Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Aleksandar Dimitrijević

KAD JE ZRNO KLICU ZAMETNULO

Države su slične semenu biljaka. Ono što su klica i zrno za plod – to su vlast i narod za državnu tvorevinu. Vlast otuđena od naroda može da bude samo samoj sebi dovoljna. Državi sa takvom vlašću ne piše se ništa dobro na duže staze. Narod koji ne prati državne prilike i poslove postaje lak plen svakoj vrsti manipulacije. Uopšteno govoreći, država vodi svoje poslove koji su privremenog karaktera, ima nesigurnu budućnost, njen svakodnevni život postaje jedno velika neizvesnost i haotično stanje. U državi bez dobre vlasti i sa apatičnim narodom samo pojedinci mogu da profitiraju, dok društvo kao celina gubi šansu za prosperitet.

Istorija, državni poslovi i svakodnevni život jedne države često pate od međusobnih protivrečnosti koje dodatno otežavaju razvoj društvenog života. U svetu društvenih teorija razvoja i u sferama delovanja političkih praktičara takvo stanje može da bude interpretirano kao normalno za jedno društvo. Ono nije ništa drugo nego nered, izvor nestabilnosti, iz koje samo još veća nesreća može da usledi. Takvo stanje postaje pogodno tlo za delovanje svih neprijatelja jedne države, koji ga zapravo i podstiču na razne načine, javnom i tajnom diplomatijom, delovanjem specijalnih službi unutrašnjih i spoljnih poslova.

JEZIČKE i DRUGE KONFUZIJE

Ponekad i sama upotreba jezika doprinosi nesređenosti u jednoj državi i u njenim javnim poslovima. Koristeći iste idiome za označavanje različitih pojmova, i značenja se međusobno isključuju, jačajući postojeće konfuzije. Toga u rečniku diplomatije i nastupima državnih predstavnika ima u izobilju. Slučajno ili ne – nije baš najjasnije. Na primer, reč “zametati” može da znači “izgubiti”, ali i “započeti”.

Kao što jezik treba da se razvija tako da svakom pojmu daje specifično značenje, tako i suprotnosti u državnom funkcionisanju treba da budu prevaziđene izborom sposobnih političara i efikasnih organa vlasti, postavljanjem jedinstvenih nacionalnih političkih platformi i njihovom odbranom. Samo na taj način moguće je dobro funkcionisanje aparata vlasti i društveni napredak. Postižući jedinstvo nacionalne političke platforme i delovanja predstavnika vlasti, ostvar iće se nacionalni interes naspram partijskog i pojedinačnog. Kad jedna država dospe dotle, isti nacionalni interes zastupaće razli č ite političke partije, pri čemu će jedina razlika među njima biti u izboru sredstava, metoda i tempa ostvarivanja već dogovorene političke strategije.

Kada predsednik republike govori jedno, predsednik vlade drugo, a ministar spoljnih poslova treće, svima postaje jasno da u takvoj zemlji državni poslovi ne idu kako valja i da ta država ima problema u upravljanju samom sobom. Pre svega, nema potreban kapacitet autoriteta vlasti ni u zemlji, ni izvan nje.

KOSOVSKI KAMEN SPOTICANJA

Kako u Srbiji nema političkog pitanja sa većom specifičnom težinom od onog koje se odnosi na prilike na Kosovu i Metohiji, istupi vodećih državnika zabrinjavaju prvenstveno različitošću stavova o tom pitanju. Jedni govore da nam nije potreban ulazak u NATO ako će nam ova vojna alijansa oduzeti i trajno okupirati pokrajinu, dok se drugi na takve izjave mršte.

Predsednik Tadić, na konferenciji za štampu u Njujorku, izjavljuje da je Srbija spremna da Kosovu pruži takav nivo autonomije kakav svet još ne poznaje. Tadić kao da zaboravlja da su Kosovo i Metohija odavno uživali tako široku autonomiju koja im je i otvorila put u secesiju. Stanovništvo pokrajine uživalo je punu autonomiju dok pripadnici albanske nacionalne opredeljenosti nisu otvoreno obznanili separatističke i secesionističke težnje , pa najpre političkom, a potom i oružanom akcijom nasrnuli na ustav države čiji su bili građani.

Nakon svega ostaje nejasno na kakav oblik autonomije misli Tadić ako pod time ne podrazumeva neki oblik nezavisnosti Kosova. Pri tome, ne sme se izgubiti iz vida činjenica da članstvo Demokratske stranke, na čijem je čelu, stilom života i željom za boljim standardom na najlakši način nastoji da oponaša Zapad u usvojenim moralnim i materijalnim vrednostima, pa na prvo mesto stavlja materijalni prosperitet.

