Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

INTERNACIONAL ( INTERNATIONAL)

Morton Abramovic - Žak Rupnik

Okončavanje kosovskog problema

Budućnost Kosova je postala opasna međunarodna zbrka, a Rusija je uspela da taj problem pretvori u pretnju - kako stabilnosti na Balkanu, tako i transatlanskom savezu.

Još od 1999. godine, narodu na Kosovu se govori (najviše SAD) da će dobiti nezavisnost. U aprilu su SAD i EU podržale nacrt rezolucije Saveta bezbednosti tako što su podržale plan izaslanika UN Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti za Kosovo sa velikim stepenom zaštite srpskih manjina. Suočen sa snažnim protivljenjem Srbije, iza koje je, očigledno, Rusija stala svojom pretnjom korišćenja veta, Zapad se povukao i čini se da je sada podeljen i nesiguran u kom pravcu da nastavi. Pošto je Savet bezbednosti sateran u ćorsokak, a da bi sačuvali jedinstvo, Zapad je odabrao da se sprovedu obnovljeni pregovori, koji će trajati 120 dana, pod budnim okom Kontakt grupe sastavljene od šest zemalja (uključujući i Rusiju), ali bez prethodnog dogovora šta će se dogoditi po završetku pregovora. Dugo je izjavljivano da podela Kosova ne dolazi u obzir, ali neki viši zapadni zvaničnici počinju da šapuću o tome kao o kompromisnom rešenju. Dobro došli na Balkan!

Pogrešni koraci, nesporazumi, podele i odugovlačenje jesu karakteristike zapadne politike, što teško može da dovede do rešenja postojećeg problema.

Okončanje rata na Kosovu 1999. godine samo je otežalo rešenje ovog problema. U toj razumljivoj žurbi da se prekinu neprijateljstva, SAD je zajedno sa svojim evropskim saveznicima donela rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, čime se završava rat na Kosovu, i Kosovo se stavlja pod protektorat UN, ali se Srbiji daje uslovni suverenitet do konačnog rešenja statusa Kosova. Pod pretpostavkom da će Srbija da prihvati „realnost“ kad predsednik Slobodan Milošević ne bude bio više na vlasti. Ali Zapad posle svrgavanja Slobodana Miloševića nije načinio korak napred, već je umesto nezavisnosti ustupio mesto neizvesnoj budućnosti. To odugovlačenje je dozvolilo nepomirljivom nacionalisti, premijeru Srbije Vojislavu Koštunici, da svom snagom nastavi svoju kampanju za slabljenje uprave UN na Kosovu. Neke zapadne zemlje su čak ohrabrile Koštunicu ne obraćajući mnogo pažnje na njegove izjave i namere, i svrstavajući ga u velike demokrate i na taj način, što je najvažnije od svega, dozvolile Srbiji da poveruje da je njen put u Evropsku uniju nezavistan od rešenja kosovskog problema, drugim rečima, da Unija može da ponovi svoju nedopustivo katastrofalnu odluku kad je u EU primila podeljeni Kipar čije teritorijalno pitanje još uvek nije rešeno.

Pored i dalje nerešene budućnosti Kosova, Zapad se suočava sa oporavljenom Rusijom. Po ko zna koji put, Rusija je izrazila svoje neslaganje sa bilo kakvim dogovorom u vezi sa Kosovom bez pristanka Beograda. Takođe je na Savetu bezbednosti odbacila predlog specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija, kojim se predviđa visoki stepen zaštite Srba na Kosovu, ali kojim se ukida Rezolucija 1244, a samim tim i uslovni suverenitet Srbije, što bi legalno otvorilo vrata ka nezavisnosti Kosova. Mnogi zapadni zvaničnici i stručnjaci smatrali su da Moskva jednostavno pozira i da će prihvatiti nezavisnost kad za to dođe vreme. Ali to vreme je došlo i Rusija je zadržala nepromenjene pozicije. Moskva može samo da likuje nad podelom koju je stvorila među zapadnim moćnicima. Toliko o predviđanjima.

Da bi se tome stvorila opozicija, presudno je održavanje zapadnog jedinstva oko Ahtisarijevog plana za nezavisnost Kosova, što to će biti teško ostvarljivo. Mnogi su zaboravili Miloševićeva nedela zbog kojih su međunarodne intervencije bile neophodne. Neke zemlje EU – Grčka i Kipar, kao i Slovačka i Španija - iz svojih ličnih razloga skeptične su u vezi sa nezavisnošću Kosova; druge ne žele da nastave dalje bez donošenja nove rezolucije koja će zvanično da poništi Rezoluciju UN 1244. Neki veruju da Moskva može još uvek da se pridruži; ako Bušovo prijateljstvo sa Putinom nije urodilo plodom, možda Sarkozijevo hoće.

Sada, posle višegodišnjeg verovanja u obećanja Zapada i izvršavanja svega što je on od njih tražio, kosovski Albanci, koji čine 90 odsto stanovništva, još uvek ne vide jasno svoj put u nezavisnost. Oni se plaše da će odustajanje Evrope da ubrza stvar u Briselu. Mnogi su zabrinuti da će SAD, njihove najodanije saveznice, uprkos stalnim uveravanjima, možda sad radije odlučiti da njih napuste umesto da zatežu odnose u prekookenaskom savezu tako što će da priznaju nezavisnost Kosova bez podrske EU. Pošto su svom narodu rekli da je nezavisnost neminovna, rukovodstvo je minirano, a nezadovoljstvo je u porastu. Osim igranja na kartu simpatija i obećanja sa Zapada, Kosovari imaju mali uticaj, ostaje im pretnja nasiljem i mogućnost proširenja krize na ceo region zbog priključivanja Albanaca u Makedoniji, Crnoj Gori, Albaniji i Srbiji.

Te korake oni ne žele da preduzmu.

U ovom trenutku, Zapad više voli da sačeka. Poslednji predlog je poziv na obnovljene pregovore u trajanju od četiri meseca. U nadi da će dobiti podršku Rusije i Srbije, novi nacrt eliminiše ostvarivanje Ahtisarijevog plana za ukidanje Rezolucije 1244 i suverenitet Srbije ukoliko pregovori propadnu.

Srbija se izrazito protivi ograničenju vremena za obnovljene pregovore i zanemarivanju Rezolucije 1244. Rusija je najavila podršku za svaku odluku na koju Srbija pristane. EU je ponudila nove pregovore koje će nadgledati Kontakt grupa za Balkan koju čine šest zemalja, gde se i dalje Rusiji ostavlja pravo na veto.

Novi pregovori imaju smisla ukoliko imaju jasan rok i olakšavaju Zapadu donošenje sporazuma o priznavanju nezavisnosti Kosova u slučaju da pregovori ne uspeju. Skoro je svima poznato da je malo verovatno da će srpski lideri da potpišu bilo kakvo priznavanje nezavisnog Kosova, kao što nijedan kosovski lider neće da rizikuje da navuče bes svojih sunarodnika ako pristane na bilo šta drugo. Ali produžavanje pregovora nosi sa sobom mnogo opasnosti - rizik od beskonačnih pregovora i uvođenje još jedne jedine mogućnosti za postizanje sporazuma - a to je podela Kosova.

Ideja o podeli je nedavno izbila u javnost objavljivanjem članka bivšeg premijera Rusije Jevgenija Primakova koji je to predložio kao jedino izvodljivo kompromisno rešenje. Obe strane bi dobile nešto tom podelom, obrazložio je on - Kosovo svoju nezavisnost, a Srbija severni deo Kosova, koji se već nalazi pod njenom upravom. Mnogi su ovu sugestiju protumačili kao ruski znak da je to na kraju krajeva odraz pozicija na kojima stoji Srbija. Kao što Rusija smatra da je nezavisnost Kosova presedan za druge „zamrznute konflikte“ na Kavkazu, tako i Zapad vidi podelu kao opasan presedan.

Do sada je Zapad isključivao podelu kao rešenje jer strahuju da bi podela mogla da dovede u pitanje granice i na drugim mestima na Balkanu - prvenstveno u Makedoniji, Bosni i u samoj Srbiji - i da dovede do izuzetne nestabilnosti. Zapad je naterao Kosovare da se obavežu da neće potezati pitanje promene granica niti pripajanje drugim albanskim oblastima. Mada Zapad nije planirao diskusiju na temu podele, neke zemlje bi možda sada bile spremne da podrže ovu ideju ukoliko se obe strane na Kosovu slože s tim. Ukoliko bi to postala zapadna politika, što je malo verovatno, ali nije isključeno, Zapad će dati svoj blagoslov stvaranju jedne etničke države.

Beograd i Priština su do sada odbijali podelu. Mada, mnogi Srbi su očigledno pristalice toga (znajući da je nemoguće da ponovo osvoje Kosovo), i rukovodstvo na Kosovu će to morati da uzme u obzir ukoliko Zapad to predstavi kao jedini put u nezavisnost. Oni bi insistirali da pripoje i srpske oblasti, Preševsku dolinu u kojoj Albanci čine većinsko stanovništvo, u zamenu za severni deo Kosova u okolini Mitrovice. Uvođenje podele u nekim novim pregovorima, može zato da izgleda kao razumno rešenje, mada je izvesno da će zbog beskrajnih odlaganja doći do stvaranja destabilizujućeg presedana za Makedoniju a možda i za Bosnu.

Ukoliko se ne postigne dogovor u novim pregovorima, kako se čini, sledeći korak Zapada trebalo bi da bude prekid odugovlačenja i jedinstvenost u pogledu nezavisnosti Kosova. Glavne mere Ahtisarijevog plana, posebno razmeštanje misija za nadziranje EU na Kosovu, već sada bi mogle da budu sprovedene. Kad pregovori budu okončani, ukoliko Rusija iskoristi svoje pravo na veto, EU i SAD bi kolektivno trebalo da okrenu list i da priznaju nezavisnost Kosova.

Ako zaobiđemo Savet bezbednosti UN, podelu među velikim moćnicima i uporno protivljenje Srbije, teško da imamo veliki scenario za put ka nezavisnosti Kosova. Istina je da se sada nalazimo u velikom glibu i da bi bilo kakvo rešenje zapravo bilo prilično haotično. Dakle, pravi izbor mora sada da se napravi. Beograd mora da izabere između svoje budućnosti i prošlosti; alternative su Brisel ili Priština kad već ne može da ima obe. Kosovo mora da izabere podeljenu suverenost i poštovanje manjina kao jedan od uslova za nezavisnost. Zapad mora da izabere jedinstvo i jasnu određenost, i da se odupre ideji podele, jer ćemo imati nestabilnost i verovatno izazvati nered i mnogo dalje van granica Kosova. Na kraju, Srbija i Kosovo moraju konačno da uđu u Evropu, a to neće biti moguće sve dok moramo da se bavimo nedovršenim poslovima kao zaostavštinom iz ratova prilikom raspada Jugoslavije.

(Objavljeno u Europe's World , u leto 2007.)

http://www.europesworld.org/Article.aspx?Id=70ec6c5b-3622-4d45-b31a-59ea64a6911d

 

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM