Dejan Petrović

Predatorov strah od manjine

Prikaz knjige: Arjun Appadurai, Strah od malih brojeva (ogled o geografiji gneva), XX vek, Beograd, 2008, prevod Slavica Miletić, str. 157

„Ili se možda nalazimo usred velike svetske maltusovske korekcije koja se služi diskursom minorizacije i etnizacije, ali je funkcionalno  usmerena na pripremanje sveta za pobednike globalizacije, tj. na uklanjanje neprijatne graje njenih gubitnika? Je li to forma onoga što bismo mogli nazvati etnocidom, svetska tendencija (koja funkcioniše jednako efikasno kao tržište) uklanjanja gubitnika u velikoj drami globalizacije?“ (51/2)

Ovo pitanje, koje se u svoj svojoj kataklizmičnoj perspektivi, onima koji to žele da vide, s početka (n)ovog veka i milenijuma otvorilo u punoj težini, prevashodni je centar interesa i predmet istraživanja uvaženog američkog profesora indijskog porekla Ardžuna Apaduraja (Arjun Appadurai) u studiji Strah od malih brojeva (ogled o geografiji gneva) objavljenoj u ediciji XX vek. Autor akademskoj javnosti najviše poznat po knjizi Razobručena modernost: kulturne dimenzije globalizacije u šest poglavlja razmatra novonastale odnose i (nus)pojave globalizacije, u uslovima bestijalnog nasilja sve širih dimenzija, pritom opravdano uočavajući tanku crvenu liniju koja ih povezuje. Kao humanistički orijentisan intelektualac, posvetiće se traganju za učinkovitim rešenjima koja će ublažiti negativne posledice koje na svojoj koži osećaju pauperizovane, siromašne i marginalne grupacije u celom svetu. Apaduraj se neće ustručavati da hrabro postavi tezu kako ekstremni oblici nasilja kolektivnog tipa nisu ekskluzivistička obeležja totalitarnih sistema, kao što se od četrdesetih godina prošlog veka među društvenim istraživačima uglavnom smatralo, pre svih fašizma i različitih oblika represivnog komunizma, već i da programski usmerena ka slobodi pojedinca, liberalno-demokratska društva i te kako mogu poslužiti kao prostor za ispoljavanje ubilačkih, čak i genocidnih tendencija! Naročito se to odnosi na period nakon pada berlinskog zida, tako da je blagovremeno rekontekstualizovanje jednom zatečene slike sveta, brojnim recentnim procesima i anomalijama, više nego poželjan zadatak.

Delimičan nestanak ili promenjena uloga međunarodnog i međudržavnog pravnog i svakog drugog sistema, dejstvom globalizacije dovodi do jačanja nacionalnih strasti i određenog ressentimenta spram sopstvenih manjina bilo koje vrste, i to je upravo rezultat liberalne političke misli koji će autor nazvati „strahom od nepotpunosti“. Naime, suptilna i prima facie ne preterano uočljiva razlika između „većine“ i „celine“ u uslovima slabljenja, dotad uglavnom neupitnog državnog političkog i ekonomskog suvereniteta i sve većeg pritiska nadnacionalnih nevidljivih korporacija, postaje iracionalni poligon za iživljavanje retrogradnih strasti, sa ciljem uklanjanja, ili čak istrebljenja stvarne ili izmišljene pretnje koja se od manjine kao takva percipira, radi stvaranja potpuno „čistog“ nacionalnog etnosa. Valja naglasiti razliku između pojma manjine u zapadnoj liberalnoj misli, kao pozitivnog i poželjnog sastojka prava na drugačije mišljenje, slobode da se ono javno izražava, neophodnosti racionalne debate o svim javnim pitanjima, kao nečega što je po samoj svojoj prirodi privremeno i pojma manjine koja je to ne svojom voljom, a koja se spletom različitih okolnosti i(li) političkih manipulacija u određenom istorijskom trenutku može iznova stvoriti, dakle prelaženje celog puta tih „malih brojeva“ od subjekta do objekta.

Upravo u trenucima kada nacije/države, nekada suvereni nosioci prava na precizno definisanu teritoriju odgovarajućeg naroda te isključivi monopolisti na primenu legalnog nasilja, sve više gube svoj smisao u vremenu ograničenog suvereniteta, neuhvatljivih ekonomskih tokova, sveopšteg osećanja nesigurnost ili čak marginalnog položaja države u nastajućem globalnom poretku, manjine postaju poželjna projektovana fantazma ili „žrtveni jarac“ čije samo postojanje podseća i navodno provocira (nasilnu) reakciju većine. Autor ovde uvodi novi pojam – predatorski narcisizam koji pokušava da premosti frustraciju izazvanu maglovitim granicama, slobodnim kretanjem ljudi, izmenjenim identitetima, mešovitim brakovima, kao i zajedničkim jezicima, delanjem u pravcu uklanjanja malih razlika u sopstvenom dvorištu. Autor precizno navodi nužan uslov da određeni identitet zadobije epitet predatorskog: „Predatorski identiteti su posledica napetosti između većinskog i nacionalnog identiteta. Identitet može biti opisan kao „većinski“ ne samo onda kada se na njega poziva objektivno veća grupa u nacionalnom političkom entitetu već i onda kada on teži da potpuno ukine razliku između većine na jednoj strani i čistote nacionalne celine na drugoj. To je ključni uslov da jedan identitet postane predatorski.“ (str. 62/3)

 Fenomen predatorskog identiteta  koji je, naročito počev od devedesetih godina, postao prilično uočljiv, svoje stvaranje nesumnjivo duguje i veštoj manipulaciji, a možda još više umešnoj redistribuciji straha – opravdanog ili ne – prisutnog kod masa, od strane beskrupulozno ciničnih ili autentično zločinačkih političkih elita. Tome u prilog govori činjenica da manjine kao takve nisu rođene, već u pravilno odabranom  momentu – stvorene! Taj momenat iznenadne vidljivosti odranije postojećih grupa, koje do tada nisu zauzimale istaknuto mesto u nacionalnom poretku, niti bile omrznute od strane svojih „tihih suseda“, ubedljivo dokazuje mogućnost besramnog upravljanja aktuelnom neizvesnošću lokalne većine pokretanjem propagandnih strategija za nalaženje „krivca“. Podsetimo se samo antologijske studije Danijela Goldhagena o „običnim“ Nemcima i Holokaustu. Ardžun Apaduraj takođe lucidno navodi još jedan obavezan uslov za pokretanje spirale ekstremnog nasilja: osim evidentne socijalne i ekonomske neizvesnosti pojedinca u izmenjenim globalnim okolnostima, kada su se doskorašnje pretpostavke na kojima je poredak počivao (da je (1) mir prirodni znak drušvenog reda i da je (2) nacionalna država njegov garant i prirodna sredina) iz temelja zaljuljale, izvestan stepen samorazumevanja i unutrašnje ubeđenosti mora da bude prisutan. On se kao „spasonosni izlaz“ nalazi u iznenadnom otkriću da su veoma poznate osobe, koje nam moraju na neki način biti bliske, npr. prijatelji, komšije ili kolege sa posla, samo maske iza kojih se nalaze neprijatelji svih boja. To je prvi korak u lociranju, potonjem žigosanju drugog kao „neprijatelja“ vlastitog većinskog etnosa (koji se uzaludno upire u iracionalnom nastojanju da postane apsolutna celina a ne samo puka relativna većina) pa sve do potpune dehumanizacije Drugog koja čini završni korak, odnosno ekspoziciju za početak etničkog čišćenja, uz svesrdno političko, zvanično i neformalno, kreiranje atmosfere straha i raspirivanje odmrznutih istorijskih negativnih emocija. U knjizi se detaljno navodi niz uglavnom poznatih primera (uz možda nešto iscrpnije referisanje situacije u autorovoj matičnoj domovini Indiji počev od sredine osamdesetih godina) a domaćim čitaocima će iz vlastitog skorašnjeg iskustva čitav ovaj postupak biti upravo neprijatno prepoznatljiv.

Jedan od ključnih momenata ove studije jeste diferencijacija dve vrste sistema, jednog klasičnog („kičmenog“) i drugog u nastajanju („ćelijskog“), a najkraći zajednički nazivnik nalazi se u njihovoj globalnoj rasprostranjenosti. Možda je rat u Avganistanu bio najbolja paradigma za postavljanje takve dijagnoze. SAD su na terorističke udare potpuno novog tipa, odgovorile konvencionalnim pristupom bombardovanja jedne suverene države, što uprkos nesrazmernoj upotrebi vojne sile, usled nerazumevanja istinske prirode novih terorističkih formacija nije rezultiralo u potpunosti očekivanim rezultatom. Na novi tip ratova prisutan od kraja hladnog rata, blagovremeno je upozorila još Meri Kaldor u odličnoj knjizi Novi i stari ratovi u kojoj ubedljivo argumentuje postepeni nestanak mnogih atributa koji su krasili tradicionalne običaje ratovanja. Ciljevi različitih terorističkih bandi nalaze se na potpuno drugom mestu: u ukidanju dotad neprikosnovene granice između vojnog i civilnog prostora. Težnja da se onemogući normalan, svakodnevni život i bezbedna oaza za civilno, ne-vojno stanovništvo, prevashodna je odlika ovih aktera, koji svoju potencijalnu slabost na otvorenom bojnom polju, više nego efikasno nadoknađuju promenom  metoda borbe, pri kojima će oni biti u prednosti.

Izvesnost jednog poznatog, bliskog, pouzdanog i večitog sveta koji nas okružuje, s tendencijom da se ovaj do u beskonačnost produži, po svoj prilici pred našim očima iščezava, što otvara široka vrata posvemašnje nesigurnosti i najmračnijih apokaliptičnih scenarija. Teror je nova faza rata bez unapred zadatih prostornih ili vremenskih ograničenja. Zbog toga Apaduraj kritikuje neke aspekte čuvene Hantingtonove teze o sukobu civilizacija, duhovito je promenivši u civilizaciju sukoba. Olako previđajući brojne slabosti, razlike i pukotine unutar određenih kulturno-civilizacijskih modela, Hantington propušta da uvidi da se upravo u tom prostoru može pojaviti više sukoba nego između formiranih i zabetoniranih sistema kičmene provenijencije.

 Detektujući aktuelno stanje na početku trećeg milenijuma, autor naglašava moguće organizovane kataklizmičke posledice globalnih razmera: „Šta ako prisustvujemo rađanju novog globalnog sistema moći, politike i nasilja, i njegovom širenju izvan strukture međunarodnog sistema, dakle, ako nije reč o pojedinačnim terorističkim mrežama i ćelijama, pa ni o banditskim državama ili savezu banditskih država, već o potpuno razvijenom alternativnom globalnom političkom poretku koji ima pristup smrtonosnim tehnologijama komunikacije, planiranja i razaranja?“ (str. 143) Izvesnu nadu u opstanak savremene civilizacije, Apaduraj nalazi u trećem prostoru, podjednako udaljenom od „prevaziđene“ države i „neprikosnovenog“ tržišta; ka onim lokalnim, regionalnim, nacionalnim i globalnim pokretima koji se uistinu delotvorno zalažu za evolutivnu promenu postojeće (nevesele) situacije.

Širom globusa rasprostranjeni antiamerički sentimenti, poslovično identifikuju, pomalo uprošćeno ali nipošto neopravdano globalizaciju, vesternizaciju i (divlji) kapitalizam, sa očiglednom dominacijom prekookeanske supersile. Tokom vladavine Buša juniora ova omraza je – uglavnom sa dobrim razlozima – samo dodatno dobila na značaju, a nju dele ne samo možda nedovoljno obrazovane ili primitivne mase u zemljama trećeg sveta, već i brojne, mogli bismo reći i većinske elite, čak i one koje dele neke od američkih vrednosti. Dubinsko socijalno raslojavanje, naročito prisutno između različito povlašćenih grupa zemalja, čini fantastičnu disproporciju kojoj se ne vidi kraj, a ista tendencija je sve više prisutna i unutar granica visokorazvijenih društava. Učestale migracije zamagljuju nekada, kako se činilo, jasno određene kolektivne identitete i tako se polako ispunjavaju svi preduslovi da ono što Apaduraj naziva „mržnja na daljinu“ stupi na scenu. „Korak od obične kivnosti do potpune mržnje prema zemlji, stanovništvu i društvu o kojima se često nema gotovo nikakvo konkretno iskustvo, zahteva da razumemo moralno jezgro te mržnje... Mržnja na daljinu zahteva spoj dva smrtonosna sastojka – manihejske teodiceje, koja nastoji da nađe jedinstveno objašnjenje za moralno truljenje u svetu, i niza slika i poruka kojima se ona vezuje za određeno mesto i dobija lokalnu uverljivost. Mržnja na daljinu stvara moralnu sliku potpunog zla, kojem daje lice celog društva, naroda ili regiona. To je pokretač ideocida i njegove političke posledice – civicida.“ (str. 141)