Mila Alečković-Nikolić

ČLANSTVO U NATO-u NIJE BESPLATNO

Otvaranjem kancelarije južnog napuljskog krila NATO-a, Srbija je nezvanično već zakoračila u imenovani vojni savez, iz kojeg treba što pre da iskorači

Budući da se, danas, u jesen, 2007, pred važnim trenucima odlučivanja o statusu Kosova i Metohije, opšta klima vladajuće pozicije prema pristupanju vojnom savezu NATO u Srbiji menja, potrebno je, svakako, reći i ono što u otadžbini niko ne pominje, a o čemu se u Evropi odavno raspravlja.

Tvrdnje, koje u poslednje vreme u Srbiji čujemo, da „vojna neutralnost“ kao kategorija u spoljnoj politici ne postoji stvar su isključivo načina interpretacije, barem za one koji mogu logički da razmišljaju. Ako se neutralnost interpretira kao neutralnost u odnosu na američku (faktičku) odlučujuću ulogu u vrhu komande vojnog saveza NATO, onda je potpuno jasno šta taj pojam „neutralnosti“ i ponašanje koje bi ga pratilo treba da znače. Ako je to neutralnost u odnosu na severnoameričke ratove, koji jedan za drugim započinju (a nijedan se ne završava), pogotovo u trenutku kada postoji velika verovatnoća da će doći do rata i u Iranu (Severnoj Americi je potrebno da podigne cenu barila nafte, sa aktuelnih 80 $ na fantastičnih 200 $, a to može postići sprečavanjem iranskog izvoza zbog ratne situacije), onda je takva srpska „neutralnost“ vrlo jasna i shvatljiva. Ona je posebno shvatljiva u trenutku kada se rešava problem vezan za status Kosova i Metohije i u trenutku postojeće podrške Srbiji od strane Rusije. Takođe, u vreme dok američki glasnogovornik u Francuskoj, Bernar Kušner, javno izjavljuje da „rata u Iranu treba da bude“ (pa se zatim, posle putovanja u Rusiju, ispravlja), sasvim je moguće pretpostaviti kuda će ova krivudava i utilitarna ljudska empirija uskoro krenuti.

Bilo da je iskren ili ne, bilo da je koherentan u stavu prema Rusiji ili da je samo opšte načelo srpske spoljne politike, bilo da je izrečen na vreme ili je zakasneo, bilo da je dobro obrazložen ili da uopšte nije obrazložen, stav vladajuće stranke premijera (septembar, 2007.godina) da je Srbiji potrebna vojna neutralnost potpuno je opravdan. U ovom trenutku, „partnerstvo za mir“, čini se, sasvim je dovoljna ambicija za malu, razorenu, siromašnu i politički ugroženu (s problemom KiM) Srbiju.

Budući da u Srbiji svaki činovnik u vlasti daje svoje gledište o svrsishodnosti saveza sa zemljama NATO-a (to je svakako u funkciji starogrčke veštine ubeđivanja, jer je za pristupanje NATO-u ionako nužan narodni referendum), i budući da se ponekad misli da o tome treba da odlučuje neka partija, neki d e o društva ili ministarstvo za vojsku, a ne društvo u celini, odnosno čitava nacija, možda je dobro da i mi, koji znamo kako se ta problematika u Evropi u praksi postavlja, prikažemo svoje gledište.

„NATO JE – NATO, A EVROPA – EVROPA“

Kada smo, budući zasićeni beskrajnim i uzaludnim folklorom srpske dijaspore, koja je politički i dalje bivala ignorisana, kako u matici tako i u zemljama prihvata, u Francuskoj i centralnoj Evropi formirali Socijalni antiglobalistički pokret, čija je jedna od glavnih ideja bila nužnost borbe za stvaranje otklona centralnoevropskih zemalja u odnosu na NATO pod američkom komandom, odnosno, u cilju neulaska matice Srbije u tu organizaciju, održali smo odmah prvi skup i u Srbiji, na Pravnom fakultetu u Beogradu, 25. aprila 2005. godine.

Taj antiglobalistički skup, uprkos brojnosti prisutnih, u matici je potpuno ignorisan. Iako su na skupu učestvovali poznati Evropljani, govoreći o problematici vezanoj za NATO iz samog životnog i briselskog iskustva, u Srbiji su mediji potpuno ignorisali taj događaj. Sve je tada prošlo bez zvaničnog interesa za mišljenje velikog broja Evropljana, da bismo danas, u zvaničnoj retorici dela vlasti, prilično zakasnelo, slušali sve ono što se (doduše sa mnogo više argumenata) moglo čuti na tom skupu.

Sa ogromnim zakašnjenjem, srpska javnost (ako izuzmemo opoziciju) najzad usvaja retoriku koju mi već deceniju i po obrazlažemo i za koju se zalažemo navodeći sopstveno životno iskustvo, citirajući mnoge naučne i vojne stručnjake iz Evrope, pa čak i izvesne činovnike, ukoliko su njihove vulgarne izjave bile svrsishodne.

Ipak su u Srbiji jednostavne reči jedne Doris Pak „Evropa je – Evropa, a NATO je – NATO“ (što je potpuno logično, jer je u EU 27 zemalja, a u NATO-u 17) prizvane na vreme; ali ništa nije moglo da spreči upornu halucinantnu opsesivno-prisilnu retoriku medija, koja je svakodnevno uspostavljala veštačku i lažnu vezu između problema tranzicione Srbije i mogućnosti, odnosno nemogućnosti članstva u NATO-u.

ŠARLATANSKE IZJAVE APOLOGETA NATO-a

Tako je „apologija NATO-a“, tema broj jedan u siromašnim, postkomunističkim i tranzicionim zemljama, danas postala, može se reći, suština dinamike rađanja ili usmrćivanja stare-nove Evrope. Donedavno se u Srbiji nije moglo disati od upornih izjava u vidu preskripcija i normi, koje su ponavljane tačno u intervalu psihološkog primarnog uslovljavanja.

„NATO je uslov da ne dođe do razbijanja naše države“; „NATO je uslov da uđemo u Evropsku Uniju“; „Zahvaljujući NATO-u izbeći ćemo hiperinflaciju“ – sve ove rečenice bile su nekoliko godina doslovno na repertoaru srpskih zvaničnika. Pored očigledne činjenice da je to bila propaganda koju uobičajeno vode prokuratori na bilo kojoj okupiranoj teritoriji, pod uslovom da nađu dovoljan broj političkih šarlatana da takve fraze, bez postavljanja njihovog pravog smisla i bez prestanka, ponavljaju, ispostavilo se da je tačno čak sasvim suprotno od onoga što su te tvrdnje iznosile. Tako, recimo, ne samo da NATO danas više ne smatramo za uslov „očuvanja države“, što je tada redovno ponavljao ministar spoljnih poslova, nego smo sada „uvideli“ da je NATO upravo uslov njenog raspada (aneks 11 Ahtisarijevog plana).

Ali, početak nije tu. On je, u ovako apsurdnim situacijama uvek u nečemu što je zaboravljeno, nečemu što je na početku bilo važno. Kako, dakle, zvuči „dubinska nesvesna motivacija“, ili bar svesni razlog tako opsesivne retorike, što psihoanalitičari s pravom uvek traže?

Ono što naši srpski politički radnici ne pamte, a što smo mi u Evropi vrlo dobro upamtili, jeste ključna rečenica jednog čoveka, čije je mišljenje tada bilo od uticaja: „Uvlačenjem svih bivših komunističkih i istočnoevropskih zemalja u NATO, borićemo se uspešno protiv jake konkurencije evropske vojne tehnologije“ (parafraza) – saopštio je, odnosno priznao, američki analitičar Patrik Tejlor 8. marta 1992. godine New-York Times-u, pre nego što je to isto, u svojim spisima eksplicirao Zbignjev Bžežinjski (Brzezinski). Posle takvog ekspliciranja nacionalnog i ekonomskog severnoameričkog interesa, sledile su, u svim zemljama tranzicije pod kontrolom američke administracije, uzavrele i halucinantne priče s veštačkim uslovljavanjem na pojmovnoj liniji: „Evropa-NATO-Evropa-NATO“, a takve priče su poslednjih godina u Srbiji bile neumorne. Uz to, treba reći da jedan deo srpskih političara, zahvaćen takvim verbalnim uslovljavanjem, nije neko vreme tačno ni razumevao šta zapravo govori, kao što pacov tačno i u vremenskim intervalima ide po lavirintu, a ne zna zašto ni šta čini. Naravno da NATO nikakvu nužnu vezu sa Evropom i EU nije imala, i mi, koji smo u Evropi živeli dugo, to smo odavno znali i govorili.

NATO nikome u Evropi nije bio od neke velike koristi, ako izuzmemo hladni rat i svojevremenu borbu protiv Varšavskog pakta. Nedavni događaji u Grčkoj, bez ikakve spekulacije, pokazuju kolika je otprilike današnja pretpostavljena pomoć i solidarnost zemalja članica NATO-a u odsudnim trenucima tragedija i havarija u jednoj zemlji članici. Kao pomoć pri obuzdavanju požara u susednoj Grčkoj, koji su jedva smireni, Rusija je poslala 14 specijalizovanih aviona, a mala Srbija, što je za svaku pohvalu, čak 7 aviona! Ostale evropske zemlje bile su poslale po tri, dva ili jedan avion, neke samo po helikopter ili samo ekipu ljudi (kao Kanada), dok dve najvažnije zemlje u NATO-u (vojnoj, ali i tehničkoj organizaciji), Amerika i Engleska, Grčkoj u plamenima, koja je članica i vojne i „političke“ organizacije NATO, nisu poslale nijedan avion pomoći. Ne sledi li već iz ove puke činjenice da se tzv. pretpostavljena bezbednosna ili urgentna pomoć unutar dotične alijanse, očigledno ne može smatrati nečim što predstavlja nužno pravilo igre?

NARAVNO DA ČLANSTVO NIJE BESPLATNO

Oni koji danas u Srbiji tvrde da je učlanjenje u NATO „besplatno“ liče na trgovce koji nude potpuno „besplatan“ proizvod koji može da se upotrebi samo ako se uz njega dodatno kupe veoma skupi delovi. Članstvo u NATO-u plaća se višestruko– preko nužne nabavke veoma skupe opreme (pri čemu se, u ovom času potpune dominacije SAD, ni ne zna da li u toj kupovini postoji slobodan izbor ili bi bilo nužno nabavljati unapred određenu, možda malo „defektniju“ robu), ali i preko neravnopravnog statusa, koji bi Srbija u ovoj organizaciji, sasvim izvesno, imala.

Progrešna je pretpostavka, koju gaje tranzicioni političari, da vojna sila, kakva je Amerika danas, želi da „opremi druge zemlje“ kako bi borbeno ličile na nju samu. Amerika, u vojnom smislu, prosto želi da finansijski zaradi a u tu joj svrhu služe i ratovi koje nameće i kupovina njenog naoružanja, zapravo monopol koji ona svuda uspostavlja vršeći pritisak.

Treba znati da pored navedenog, Amerika danas ima i veliki problem s ljudskim faktorom u vojsci. Figurira zvanična cifra od 3.792 mrtvih vojnika samo iz SAD (odnosno 4.091 koalicionih) u Iraku, bez uračunatih izginulih plaćenika, kojih je bilo duplo više, i ne računajući ranjene vojnike iz drugih zemalja, uz 27.936 zvanično ranjenih regularnih vojnika SAD. Budući da se sve to dešava u trenutku dok se ratu ne vidi kraj, u komandi SAD, odnosno NATO, apsolutno postoji deficit, pre svega u ljudskom faktoru, za učestvovanje u budućim ratovima. U toj činjenici je u suštini najveća cena članstva svake, a posebno nove zemlje članice u NATO savezu. Naivno je takođe misliti da u takvim uslovima jedna država lako može odbiti da šalje svoje kontingente vojnika na nova ratišta. S druge strane, što se plaćeničke profesionalne vojske tiče, ona postoji odavno, internacionalna je i strukturirana, i njenu adresu u jednom pravcu svi odavno poznaju, te u takvom slučaju nisu potrebna nikakva provodadžisanja određenih država, članica NATO-a.

PONEKI CIVIL JE EVROPLJANIN, ALI VOJNA KOMANDA JE UVEK AMERIČKA

Ali, vratimo se sa rata i potrebe za „topovskim mesom“ na „meku trgovinu“, koja prema etičkim utilitaristima rešava apsolutno sve konflikte u ljudskom društvu. Onaj ko u Srbiji smatra da je „trgovina“ sa Amerikom „ravnopravna“, ili barem „demokratska“, pogotovo u okviru današnjeg NATO-a, taj zaista ne zna ništa o onome što se u Evropi događa. Isti mit prati i naivna pretpostavka da „demokratskim glasanjem“ u NATO-u Srbija u nečemu može ravnopravno da učestvuje. Nažalost, u ovakvim situacijama, „demokratičnost“ je proporcionalna snazi i značaju zemlje. Jednostavno, svuda je na delu neravnopravni fizički odnos snaga i od njega apsolutno zavisi sve ostalo.

Takođe, u današnjem NATO-u poneki civil, poneki „generalni sekretar“ možda može biti imenovan iz redova Evropljana, ali vrhovna vojna komanda je uvek i isključivo američka, bez odstupanja.

Međutim, kao što možemo videti, taj odnos snaga, naročito u nužnoj, odnosno nametnutoj kupoprodaji opreme i naoružanja, negativan je čak i za bogate evropske zemlje. Zato, bez nekog većeg optimizma možemo pretpostaviti kakav bi on bio u odnosu na Srbiju, kao potencijalnu novopridošlu članicu vojne alijanse.

NATO – AMERIČKA VOJNA AVANTURA KOJU FINANSIRAJU EVROPLJANI

Oni koji u retorici srpske vlade o nepristupanju NATO-u vide isključivo želju da se Srbija pred rešavanje statusa KiM približi Rusiji, ili da se barem od nje ne udalji, i oni koji tvrde da je okretanje leđa NATO-u poruka Zapadu da smo strateški okrenuti samo Rusiji i Belorusiji, u suštini uopšte ne poznaju stvarne političke, ekonomske i vojne probleme unutar Evropske Unije.

Ne samo da Evropska Unija sa savezom NATO nema (i nije imala) nikakvu nužnu vezu, nego joj je čak bila (i jeste) suprotstavljena. Činjenica da su neke zemlje tzv. tranzicije, prvo tražile ulazak u NATO, a zatim ulazak u EU, prosto je njihov izbor redosleda – kratko je definisala činovnica EU, Doris Pak, još u doba ministra Draškovica u Srbiji. Međutim, uprkos takvoj kratkoj i jasnoj definiciji, u Srbiji nije jenjavala propaganda o nužnosti ulaska države u NATO.

Ono što niko, pri tome, nije pratio, to je pitanje zašto je pristupanje NATO-u, odnosno ostajanje u njemu, sve više nepoželjno i sa stanovišta same Evrope. Podrazumeva se, naravno, da je sve što je vezano za finansijske spekulacije ili nepovoljnosti, i te kako relevantno za siromašnu Srbiju.

Tako je 13. i 14. septembra 2005. godine u Berlinu, među članovima Evropske Unije koji su ujedno i članovi NATO vojne alijanse izbio latentni sukob u vezi sa vojnim budžetom.

Formalno, ovaj problem nepoverenja postoji od vremena hladnog rata, a pojačan je 1960, sa stvaranjem posebne evropske politike. Tadašnji francuski predsednik, Šarl de Gol, smatrao je da je prvobitni Vašingtonski sporazum iz 1949. godine prevaziđen, te se pozvao na ono što je njime samim bilo predviđeno: ako se prilike u svetu promene, već posle deset godina sporazum se može revidirati. Već pedesetih godina prošlog veka, predsednik je tvrdio da je vojna organizacija NATO potpuno prevaziđena jer više ne postoje iste okolnosti koje su je proizvele. De Gol je jasno video i javno saopštio da NATO od tada postoji samo zato da bi štitio američki vojni i ekonomski hegemonični interes i da se već tih, pedesetih godina, ta organizacija pretvorila u vojnu i ekonomsku hegemoniju. General 1954. postavlja pitanje smisla člana 18 u tzv. CDE kao delu NATO-a, koji predviđa da u ratnim okolnostima komandu automatski preuzima američki general, bez ikakve saglasnosti ostalih članica.

De Gol je prvi već tada javno izgovorio da NATO, predvođen Amerikom, kontroliše ceo svet, ali da „Amerikance nema ko da kontroliše“, pri čemu se vode ratovi u koje Francuska ne želi da uđe. To je bilo prvo evropsko demistifikovanje NATO-a, i daleko pre raspada Sovjetskog Saveza, svakako vrlo vidovito generalovo gledište. Kao što svi znaju, ono će rezultirati povlačenjem Francuske iz NATO-a 1966. godine. No, mnogo je vode ispod mosta od tada proteklo, kako to Francuzi kažu.

U julu 2004. godine formirana je Evropska odbrambena služba (European Defense Agency, Agence européenne de défense). Tri najveća evropska proizvođača naoružanja, koji imaju zajednički industrijski interes – Francuska, Nemačka i Engleska – nezadovoljni činjenicom da NATO Severnoj Americi služi samo zato da evropske fondove preusmeri ka američkoj industriji, krenule su na put stvaranja zajedničkog evropskog tržišta naoružanja. Pritisak da Evropa bude kupac od Amerike postajao je sve jači, a praćen je i potpunom nepristupačnošću američkog tržišta tehnologija za evropske partnere. Zbog svega toga, direktor evropske odbrambene agencije, Britanac Nik Vitni (Nick Witney), pustio je u probni let 3. juna 2005. u časopisu „Defense News“ ideju „evropske preferencije i unutrašnjeg odbrambenog tržišta“.

Naglo zabrinut a uvek budan, Donald Ramsfeld izvlači potom iz podsvesti čuveni filozofski, ali ovoga puta varijabilni i kolonijalni argument o ljudskoj „racionalnosti“. On se, tom prilikom, pita zar nije „racionalnije“ da svoje vojne potrebe Evropa zadovoljava kupujući od SAD? Pri tome, ovaj instant-racionalista zaboravlja da precizira za koga bi to trebalo da bude racionalnije, za Evropu kupca ili za Ameriku prodavca?

Ako sve to imamo u vidu, možda bi bilo svrsishodno pitati se kako bi takav odnos snaga izgledao kad je u pitanju jedna mala i siromašna Srbija, ako on već nije odgovarao bogatoj i relativno ujedinjenoj Evropi? Pitanje je da li na srpskoj političkoj sceni uopšte ima ljudi koji na takav, evropski način danas mogu da razmišljaju.

PROATLANTSKO NASPRAM KONTINENTALNOG

Potom je tadašnja francuska ministarka odbrane, Mišel Alio-Mari, u susretu sa generalnim sekretarom NATO-a u Parizu, pružila otpor američkoj vojno-industrijskoj logici i filozofiji života prisile. Njoj su se pridružili analitičar Filip Grase (Philippe Grasset), direktor evropske odbrambene agencije Nik Vitni, belgijski predstavnik Filip Monfil (Philippe Monfils), predsednik francuske aeronautičke i specijalne industrije Šarl Edelsten (Charles Edelstenne) i drugi. Svi su oni tvrdili (što u Srbiji izgleda niko nije pratio) da SAD troše pet puta više od Evrope za vojna istraživanja, da je u vojnoj industriji prava transatlantska kooperacija između Evrope i Amerike samo beskorisna iluzija (jer SAD svoje tržište ne otvaraju za Evropu, niti hoće da dele tehnologiju sa Evropljanima). Tvrdili su, zapravo, da je reč o klasičnom nametanju antikapitalističkog ekonomskog monopola, prisile i eksploatacije. „NATO je u stvari američka ratna avantura koju finansira evropski porez“, pisao je bivši francuski šef kancelarije NATO-a u Briselu, Pjer Anri Binel.

Ali, svi ovi Evropljani slagali su se u još jednoj važnoj stvari – Evropa ume da radi ujedinjeno, a za to su danas primeri sve snažniji i brojniji: superiorni Galilejev (Galileo) sistem, čudesni vazdušni autobusi-avioni (Airbus), ukjučujući i onaj sa 900 putnika, koji upravo postaje putnički, moćna moneta evro (danas, u jesen 2007. godine, jedan evro je već 1.41,30 dolara), računarski sistem linuks, vojno ratno novorođenče – avion „Neuron“ i ... ko zna šta još u budućnosti – jedne drugačije, velike, najveće moguće Evrope.

Tako se retorika neodegolizma, a današnjeg antiglobalizma, kako za one koji su znali šta je ona stvarno značila, tako i za one koji to nisu znali, preko finansijskih problema evropskih vojnih struktura, na mala vrata ozbiljno vratila na političku i ekonomsku scenu. Luk Pariz – Berlin – Moskva, o kome smo mi, Srbi iz Evrope, dugo već govorili i pisali, danas je, uprkos pokušaju da se Francuska pod mandatom Nikole Sarkozija vrati na put američke provincije, i dalje je veoma jak. Putin, Širak i Šreder su ga na neki način, sećajući se De Gola i Adenauera, ponovo trasirali. Buduća Evropa polariše se pri izboru između proatlantske linije naspram kontinentalnog velikog luka, u kome vrlo bitno mesto ima Rusija kao sila potencijalnog ujedinjenja velikog evroazijskog kontinenta.

U međuvremenu, činovničkom Briselu udaren je ozbiljan šamar u glasanju za tehnokratski Ustav. Kancelarka u Nemačkoj nije tako suvereno i jednoglasno ustoličena, kako je očekivala i najavljivala. Francuska, uprkos nominalnoj pobedi atlantskog favorita, Nikole Sarkozija, ne želi vladu koja će ukinuti ostatke socijalne države i krunisati isključivo oligarhijske krugove, model koji je inače već oproban u Regan-Bušovoj Americi i u Pinočeovom Čileu. Najnovija situacija pokazuje da Sarkozijeva Francuska neće živeti onoliko dugo koliko bi želela. Potpuno je, takođe, izvesno da bi današnja Francuska, kao i nekadašnja, iz šezdeseth godina, većinski istupila iz vojnog dela NATO-a samo kada bi predsednik Republike imao hrabrosti da raspiše referendum. Međutim, Sarkozija (koji je najavio raskid sa degolističkom paradigmom Francuske) Severna Amerika na predsedničkim izborima podržava upravo zato što zna da on nije pristalica i pobornik referenduma, kao što su to bili njegov veliki prethodnik, general Šarl de Gol, ili Fransoa Miteran.

Najzad, svima je jasno da moć Evroazije sve više raste. Šangajska organizacija, sve šira i brojnija ruska bezbednosna zona (nasuprot bivšem, sada sve manjem GUAM-u), ruska politika pridobijanja južne Amerike i arapskog sveta, organizacija BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) itd., sve to upućuje na vidovitost reči da je vojna organizacija NATO takva kakva je danas, zaista prevaziđena. Naravno, nije prevaziđena tehnologija, prevaziđena je politička pozadina NATO-a.

Čitava priča o borbi protiv terorizma, koja je trebalo da iz pepela podigne i revidira nužnost i ideologiju NATO-a pod većinskom američkom komandom, uspela je u tome samo do svoje opasne polovine. Polovinu čovečanstva ona je zapravo probudila i pokrenula u smeru suprotnih razmišljanja i zaključaka, stvorivši averziju prema svakoj „borbi“ koju, iz ovog ili onog razloga, vodi Severna Amerika. Kao u Lafontenovoj basni, posle očigledne laži o iračkom hemijskom oružju, nijednom novom američkom zaključku više niko u svetu nije verovao.

Svi oni koji znaju da je važno izlečiti uzrok bolesti a ne samo njen simptom, nisu nimalo ubeđeni u doktrinu „borbe protiv terorizma“, odnosno u uzročnu vezu „napadač-žrtva“, kako je severnoamerička spoljna, odnosno vojna (budući da ova zemlja više i nema spoljnu već samo vojnu) politika vidi.

STAV SRPSKE VLADE JE ISPRAVAN, A POLITIČKA KOHERENTNOST JE DRUGA TEMA

Najzad, namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno, u Srbiji se nedovoljno insistira na različitim domenima složene organizacije u NATO-u, te se otuda stvara opšta zbrka. Izvesno je da unutar NATO-a, pored vojnog dela ima i veoma mnogo drugih organizacija, ekonomskog, naučnog, diplomatskog ili čak turističkog karaktera. Sve one mogu biti priprema za ulazak u vojni – glavni (nekada jedini) deo, ali nužno ne moraju to da budu. I Partnerstvo za mir bila je prvobitno inicijativa samog NATO-a (zajedničke vežbe sa drugim zemljama i slično), ali ono nikako ne mora da znači i stepenicu za ulazak u NATO, što je Rusija, kao velika sila, odmah shvatila i razdvojila.

Iz svega rečenog, može se zaključiti da je sadašnji (septembar, 2007.god.) stav srpske vlade o nepovoljnosti ulaska Srbije u NATO potpuno ispravan, te da je to stav koji će poslužiti kao osnova za narodni referendum i koji je, zapravo, izveden iz neke „oslušnute empirije“.

Međutim, politička koherentnost sasvim je druga stvar, i u tom smislu su u pravu oni koji tvrde da nje u Srbiji danas nema. Sasvim je izvesno da je nekoherentno tvrditi da Srbija ne treba da uđe u NATO, a ne poništiti (ili barem ne težiti da se to učini) ugovor o potpuno slobodnom kretanju NATO trupa, bez pravne i finansijske nadležnosti srpskih vlasti, na srpskoj teritoriji, jer bi takav ugovor, u suštini bila (mogla biti ) obaveza isključivo zemlje članice NATO-a.

Takođe je nekoherentno tvrditi da Srbija ne treba da uđe u NATO, a istovremeno otvarati (umesto težiti da se to spreči) kancelariju južnog napuljskog krila NATO-a u Beogradu, kancelariju koja nije ni naučna, ni ekonomska, ni „politička“, već strogo vojnog tipa, što bi opet bila obaveza isključivo članice NATO-a.

Danas takva vojna kancelarija ne postoji čak ni u drugim zemljama u okruženju, koje jesu članice NATO-a. Ako bismo stvari posmatrali na taj način, mogli bismo zaključiti da je Srbija „privilegovano“ i „prečicom“ već nezvanično pristupila NATO-u, otvorivši jednu takvu kancelariju u svom glavnom gradu, u srcu Balkana. A tada bi se borba u stvari sastojala, ne u tome da se spreči ulazak Srbije u NATO, već da Srbija, koja je u taj savez faktički već zakoračila, iz njega što pre iskorači.

NAŠA JE OBAVEZA DA PRVO NAPLATIMO ŠTETU KOJA NE ZASTAREVA

Na posletku, sva zbivanja vezana za raspad Sovjetskog Saveza, a zatim i za raspad Jugoslavije, poslužila su NATO-u da se proširi na istok, što, naravno, niko ne krije. Šta je ovde uzrok, a šta posledica, drugo je pitanje. Sada se sve to samo nastavlja sa planiranim raspadanjem preostalog dela srpske teritorije (KiM), čime bi se NATO i dalje, na isti način, širio i utvrđivao. Ono što danas srpske vlasti uviđaju u „aneksu 11“, proces je koji je počeo pre više od dve decenije.

Možda treba reći da za rušenu, zatrovanu i poniženu Srbiju ostaje nepodmireno jedino egzistencijalno i moralno pitanje. Na kraju 20. veka Srbija je bombardovana na način potpuno nedostojan evropske civilizacije. U tom bombardovanju Srbija je demografski oštećena, razrušena, opustošena i ozračena štetnim zračenjima. Država je dobila novu vladu, ali ta vlada živi sa istim tim narodom, na istoj toj zagađenoj i kontaminiranoj teritoriji.

Država Srbija danas pokušava da ustanovi život prema ideologiji onog dela kapitalističkog razmišljanja koji je relativno zdrav: odnos računa i nadoknade proizvedene štete. Ako bi aktuelno srpsko društvo bilo komunističko i ideološko društvo, ono bi u ime neke više ideologije moglo napadaču na njenu imovinu da oprosti određenu nanetu materijalnu i moralnu štetu.

Međutim, budući da današnje srpsko društvo tvrdi da više nije ideološko društvo, prema šteti koja, dakle, nije naneta samo bivšem režimu, već čitavom narodu i čitavoj infrastrukturi, ono se mora ponašati onako kako se to čini u odnosima kapitalističke paradigme: da je izračuna i naplati.

Zato bi, u suštini, pitanje koje će na budućem referendumu srpske vlasti morati da postave srpskom narodu i građanima, trebalo da glasi otprilike ovako: DA LI STE ZA TO DA DRŽAVA SRBIJA NAPLATI RATNU ŠTETU KOJU JE PROIZVELO BOMBARDOVANJE OD STRANE NATO-a 1999. godine, I KADA SE NJENOJ POTRAŽNJI UDOVOLJI I ŠTETA NADOKNADI, PRISTUPI NATO-u, ILI STE PROTIV TOGA DA POD BILO KAKVIM USLOVIMA SRBIJA PRISTUPI VOJNOM SAVEZU NATO?