrojnim manastirima (neki potiču iz 14. veka), na primer Gorioču, koji je pod zaštitom španskih trupa od samog početka sukoba. Ovaj region može da postane još jedna „neuspela država“, sedište mafije, izvor nesigurnosti i tranzitne baze avganistanske droge ka Starom kontinentu.

Predstavnik EU u Trojci, Nemac Volfgang Išinger, podgreva ideju razvitka neutralnog statusa sličnog onome koji su potpisale dve Nemačke 1972. godine, kada su odlučile da „razviju normalne dobrosusedske odnose, a da se ne odreknu svojih različitih političkih pogleda“. Profesor Antonio Kaseze, prvi predsednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju smatra da bi nezavisnost „bila pogubna“ i predlaže da se obnovi stari oblik međunarodnog prava: konfederacija država. Srbija i Kosovo bili bi dva nezavisna subjekta na međunarodnom nivou, ujedinjena u konfederaciju posredstvom jednog zajedničkog tela koje odlučuje, sačinjenog od četiri predstavnika Srba, dva Kosovara i tri predstavnika EU. Odredio bi se rok između pet i deset godina za donošenje konačne odluke - ili da naprave savez ili da se osamostale.

Španski profesor Feran Rekeho iznosi slično rešenje: stvoriti „kišobran konfederaciju“ sa zajedničkim telom u kome bi podjednako bili zastupljeni Srbija, Kosovo i međunarodna zajednica.

Beograd pristaje na rešenje „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Koristi još jedan aktuelni primer: Olandska ostrva, švedsko uporište koje se proteže prema Finskoj, a koje praktično funkcionišu kao jedna država.

Da rezimiramo, zbog izlaženja iz okvira Povelje Ujedinjenih nacija usled mogućih prekrajanja granica, sa važećom Rezolucijom Saveta bezbednosti1244, kojom se podrazumeva očuvanje suverenitata Srbije, prvobitnim izveštajem Martija Ahtisarija , sa jedinim mogućim predlogom, a to je „nezavisnost koju će nadgledati EU“ i sa kontradiktornim predlozima Trojke, Savet bezbednosti ima težak zadatak.

Vreme je obično dobar saveznik: Solana je u pravu kad preporučuje „lagano sletanje“.

Međutim, ima i onih koji neće pristati na duge rokove. Postoji više osećanja i strasti nego pameti, više interesa nego mudrosti. Potezi koji se trenutno povlače umnogome zavise od lidera koji su pre nekoliko nedelja izabrani na Kosovu. Uprkos milionima iz Evrope, prisutnim trupama iz 35 zemalja, uprkos dobro obavljanom poslu UN i intenzivnim diplomatskim naporima mnogih zemalja, plašim se da se drami na Balkanu još ne naslućuje kraj. Voleo bih da grešim.

10.12.2007.

1).General Luis Alehandre Sintes (1945), bivši ministar odbrane, briljantna karijera u stranim intervencijama španske vojske. Objavio je dve knjige o vojnim misijama i životu vojnika u istim.

http :// www . elperiodico . com :80/ default . asp ? idpublicacio _ PK =46& idioma = CAS & idnoticia _ PK =465745& idseccio _ PK =1006

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM