Vladimir Milutinović

Sve ili ništa

Po svoj prilici, Srbi sa Kosova i Metohije, ukoliko je to do srpske politike, moći će da biraju samo između dve mogućnosti: ostanka na Kosovu koje samo ostaje u okviru Srbije i odlaska sa Kosova. Srednje rešenje u okviru koga bi oni ostali u svojim kućama sa svojim, kako tako, rekonstruisanim životima, ma kakvo da bude rešenje statusa, ne dolazi u obzir. Nedavno, na TV Košava, Brana Crnčević objašnjava zašto je to tako:   mi se borimo samo oko statusa, želeći da Kosovo ostane u Srbiji iz prostog razloga što bi svako drugo rešenje podrazumevalo njihov odlazak. Ono što je ovde bitno je to da se ne radi o više paralelnih strategija, pa da se sada naglašava da će Srbi otići sa Kosova, ukoliko ono eventualno bude proglašeno nezavisnim, kako bi se ta odluka otežala, ali da će ukoliko se to ne desi biti aktiviran neki plan B u kome se život ljudi na Kosovu obezbeđuje nekim drugim načinom. Određivanje tog drugog načina traje u stvari sada. Mada to ne govore otvoreno, iz konstrukcija međunarodnih evropsko-američkih pregovarača jasno je da se pregovori vode oko statusa manjina u okviru budućeg Kosova. Ali nama ta prava ne trebaju. Ljudi su jasno stavljeni pred izbor: sve ili ništa.

Ova situacija se u stvari ponavlja. U slučaju Crne Gore svako sada može da vidi kako je ona, u očima zvanične politike, od drugog oka u glavi bukvalno prestala da postoji, da ne uvijamo taj izraz u neke dodatne kvalifikative. Ova politika je bila i najavljena kada je, neposredno posle referenduma, Tomislav Nikolić poručio da očekuje da će svi Srbi iz Crne Gore doseliti u Srbiju, što je kasnije poručio i Srbima sa Kosova u slučaju da ono dobije nezavisnost. Isto je bilo i sa Srbima iz Hrvatske. Šta je to što uslovljava da politička realnost koja se odnosi na Srbe uvek prolazi kroz ove dve faze?

Zastupnici preovlađujuće (ili samo trenutno nametljivije) političke matrice ovde imaju spreman odgovor. Srbi su okruženi plemenima koja žele da zatru sve što je srpsko, potpomognutim u toj nameri od strane zapadnih sila. Ova težnja, koja je uvek postojala, buknula je početkom devedesetih i traje sve do danas. Jedini način da se odbranimo od ovog "odvratnog globalističkog (zapadnog) sveta" je granica Velike Srbije, tek u okviru nje je moguć normalan život. Međutim, u ovoj slici ipak nešto škripi. Ona ima svoju osnovu u činjenici da su postojali i da još postoje ljudi koji žele drugima da naude samo zbog njihove nacionalne pripadnosti, da ih ima u susednim državama i na Kosovu, ali ona ipak bode oči svojom oštrom razlikom između nepodeljeno zlog i nepravednog sveta i pravednih Srba koji su uvek i isključivo žrtve. U Hrvatskoj i na Kosovu vodio se rat, međutim, ono što odaje i neki drugi izvor ove slike jeste to da ona mapira i Crnu Goru, u kojoj se 95% stanovništva početkom devedesetih izjasnilo za zajedničku državu sa Srbijom, u kojoj dve trećine izjavljuje da govori srpski jezik itd, pa ipak, i tu bi sudbina Srba trebala da bude ista sudbina potpunog nestajanja, kao i u Hrvatskoj ili na Kosovu. Osim ovog kontraprimera Crne Gore, protiv ove slike govori i lakoća sa kojom se pretpostavlja da bi u savremenom svetu i Evropi bilo moguće potpuno proterivanje mirnog stanovništva samo zbog njegove nacionalne pripadnosti, čak i pored jasne političke zaštite matične države. Na prostoru bivše Jugoslavije desila su se zaista etnička čišćenja, ali tek pošto je rat za granice počeo na nekom od područja. Čak ni tu, na Balkanu, krajem dvadesetog veka, nije bilo potpunog proterivanja i čišćenja stanovništva koje bi nastupilo nevezano za rešavanje teritorijalnih pretenzija ratom.

Hoću da kažem da je i pored očigledne duboke mržnje ukorenjene kod manjeg dela svakog naroda bivše Jugoslavije sa kojim su Srbi bili u kontaktu bilo moguće da se oni izbore za svoja prava, čak i da su te države početkom devedesetih sve postale nezavisne mirnim putem. Postoji, dakle, šansa da bi Srbi sa svih tih prostora danas imali više nego što sada imaju, a ne bi imali sva sećanja na muke ratova, sankcija i izbeglištava. Kako je onda moguće da u nekoj većoj meri, koja se drastično smanjila samo neposredno oko 5. oktobra, građani Srbije ipak glasaju za onu politiku koja im je sve to donela, za iste ljude i iste metode rešavanja pitanja kolektivnih prava koje su se i nekad koristile? Šta je to što, kao magijom, neumitnom logikom, privlači ljude ka istoj matrici, tako da uvek nanovo odobravaju istu politiku?

Odgovor bi se mogao dobiti ako prođemo kroz logiku kojom se legitimisala ta politika. Očigledno je da se ona ne legitimiše rezultatima. Upravo opisani rezultati te politike su nesumnjivo katastrofalni, ali, opet očigledno, ta katastrofalnost ne utiče na privlačnost te politike. To onda samo može da znači da njena privlačnost ne nastaje u realnosti (a tu je i njena ključna mana): ona nastaje potpuno na nivou mašte ili želja, preciznije susreta želja uplašenog pojedinca i potreba i želja autoritarne vlasti. Ova politika počinje i završava svoju legitimaciju u sferi misli i zato njeni rezultati nemaju nikakvog uticaja na nju. Na pitanje o katastrofalnim rezultatima stare politike, Brana Crnčević jednostavno odgovara da su oni vodili politiku kakvu su mogli, a da su loši rezultati jednostavno rezultat premoći NATO pakta. Zar možemo da zamerimo nešto nekom ko se borio za pravu stvar, ali je izgubio od premoćnog protivnika? Sigurno da ne. Ali šta znači "prava stvar"? Ovde je problem što se prava stvar konstituiše potpuno u sferi želja i to najpre želja autoritarne politike, a tek zatim ona dobija završnu legitimaciju kada je kao izraz svojih želja i stavova prihvati i sam "narod".

U svim slučajevima   o kojima smo govorili "prava stvar" je konstituisana jednostavno - maksimumom. To danas imamo potpuno plastično na primeru Kosova i Metohije. Državna politika koncentriše sve svoje napore na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, zahteva se potpuno jedinstvo oko ovog cilja, a svako odstupanje od njega ili njegovo dovođenje u pitanje sa stanovišta realnosti njegovog ostvarenja, smatra se za defetizam i izdaju. Na ovaj način, vlast stiče odlučujuću prednost pred svakom mogućem kritikom. Svako ko smanjuje cilj, u ime bilo čega, radi protiv "nacionalnih interesa" i   denuncira se kao onaj ko prima naloge od strane sa kojom smo sada u političkom ratu, a nekada i u stvarnom ratu itd. I tu se pokazuje sav problem vezan za ovu politiku. Onoga trenutka kada se ovakva politička prednost na neki način potvrdi od strane građana (aklamacijom, izborima, kampanjom podrške u medijima), legitimacija ove politike se završava. Da malo bolje poznaju svoje političare i političku logiku, obični ljudi bi u trenutku kada se ova maksimalistička politika etablira na ovaj način, ukoliko su u nekom ugroženom području, mogli odmah da pakuju kofere i pored toga što su drugim delom svoga bića možda upravo sve svoje nade usmerili ka ovom maksimalnom rešenju.

Iz njihove perspektive ova politika je samo ostvarenje njihovog sna o bezbednosti, ravnopravnosti i samopoštovanju i možda o "vraćanju milo za drago" suparničkim narodima, ali iz perspektive vlasti ona je upravo potpisan blanko ček na večno pravo na vlast, ma šta da se dogodi sa zajednički preduzetim poduhvatima. Jer, u psihološko-logičkim aneksima ovog ugovora piše da obično maksimum nije ostvariv, a verovatno je i da maksimum nije uzeo u obzir prava druge strane. Ukoliko je maksimum prikazan i kao moralno pravo, onda je to dodatan način da se eventualno neostvarivanje ovog prava opravda. Jednostavno, ovo pravo (na primer, sada pravo na teritoriju Kosova) je kvazi-moralno pravo, tako da se može reći: dobro, mi smo možda bili nesposobni i možda smo grešili u ostvarivanju tog prava i možda smo nekim svojim postupcima i odmagali da se ono ostvari, ali vi imate na njega pravo i nezavisno do toga šta mi radimo, jer je to moralno pravo, tako da su sigurno krivlji oni koji vam ga oduzimaju. Rat nije samo izraz lakomislene nade da će maksimum biti moguće, lako, silom nametnuti drugima, nego je i posredan dokaz da je vlast pokušala sve, pa čak i upotrebu sile, ali eto rezultata nije bilo zbog snage protivnika, u slučaju Srba, celog sveta. Rat se i ne vodi da bi se dobio, nego da se pokaže da je sve pokušano da bi se maksimalni cilj ostvario.

Tako smo došli do rezultata koji bi trebao da bude otrežnjujući: usvajanjem određene politike, unapred se odričemo svih svojih interesa, ostavljajući ih na milost i nemilost slučaja i odnosa snaga, dok političarima dajemo mogućnost da se uopšte ne sekiraju oko ishoda svoje politike. Sve oko čega treba da brinu je da 1) se zalažu za maksimalan cilj kao moralno pravo, 2) difamiraju protivnike, i 3) prikazuju buduće pobednike kao odvratne i nepravedne, potpuno ujedinjene u želji da zatru sve što je srpsko. Za tačku tri će lako nalaziti argumente, jer će izmanipulisani i ostavljeni ljudi u sredinama u kojima su zajedničkim naporima svih strana odnosi dovedeni postupno u stanje ludila, zaista i biti nečije žrtve. Sva uobičajena priča političara kod nas se, u stvari, vodi u okviru ove šeme. Pozivanja na jedinstvo su priprema za rat i njegova simulacija i usputno skidanje odgovornosti za određenu politiku (jer su je svi podržavali); pozivanje na međunarodno pravo je implicitna tvrdnja da stvar ne zavisi od nas i da zbog toga nećemo biti odgovorni za nju (jer ta prava imamo nezavisno od toga šta radimo); maksimalizovanje cilja služi samo tome da se odbije svaka optužba za izdaju koja može doći samo od drugih političara koji se u okviru iste matrice bore za vođstvo. Tome služi i rat. Kada se stanje rata već stabilizuje - a svako je sa nama u ratu ako se protivi onome na šta smatramo da imamo moralno pravo, pa na ma kako maksimalan način to bilo određeno - onda se uloge u politici mogu raspodeliti i prema ulogama u ratu: kritika vlasti je pomaganje protivničkoj strani, odgovornost vlasti je skidanje odgovornosti sa neprijatelja itd. Vrhunac autoritarne zloupotrebe nevolje ljudi je ako se legitimacija vlasti postigne bez bilo kakvog određivanja pozitivnog cilja, već se cela podrška dobije na razlici od izdajnika koji su protiv maksimalnih načelnih ciljeva. Tada ostaje neopaženo da krajnji rezultat politike vlast i građani čekaju sa istom odgovornošću, jer od strane vlasti nije obećano ništa konkretno. Nekom autoritarnom inverzijom, građani su čak odgovorniji za sve, jer je njihove potrebe i strahove vlast smirivala. Ta lažna privilegija jednakosti i važnosti je, međutim, samo kompenzacija za gubitak koji će uslediti.

U slučaju Srba, običnih Srba, o kojima govorimo, stvar se komplikuje time što oni, naravno, nisu samo žrtve ovakve političke matrice svoje vlasti, nego su, kao i drugi obični ljudi na Balkanu, pod udarom istih takvih politika od strane nominalno protivničkih strana. Samo su sada umesto prevarenih dobrovoljnih maštača, predmet dokazivanja drugih da su njihovi maksimalni ciljevi oni pravi i mogući. Sve ovo o čemu smo dosad govorili kod nas danas ponavlja veliki broj ljudi, kao da su uhvaćeni u neku zamku koje se ne mogu osloboditi. Navešću jedan komentar, na tekst koji se bavi pitanjem Kosova, sa sajta Politike:

"Krivicu za Kosmet bacate na Srbe. To isto čini i Ahtisari, to jest Zapad. Vi im samo idete na ruku, svesno ili nesvesno. Mi nismo izgubili Kosmet. Kosmet je okupiran. Interesantno je da uopšte ne krivite okupatore i Albance, koji su glavni krivci. Ovakav vaš stav može da prodje samo kod naivnih i zlonamernih."

U ovom komentaru se taksativno iskazuju pravila zamke koju smo ranije opisali,   a koja u stvari važe samo ako mislimo u okviru želja autoritarne politike. Da je to tako vidi se po tome što se struktura realnosti prilagođava njenim potrebama: na primer, nemoguće je da, u okviru različitih priča, za jednu situaciju bude "krivo" više strana, ako govorite o krivici jedne strane skidate krivicu sa druge itd; pogotovo se strana naše odgovornosti briše, nezavisno do svake realnosti.   Jer, poenta gornjeg komentara nije toliko u tome da mesta za kritiku naših vlasti nema u realnosti, nego da moramo nastaviti starim putem na kome je sama realnost maksimizovana, prerađena prema potrebama autoritarne vlasti. Maksimizovanje cilja, autoritarna odbrana nacionalnog interesa, uključuje i to da se, za bilo šta, ne optužuju "Srbi", iza kojih se naravno kriju vlasti. Tako se, možda i neopaženo i za same ljude koji zastupaju ova mišljenja, pristaje na matricu koja će služiti samo za unutrašnju legitimaciju nečije politike, a na "nacionalnom" planu će samo praviti štetu.

Onoga trenutka kada ova politika dođe do svog, najčešće negativnog, kraja, svi koji su bili njene žrtve biće prosto zaboravljeni. Neće biti nikakve aktivacije plana B koji će sada štititi njihove interese na nekom nižem nivou koji je ostvarljiv, za razliku o maksimalnog cilja koji je propao. Celokupna njihova sudbina i sve što se njih tiče, zajedno sa njihovom mogućom razočaranošću i problemima, samo je neprijatan podsetnik na realnost i poraz koji autoritarna politika ne želi. Na taj način se može objasniti zašto celokupne Crne Gore posle referenduma nema, ne samo omraženog Đukanovića koga mrzimo još više od kako je pobedio, nego i 30% posto ljudi u Crnoj Gori koji su se izjasnili kao Srbi, između ostalog, pokušavajući da ispune sve želje autoritarne politike iz Srbije.

Nekome može izgledati da se na ovaj način, zbog prelaska   od stanja u kome je krivica Srba isključena do stanja u kome je ona moguća, sva krivica za ratove, pa i nesreće njih samih, svaljuje na Srbe. Ali to nije tačno. Za rat su krivi oni koji su ga verbalno pripremali, politički priželjkivali i iskorišćavali, i oni koji su se u njemu   ponašali nevojnički,   a sasvim je sigurno da je prema činjeničkom stanju takvog ponašanja bilo na svim stranama. Sam zahtev da se odredi jedna strana koja je kriva za ove ratove u stvari je deo rata i deo logike jedne od vladajućih ratom legitimisanih nomenklatura u nekoj državi. Sve to je deo realnosti, ali mi do sada nismo govorili o realnosti, već o u uslovima koji su potrebni da bi realnost uopšte počela da igra ulogu u politici. Ako ne želimo da stalno iznova budemo uhvaćeni u zamke autoritarne politike, mora postojati način da se ciljevi politike umere u realne mere. Najbolji način da se to uradi je jasan zahtev političarima da svoje ciljeve jasno povežu sa njihovom ostvarljivošću i sa vlastitom odgovornošću u slučaju da se neki politički cilj ne ostvari. Mogu u politici postojati i ciljevi koji se ne mogu ostvariti u mandatu za koji se konkuriše, ali oni onda ne smeju biti u fokusu politike i ono za šta se zaista glasa. Zbog toga ćemo pravu politiku u Srbiji prepoznati tek ukoliko neki političar bude pokazao spremnost da preuzme odgovornost za realne ciljeve. Ali, mi mu moramo dopustiti da to učini. Trenutni povici "Ne damo Kosovo", "Otimaju Kosovo" ne sadrže to preuzimanje odgovornosti.

11.02.07.