I dok predsednik vlade Koštunica govori da je za Srbiju ovo vreme novog boja na Kosovu – što nesumnjivo i jeste – dotle ministar spoljnih poslova Jeremić, na pitanje novinara Ekonomista kako posmatra današnji stav Rusije o Kosovu, izjavljuje da ga više od svega zanima integracija Srbije u Evropu. Gospodin ministar kao da zaboravlja, ili ne želi da sebi i drugima prizna, da bi Srbija integracijom u Evropu po svaku cenu danas postala “slamka međ vihorima“.

Čudno je što ministar spoljnih poslova ima bilo kakvu dilemu u pogledu prioriteta Srbije u vođenju spoljne i unutrašnje politike. Na ovom mestu nećemo govoriti o tome kako Jeremić razume i zastupa, privatno i javno, strateške interese Srbije u svetu, ali treba ukazati na činjenicu da Srbija u međunarodnoj politici nema, i ne može da ima, prirodnijeg saveznika od Rusije.

Pitanje kome Srbija danas treba da se prikloni nije ni u kakvoj vezi sa željom da postane ravnopravni i uvažen član Evropske unije. Ovo pitanje se može dovesti u vezu sa ucenom pojedinih međunarodnih političkih faktora, koji su navikli da u dijalogu sa Srbijom lako i brzo potegnu ultimatum, bez obzira na to da li za tako nešto imaju moralno i legalno pravo. Isti kao da zaboravljaju da uče iz nedavne istorije koja svedoči o tome da Srbija lako ne prihvata ultimatume.

PET DO DVANAEST

Nedavni razvoj situacije na političkoj sceni Srbije treba da bude dovoljan znak narodu da uoči da u redovima vlasti stvari ne funkcionišu baš najbolje i da bi ih, određenom političkom akcijom, ipak trebalo dovesti u red. Tako Narodna skupština postaje prva etapa za sprovođenje promena koje treba da ojačaju državno i političko funkcionisanje organa i institucija u smislu postizanja konsenzusa o pitanju nacionalnog interesa uopšte, i Kosovu i Metohiji posebno.

Nažalost, pored ovih, nimalo lakih pitanja, koja očekuju brze odgovore i rešenja, postoje i druga, daleko ozbiljnija pitanja koja traže puni oprez, brzi odgovor i odlučno delovanje. Mislimo da bi, kada je reč o Kosovu i Metohiji, većini srpskih političara trebalo da bude jasno sledeće: bilo to nekome milo da čuje ili ne – kako danas stvari stoje – Kosovo i Metohija mogu da ostanu u sastavu Srbije samo ako je srpsko društvo spremno da se za njega bori svim sredstvima, pa i silom. Takav odlučan stav Srbija mora da pokaže celoj svetskoj javnosti. Ako se jedna strana unapred odriče korišćenja sile, a druga neprekidno preti, u čemu joj sufliraju i strane diplomate – postaje jasno da se prva dobrovoljno razoružala i da u pregovorima nema šta da očekuje. Diplomatija je jedini način za uspostavljanje rešenja u međunarodnim političkim sukobima, ali tek pošto se silom, ili spremnošću na korišćenje iste, osvoje povoljne pregovaračke pozicije.

Vremena za takvu odluku u Srbiji nije ostalo mnogo. Štaviše, odlaganjem odluke Srbija svakim danom otežava svoj politički i strateški položaj u pokrajini, što pruža sve veće šanse albanskim separatistima i teroristima za ostvarenje dugogodišnjih secesionističkih ciljeva.

Onog trenutka kada albanska, odnosno šiptarska strana odluči da unilateralno proglasi secesiju, to će za Srbiju značiti svojevrsnu objavu rata, pobijanje svih državnih i međunarodnih pravnih dokumenata i ugovora, što svim sredstvima mora da bude zaustavljeno. Po svim međunarodno priznatim pravnim dokumentima, Srbija na to ima i pravo i obavezu.

I Srbiji i svetu mora postati jasno da je Srbija ta koja više nema vremena za odugovlačenje, koje albanskoj strani svakim danom daje priliku da ubija i proteruje Srbe iz pokrajine, i da postupno – što im je i cilj – ostvaruju davnašnju zamisao o etnički čistom Kosovu, koje na taj način automatski stiče državnost.

Koji god od predstavnika vlasti u Srbiji ne vidi tako situaciju i nije spreman da usaglasi svoje političko istupanje sa jedinstvenim nacionalnim interesom, tj. očuvanjem Kosova i Metohije, i na domaćoj i međunarodnoj sceni konkretnim angažmanom ne doprinese okončanju stradanja Srba, nego doprinosi odvojenosti Kosova od srpskog državnog i teritorijalnog integriteta, ostaju mu reči zakletve kneza Lazara pred polazak u Kosovski boj. Ono što je odvajanje klice od semena za budućnost ploda, to je prodaja srpskog Kosova i Metohije za budućnost Srbije. Samo ono seme koje se “žrtvuje” – donosi mnogostruk plod.

 

 

 
 
Copyright by NSPM